Марко Јакшић: У сенци косовске истине

Садашњи председник Републике Србије Србе са Косова и Метохије дели на подобне и неподобне, послушне и непослушне, патриоте и издајнике. Када Срби 2013. на северу Косова нису хтели да изађу на локалне сепаратистичке изборе затражио је од НАТО пакта дозволу да 45 минута уђе на Косово и Метохију и дисциплинује непослушне Србе

Једно време после доласка на власт за садашњег председника Републике Србије убијени председник Владе Србије Зоран Ђинђић био је политички узор. Што је дуже био на власти он му је све мање био идол јер сматра да га је превазишао али ипак је обећао грађанима Србије да ће он главом и брадом подићи споменик Зорану Ђинђићу.

У периоду мањем од две године имао сам прилике да, пре свега када је у питању Косово и Метохија, а нарочито његов север, сарађујем са убијеним српским премијером. Ти сусрети су били бројни у оквиру делегација јер је и проблема било пуно с обзиром да је то било време великог егзодуса Срба са Косова и Метохије.

У одбрани северног дела града Косовске Митровице који је био прва баријера у заштити северног дела Косова и Метохије „момци са моста“, као један вид грађанске самозаштите, имали су значајну улогу. Мало је позната чињеница да је у финансирању те одбране значајног удела имала Влада Зорана Ђинђића. Из буџетских резерви Владе Србије новац се исплаћивао грађанима који су бранили северни део града. Касније је формирањем Координационог центра он преузео финансирање момака са моста, који су заједно са полицијом у цивилу МУП-а Републике Србије и Цивилном заштитом штитили северни део града Косовске Митровице.

Године 2013. после потписивања Бриселског споразума, садашњи председник Републике Србије Александар Вучић припаднике Министарства унутрашњих послова са севера Косова предао је Приштини. Исто је урадио и са Цивилном заштитом. На тај начин је разорио одбрану града и омогућио Приштини да успостави јурисдикцију на целој територији Косова и Метохије.

После 1999. године велики број институција Републике Србије прешао је из јужне покрајине у тзв. ужу Србију. Тако је Универзитет из Приштине дислоциран у Крушевцу, Блацу, Врању, Варварину и у осталим градовима Србије. Универзитет је враћен током 2001. и 2002. године управо у периоду када је председник Владе био Зоран Ђинђић. И не само што је административно враћен него је изграђен и велики број високошколских установа и студентских домова који су били неопходни за његов рад. Данас управо српски део Косовске Митровице опстаје захваљујући Универзитету због великог броја студената и професора који у њему раде. Бриселским споразумом се садашњи председник Републике Србије обавезао да до краја следеће године и здравство и просвету уступи сепаратистима у Приштини.

Универзитет није једина институција која се вратила на просторе јужне српске покрајине. Тада је враћен Институт за проучавање историје Срба и осталих неалбанаца, Фондови пензијско-здравственог осигурања и др. Уместо некадашње РТВ Приштине која је измештена у Прокупље уз свесрдну помоћ и подршку ондашње Владе Републике Србије формирана је Телевизија Мост чији је први главни и одговорни уредник био покојни Милисав Милић. На повратак измештених српских институција није радо гледано ни од стране УНМИК-ове администрације, ни од стране КФОР-а а још мање од стране Албанаца. Највећи део тих враћених институција данас Александар Вучић се спрема да угаси, предајући их сепаратистима у Приштини.

Развој Телекома Србије и постављање базних станица за његово функционисање почео је управо у том периоду. Телеком се на Косову и Метохији наметнуо као солидан мобилни оператер који нажалост заслугом Владе Александра Вучића данас ради у правно-економском систему самопроглашене републике Косово. Функционише кроз ћерку фирму Телекома Србије, која Србима намеће обавезу да морају да поседују документа самопроглашене републике Косово да би могли да користе њене услуге, што је супротно Уставу Републике Србије. Посебан позивни број који је Београд уступио Приштини је карактеристика само суверених држава чиме власт Александра Вучића учествује у заокруживању државности сепаратистичке творевине у Приштини.

У периоду те две године владавине Зорана Ђинђића на Косову и Метохији се доста градило. 2001. године је био земљотрес у Косовском Поморављу и санирање штете је извршено уз финансијску подршку искључиво Владе Републике Србије. Већи је буџет био 2002. године за потребе Координационог центра за Косово и Метохију него за цео период од пет година владавине Александра Вучића. Куриозитет је да је садашњи председник Републике Србије а ондашњи премијер у договору са Хашимом Тачијем отварао објекте у српским срединама које је изградила сепаратистичка власт у Приштини, представљајући грађанима Србије да је то учинак његове Владе. Тако је, примера ради, породилиште у селу Пасјану код Гњилана и Дом здравља у Зубином Потоку отворио током предизборне кампање. Александар Вучић једино што је изградио је незграпни и помало ружни споменик Цару Лазару у северном делу Косовске Митровице. Мало чудно јер споменик гради онај који је главни противник тзв. небеске Србије на политичкој сцени Србије, а темељ те небеске Србије је управо велики кнез Лазар Хребељановић.

За разлику од Александра Вучића Зоран Ђинђић није имао никаквог комплекса у односу на западне политичке лидере. Био им је заиста раван, нису му клецала слабачка колена, као што признаје Александар Вучић да се то њему десило током сусрета са Ангелом Меркел. Убијени председник Владе Србије због свог угледа на међународној сцени није имао потребе да према икоме буде снисходљив и сервилан.

Године 2002. су били парламентарни избори за Скупштину Косова и Метохије. Изборе је организовао УНМИК. На изборе су Србе позвали и ондашњи председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић као и покојни патријарх Павле. Велики број нас је бојкотовао те изборе, јер смо сматрали да нису у складу са важећим Уставом Републике Србије и да се нису стекли услови за одржавање демократских избора. Срби су у оквиру коалиције Повратак ушли у скупштину Косова и Метохије а убијени председник Владе Србије имао је исте аршине за све Србе, и за оне који су изашли на изборе и за оне који нису. Деловао је саборно, градећи јединство међу Србима. То смо имали прилике да уочимо током бројних сусрета Срба различитих политичких опција са Косова и Метохије са Зораном Ђинђићем. Садашњи председник Републике Србије Србе са Косова и Метохије дели на подобне и неподобне, послушне и непослушне, патриоте и издајнике. Када Срби 2013. на северу Косова нису хтели да изађу на локалне сепаратистичке изборе затражио је од НАТО пакта дозволу да 45 минута уђе на Косово и Метохију и дисциплинује непослушне Србе. Непослушне Србе санкционише тако што им преко својих сеиза пали возила, пуца на куће и домове, баца бомбе, пали просторије, као што је то скоро урадио Народном покрету Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“. Тога у време Зорана Ђинђића није било.

Сећам се добро да је приликом пријема Срба са севера Косова и Метохије на заједничкој конференцији за штампу крајем 2001. године Зоран Ђинђић одао признање Србима да су својим политичким деловањем одшкринули врата Србији према Косову и Метохији. Бриселским споразумом је Александар Вучић та врата затворио.

У преговорима са Западом, колико смо ми сазнавали, захтевао је да статус Косова мора да се брзо решава. Инсистирао је на подели Косова и тражио је да Србија не може да добије мање од 60 посто територије. Проблем му је био како да све српске светиње убаци у тих 60% територије. Како смо чули, Запад му је нудио само 40 посто. Његови последњи интервјуи које је давао српским медијима били су пуни критика на рачун Запада због отимања Косова и Метохије. Говорио је да се судбина Косова и Метохије не може решавати по којекаквим њујоршким забитима већ у Београду. Није се устезао да у интервјуима јасно и гласно каже да се етничко чишћење Срба са Косова и Метохије плански спроводи да би се лакше створила још једна албанска држава на Балкану. То га је, нажалост, и коштало живота.

Лично никад нисам веровао да је њега убио земунски клан јер сам више прихватао мишљење ондашњег министар полиције Душана Михајловића да иза убиства Зорана Ђинђића стоје западне обавештајне службе. Због свог угледа и имиџа првог демократског председника Владе Србије био је велика препрека стварању независног Косова. Пре више година је у Гласу јавности, ондашњем дневном листу, излазио фељтон о убиству Зорана Ђинђића. У фељтону се такође каже да иза убиства стоје обавештајне службе Запада. Деманти поводом писања Гласа јавности нису се појавили ни са које стране.

Срби са Косова и Метохије, тачније Српско национално веће, штампали су књигу под насловом „Ђинђић о Косову и Метохији“ у којој су објављени интервјуи убијеног премијера изречени о Косову и Метохији. Књига је представљена у Медија центру у мају месецу 2003. године уз присуство Срба са севера Косова и Метохије као и челника Демократске странке. Књигу је штампало удружење грађана „Цер“ а главни и одговорни уредник је био Слободан Ерић садашњи власник листа Геополитике. Можда би данас са ове дистанце и из овог угла било занимљиво да се објави допуњено издање књиге, јер постоје још неки интервјуи који у књизи нису убачени. Али то је већ питање за Слободана Ерића.

Аутор је бивши народни посланик и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

НП „Отаџбина“: После сепаратистичких избора

До уочи самих избора за сепаратистичку скупштину у Приштини није се знало да ли Срби са личним картама Републике Србије могу да гласају. Договор је пао у троуглу Брисел-Приштина-Београд, јер је и Бриселу и Приштини јако стало да се Срби појаве на изборима и тиме легализују и легитимишу самопроглашену републику Косово. У оквиру тог договора напрасно се дозволило Марку Ђурићу да одрађује предизборну кампању „Српске листе“. Пре тога је више од два месеца имао забрану да борави у јужној српској покрајини. На сам дан избора он и високи комесар за избеглице Републике Србије су дириговали изборним процесом у Грачаници јер је један позивао мештане, а овај други интерно расељене, да гласају за „Српску листу“.

Без обзира на сав брутални притисак диктаторског режима Александра Вучића на Србе који су уз упутство морали да гласају за његову „Српску листу“ број изашлих Срба на изборе био је јако скроман. Још у петак је, нарочито на северу Косова и Метохије, добар део грађана напустио јужну српску покрајину за викенд.

На изборима није било никакве контроле, а у бирачким одборима су били искључиво чланови Српске напредне странке. Ако би се неко супротставио он је на време „обрађен“ од стране партијске полиције Српске напредне странке. Највећи посао имали су чланови бирачких одбора да без икакве контроле пуне бирачке кутије, па се тако дошло до позиције да је број изашлих Срба на председничким изборима у априлу 2017. године био 41.000 а на сепаратистичким 49.000. По овим резултатима Срби боље слушају Хашима Тачија него Александра Вучића и више цене самопроглашену републику Косово него своју матичну државу Србију.

У свим српским општинама крало се негде више, негде мање, али у крађи гласова предњачи општина Зубин Поток. На председничким изборима у тој општини изашло је 2800 грађана. На изборима које је расписао Хашим Тачи изашло је 4800 гласача, што је скоро дупло више. У ту суму се не рачуна 300 гласова из села Чабре, јединог албанског села у тој општини. Разлог за овако бруталну крађу је пре свега страх Александра Вучића да ће га остале четири српске листе надмашити па се, и по цену ове бруке да Срби више воле лажну државу Косово од своје Републике Србије, он није устезао од ове изборне пљачке. Додуше, и сам је признао да је број Срба који су гласали на председничким изборима, када се такође крало, био мањи од изашлих на изборе које је расписала сепаратистичка власт у Приштини. Он то објашњава, наводно, већом дисциплином Срба.

Поруке које су се чуле током предизборне кампање од чланова СНС са „Српске листе“ јесу да ће они чувати преостале институције српске државе на Косову и Метохији и да неће дозволити да оне буду интегрисане у правно-економски систем самопроглашене државе Косово. Оне које су већ предали Приштини нису спомињали. Међутим, непосредно после избора Вучић је најавио нове преговоре са Приштином да би због „мира и стабилности“ препустио преостале институције српске државе Приштини. У циљу тога је промена Устава где ће се брисати преамбула о Косову и Метохији. Ова промена Устава штити српског диктатора од кривичног дела националне издаје.

После сепаратистичких избора славило се и у Лепосавићу и у Косовској Митровици а да присутни нису знали шта славе. Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа да су Албанци 12 година бојкотовали све изборе које је расписивала Република Србија, управо на препоруку земаља Запада. Данас Запад изричито тражи да Срби учествују на сепаратистичким изборима јер се тиме заокружује државност самопроглашене републике Косово.

P. S.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ поздравља начин на који је Марко Ђурић одбрусио земљама Квинте. „Отаџбина“ очекује од истог да покаже јунаштво и да бојкотује наредне сепаратистичке изборе. Такође очекује да Марко Ђурић убеди Александра Вучића да овај пристане да распише покрајинске и локалне изборе у организацији Републике Србије. Од тога Србе неће болети глава, а да ли ће Запад, то не треба да нас забрињава.

Косовска Митровица 13. 6. 2017.
Информативна служба Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

*

Извор: Стање ствари