Доц. др Јелена Вукоичић: Милица, Анита и две парадигме српског политичког живота

Анита Митић и Милица Ђурђевић

Пре пар дана новинарка катарско-британске медијске куће Ал Џазире написала је чланак под називом „Могу ли Анита и Милица опет разговарати”. Читав текст заправо представља осврт на бурна дешавања везано за одржавање фестивала „Миредита – Добар дан”, који је због своје проблематичне тематике и жестоког противљења неких патриотски оријентисаних оргаинзација и појединаца самом одржавању овакве манифастације у српској престоници доспео у центар медијске пажње. Наводно, овај фестивал је уметничког карактера, а његова сврха, опет наводно, требало би да буде ’племенита’ мисија приближавања и упознавања младих уметника и уопште младих људи из Београда и Приштине, након толико година, деценија сегрегације, сукоба, ратова, злочина, етничких чишћења и других трауматичних и ружних ствари по којима Срби и Албанци углавном и памте и познају једни друге. Сада, односно прецизније протекле четири године колико се ова манифестација одржава у Београду, група, углавном младих, грађана Србије, окупљена у невладиним организацијама створеним и финансираним од стране различитих западних дипломатских представништава и фондација (у јавности познатим као Сорошеве НВО) улаже велики ’напор’ да поново повеже парадржаву Косово са остатком Србије помоћу врло специфичне културне размене

 Без претераног улажења у детаље, лајт мотив, односно круна овогодишње „културне размене“ у оквиру овог фестивала требало је да буде промоција књиге бивше председнице лажне државе Косово, Атифете Јахјага, у којој се говори о наводним масовним силовањима Албанки од стране припадника српских оружаних снага. Како би млади чланови запаних НВО што боље дочарали трауматичан садржај Јахјагине књиге држећи се своје посебне културне матрице, фестивал је започео ’врло пригодним перформансом’ у којем се симулира силовање Албанке од стране Србина, и настављен је наравно у истом духу. „Племените намере“ младих Сорошеваца, усмерене у правцу њиховог зближавања са косовским уметницима, међутим, овај пут нису спроведене у складу са планом и програмом. Звезда фестивала, госпођа Јахјага, донела је одлуку да својим присуством не увелича овај ’импресивни уметнички догађај’ због тога што јој српске власти нису обезбедиле адекватно обезбеђење и гарантовале безбедност. Своју монографију посвећену албанским жртвама силовања бивша косовска председница ипак је презентовала својим обожаваоцима путем видео линка, како фестивал не би доживео колапс, али је тешко отети се утиску да читава овогодишња манифестација српско-сорошевко-албанског „културног зближавања“ није дала онај резултат који су организатори и њихови спонзори желели.

Не може се баш рећи да су стотине хиљада евра (или неке друге валуте свеједно) уложене од стране Фонда браће Рокфелер, Фондације Чарлс Стјуарт Мот, Амбасаде Швајцарске и Министарства културе Косова потпуно пропале, јер је фестивал ипак одржан, упркос бурном реаговању дела патриотске јавности, али се може рећи да његов основни и највећи циљ – још једно у низу тоталних понижења Србије у њеном главном граду – овај пут није остварен. Циљ је био да косовска политичарка победоносно умаршира у Београд, носећи у руци свој бестселер посвећен српским „злочинцима, болесницима и геноцидашима“, а да је ти исти Срби дочекају погнуте главе и са црвеним тепихом, како и приличи нацији која је 1999. године донела ’нечувену, незапамћену одлуку’ да се сама војно супротстави највећој светској војној сили – Сједињеним Америчким Државама и најмоћнијем војном савезу на свету – НАТО пакту у одбрани, замислите дрсокости и безобразлука, свог територијалног суверенитета и интегритета. Требали су млади Сорошевци и Рокфелеровци још једном да се извину за ову сумануту српску одлуку да се брани од НАТО агресије, овај пут бившој косовској председници, тако што ће френетично аплаудирати њеним историјским фалсификатима који, по старом добром шиптарском обичају, на сваки почињени злочин од стране Срба, додају минимум две нуле, а албанске злочине негирају, отворено правдају или отворено величају (као што је то давно у својој књизи радио будући косовски премијер Рамуш Харадинај – неосуђени зликовац директно одговоран за хиљаде побијених Срба и силованих Српкиња). Требали су, али нису.

Милица, Анита и две парадигме српског политичког живота

Овај, мало дужи, увод доводи нас до суштине овог и теме Ал Џазириног текста, односно до приче о Милици и Анити. Милица Ђурђевић је иначе члан председништва Српског сабора Заветници, једине политичке партије која се директно, на месту одржавања овогодишњег великоалбанског фестивала успротивила овом гажењу и понижавању државе Србије у срцу њеног главног града. Управо је Милица, као и много пута до сада, устала у одбрану достојанства, како српске државе, тако и свих невиних српских жртава на Косову и Метохији, које млади Сорошевци никада и ниједном речју нису поменули у својим „културним разменама“ са косовским колегама. Да није било ње и Заветника већина грађана Србије, истини за вољу, не би ни знала шта се дешавало ових дана у Дому Омладине (место отварања фестивала) и Центру за културну (де)контаминацију (у којем је Атифете Јахјага требало да има београдску промоцију своје књиге). Сада знају, захваљујући како Заветницима, тако и медијима који су масовно преносили све што се дешавало везано за фестивал, неки задовољни због већ помало заборављеног српског бунта и подизања главе, други (они попут Ал Џазире, Н1, Слободне Европе и сличних) изненађени и зачуђени смелошћу тамо неких Заветника да се отворено супротставе диктату и моћи Запада чија су „дипломатски представници“ донели одлуку да Атифете Јахјага ове године дође у Београд и покаже Србима и Србији где им је место.

У свом портретисању Милице Ђурђевић, новинарка Ал Џазире младу политичарку описује као „лице десничарске, проруске организације Заветници, која сматра да је Косово „Срце Србије”, те су многи гости београдског фестивала за њих терористи, па су отуда, противно балканским обичајима гостопримства, одлучили да отпевају пред публиком фестивала песму Косово, Косово, уз слике Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, што је изазвало доста ироничан аплауз”. Милица је, како истиче текст, против уласка Србије у НАТО пакт и ЕУ, против албанског Косова и за сарадњу са Русијом, и то је све тачно, ако из текста изузмемо очекивану иронију на тему „балканских обичаја гостопримства” који би, по Ал Џазири, вероватно требало да се односе и на злочинца, а изабраног албанског лидера, Харадинаја, када су у питању Срби, док поменута новинарка вероватно не размишља превише о томе како изгледа „балканско гостопримство” у режији косовских Албанаца што су на својој кожи бројни Срби и те како могли да осете у протеклим годинама откако су Американци створили „државу Косово“.

У сваком случају, Милица је, да резимирамо, по годинама млада жена са великим политичким искуством, представница аутентичне Србије и њених традиционалних, националних и културних вредности. Милица је неко ко се годинама бори против западног утицаја, а за интегритет и суверенистичку српску политику; за поштовање историје, традиције и националних вредности, а против заборава, историјских фалсификата и бујања аутошовинизма; за ближу сарадњу са Русијом, а против евентуалног уласка Србије у НАТО; за поштовање међународног права, а против политике силе, коју широм света воде Американци уз помоћ својих европских савезника, а помоћу заједничког војног савеза.

Друга главна протагонисткиња Ал Џазироног текста јесте представница парадигме потпуно супротне оној коју представљају Милица и Заветници – Анита Митић, председница западне невладине организације „Иницијатива младих за људска права”, иначе главног организатора фестивала „Миредита – добар дан” и већ познатог промотера „вредности“ које поменути фестивал заступа. Новинарка Ал Џазире описује Аниту као младу и енергичну Београђанку која  „како приватно тако и званично тврдо стоји за помирење у региону, за придруживање Србије ЕУ, чврсто брани вредности Европске уније” и додаје да она понекад има осећај како Анита те вредности брани „жустрије него и сам Брисел”. Сви ови концепти –  помирење, Европска унија, европске вредности, заиста звуче као легитиман политички став, додуше у одређеним сегментима супротан оном који заступа Милица, али свакако легитиман. Међутим, ако ближе погледамо за шта се то залаже Иницијатива младих за људска права на челу са својом председницом, ствари изгледају помало другачије. Ова организација, слично као и друге западне НВО наступа са стајалишта која нису само антисрпска и аутошовинистичка, већ су и антиуставна и антидржавна. За Аниту је Косово независна држава, а Рамуш Харадинај политичар са легитимитетом и интегритетом зато што га Хашки трибунал (који она очигледно сматра примером беспрекорне судксе праксе) није прогласио кривим.

Са друге стране, чланови Иницијативе су познати по упадању и прављењу скандала на патриотским трибинама, попут оне на којој је говорник био Веселин Шљиванчанин, по њима „монструозни српски ратни злочинац“ који нема право да се појављује у јавности и обраћа истој. На страну то што, чак и у њиховој визури, господин Шљиванчанин треба да представља слободног грађанина (јер је своју хашку казну (не)поштено одслужио – изричити су млади „браниоци људских права“ да је Шљиванчанин срспки злочинац и то ће и остати док је жив. Харадинај може и да прича и да прети (Србији наравно) и да силује и да убија, и да влада „државом Косово“. Харадинај може све, а Шљиванчанин и њему слични „српски зликовци“ не могу и не смеју ништа! То су ваљда европске вредности које помиње новинарка Ал Џазире. Овај текст је иначе превише кратак да би се бавио свим дешавањима у којима су учешће узели Иницијатива младих за људска права и Анита Митић, али навешћемо још само један илустративан пример – медијски прилично пропраћену (неуспешну) акцију комеморације наводног ’геноцида’ у Сребреници која је, на двадесету годишњицу овог догађаја требало да се одржи у центру престонице, испред здања Скупштине. Наведена манифестација ’пригодно’ названа „седам хиљада”, у којој је једна од главних протагонисткиња требало да буде управо „европска Српкиња“ Анита осмишљена је од стране српског новинара настањеног у (гле чуда!) Великој Британији и представљала је један у низу догађаја којим је требало скренути пажњу европске и светске јавности на (помало заборављени) „геноцид“, као и чињеницу да његове политичке последице још увек нису у поптуности саниране јер, замислите неправде, Босна и Херцеговина у својим границама и даље има „геноцидни ентитет“ Републику Српску што је најбољи „показатељ неправде према жртвама геноцида“ . Круна разноразних перформанса, манифестација, комеморација и слично требало је да буде чувена (захваљујући Русији неусвојена) Британска резолуција о „сребреничком геноциду“ у којој су наши стари „пријатељи“ Енглези Србе оптужили, између осталог, и за масовна силовања хиљада дечака (!?) за време рата у БиХ (нема иначе ниједног документованог случаја злочина овог типа из грађанског рата у Босни и Херцеговини). Опет масовна силовања, као и у Јахјагиној књизи, и опет, наравно, Срби као њихови починиоци. И то су, ваљда, европске вредности које заступају западне невладине организације у Србији.

Како би Ал Џазира да помири Милицу и Аниту

Након кратких портрета Милице и Аните, у Ал Џазирином тексту, новинарка је јавности открила и једну истиниту, а некима можда непознату чињеницу – Милица Ђурђевић и Анита Митић су исто годиште и бивше су колегинице са Факултета политичких наука. Разлог више да их (не)добронамерна новинарка представи као типичне представнице две српске парадигме у наводно подељеном српском друштву. Како се истиче у тексту: „Анита и Милица су пoзнате на ФПН-у као краљице отворених јавних расправа о темама о којима Србија данас ћути. За време студија, као што су мени једном рекле, никад нису биле пријатељице, али су се дружиле, дискутовале, а у једном тренутку су прекинуле комуникацију управо због неслагања на теме Косова и Србије. Данас, како су обе препуне енергије и како опстају при својим идеалима, једна организује скуп косовских уметника, а друга га омета”. Србији, мађутим, сматра новинарка Ал Џазире, „и те како фали добра дебата о темама које разарају српско друштво. Табу теме којих се чак сви политичари плаше до те мере, да нису ниједном биле предмет скорашње изборне кампање кандидата. Јер нико се није усудио да отворено, без комплекса, компромиса и снажно, гласно говори о Косову, ЕУ, НАТО-у, Русији, а да га народ послуша, да се схвати шта може да донесе будућност и зашто будућност није само наредних пет година”.

Из неког разлога новинарка катарско-британске телевизије у свом тексту узима управо период од наредних пет година, у којима би ваљда српско друштво требало да прође кроз некакву катарзу и донесе свеобухватан консензус о кључним државним питањима. Тај би договор, по њеном мишљењу, требало да направе управо представници „две Србије“, односно симболички гледано, Милица и Анита, а закључак текста је следећи: „Пет година није мало. Али брзо ће да прође. Шта ћете вас две, Анита и Милица, да урадите током наредних пет година? Шта ћете ви бити у Србији тад? Хоћете ли да се виђате у кулоарима Скупштине Србије па да ћаскате о факултетским данима, да се поздрављате на улици док нико не види, чекајући „своје време јер сте још увек младе” или можда ћете до тад, Анита Митић и Милице Ђурђевић већ једном да седнете једна наспрам друге и храбро отворите ту „Пандорину кутију” заједно, вас две, са поштовањем и уважавањем, за које знам да једна према другој, упркос дубоке неслоге, поседујете?”

У овом, „идиличном и позитивном“ тону, текст се и завршава, а испод њега индикативно стоји да су „ставови изражени у овом тексту ауторови и не одражавају нужно уређивачку политику Ал Џазире”. Па наравно! Да се пита само уредништво Ал Џазире не би Милица Ђурђевић никада била проглашена легитимном представницом било какве Србије. То место је, у уредничкој политици ове медијске куће, одавно резервисано за Аниту Митић и људе попут ње.

Хајде да мало оставимо по страни свет и мишљења Ал Џазире и да овај текст поставимо у реалан, српски контекст. И о Милици и о Анити написани су неки основни подаци, сасвим довољни за стицање слике о томе шта оне заступају и кога представљају. На основу тога ваљда би требало и видети колико су ове младе, јавно експониране жене и сада, а колико ће бити и за пет година легитимне представнице јавности у Србији. Милица Ђурђевић представља десну, националну српску политику, ону која инсистира на знању историје и поштовању традиције, неговању националног идентитета и добрих односа са Русијом, ону која се противи уласку Србије у НАТО и ЕУ интеграцијама. Да ли је то позиција коју, на један или други начин, заступа велики део грађана Србије – Јесте. Да ли постоји и одређен део оних који мисле другачије – Наравно. Прецизно речено, добар део Срба још увек сматра улазак Србије у ЕУ исправним политиким путем, док се, истовремено, огромна већина противи уласку у НАТО. За добре односе са Русијом је опет већина, али има и оних који би се портпуно окренули Западу. И све је то легитимно.

Са друге стране имамо Аниту и њој сличне представнике НВО сектора, попут жене у црном, Сташе Зајовић и Наташе Кандић, да поменемо само неке. То су људи за које је Косово независна држава, а Рамуш Харадинај невин човек, самим тим што се налази на слободи. Са друге стране, сви српски војници и генерали који су оптужени од стране Хашког трибунала су сасвим сигурно криви и сасвим сигурно злочинци. Другим речима – Хаг је непогрешив. Исто углавном важи и за Сједињене Државе и НАТО пакт. Ова школа мишљења такође заступа чврст став да се у Сребреници десио један од најгорих геноцида икад и да је Република Српска директан резултат тог геноцида, што би, наравно, требало исправити тако да Срби остану без свог „ратног плена“, да цитирамо још једну представницу „цивилног невладиног сектора“, госпођу Соњу Бисерко. Залажу се западне НВО и за промену школских програма тако да српска деца коначно почну да уче ’праву српску историју’ (уместо ове ’митске’) и да виде колико су дестина..стотина хиљада невиних Албанаца, Хрвата, Муслимана и осталих српски злочинци побили кроз историју како би остварили „вековни српски сан“ (опет омиљена тема Сорошеваца) – стварање Велике Србије. Наравно у овом богатом опусу западних бранилаца „људских права“ у Србији нема места за српске жртве, ни ове из ратова деведесетих, а ни оне из даље историје. Не баве се Жене у црном, Иницијатива младих за људска права и слични ни Олујом ни Бљеском, ни егзодусом Срба са Космета, а ни Јасеновцем и Старом Градишком. То, како сами кажу, препуштају драгим колегама из бивших република СФРЈ (+ Косово). Нека они броје побијене Србе, а не српски Сорошевци. Имају они и превише посла састављајући фалсификоване листе стотина хиљада силованих и убијених несрба у „геноцидној српској историји“.

Ово је био кратак портрет западног невладиног сектора у Србији оног који, према мишљењу Ал Џазирине новинарке, треба да преговара о будућности ове земље. А кога то ови људи представљају осим самих себе и свих осталих који су на платном списку фондова Сороша, Ротшилда, Рокфелера и сличних? Никог или скоро никог. Чињеница је да овако екстеман аутошовинизам и србомржња не карактерише ни већину оних којима Косово баш и није у срцу и којима су ближе грађанске опције. Они свакако нису националисти, али вероватно се већински не би сложили ни са тим да у њихово име говори баш Анита Митић.

Све ово наравно не значи да у Ал Џазирином тексту нема истине, односно, прво и пре свега упозоравајуће поруке коју бисмо сви ми требало озбиљно да схватимо. Западне невладине организације већ готово двадесет година вршљају по Србији уз помоћ Сорошевих долара и заштите Америчке и Британске амбасаде. Држава је, до сада, углавном показивала немоћ и пуштала да ова злоћудна појава, као тумор, пусти корене у посвађаном, осиромашеном и погубљеном српском друштву. Зато имамо разноразне „Меридите” и сличне аутошовинистичке и антидржавне манифестације чије одржавање ниједна земља која држи до себе и своје будућности не би дозволила на својој територији. Зато се представници Сорошевог невладиног сектора понашају као да они газдују овом државом, уместо да њихове организације буду проглашене неуставним, што правно гледано управо јесу.

Недолазак Атифете Јахјаге и недавно спречавање одржавање трибине Жена у црном на ФПН су позитивни примери како самосвесни и храбри људи без подршке власти могу да се боре против ове пошасти која је захватила српско друштво. Они, међутим, не могу сами да реше проблем који постоји. Држава Србија је, у овом случају, врховни арбитар који треба да донесе одлуку о томе шта може, а шта не може да се ради на њеној територији. Најбоље би било учинити оно што је учинила Руска Федерација и забранити све западне НВО. Нажалост, то је нереално због тога што Србија није и у скорије време сигурно неће бити у позицији Русије. То, међутим, не значи да ништа не може да се уради. Нешто свакако може. У противном, део злокобних предвиђања новинарке Ал Џазире могао би да се преточи у стварност. Не онај део у којем Милица и Анита, ’пуне поштовања једна према другој’ за пет година седе и разговарају о будућности Србије. То се сигурно неће десити, и нема потребе објашњавати зашто. Нешто друго је нажалост могуће – да Анита и њој слични, за пет година седе у Скуштини као део неке будуће владе и доносе одлуке о томе куда ће се даље кретати ова земља. То би уједно могло да запечати судбину српске државе, одузме нам оно мало суверенитета и слободе који су нам преостали и заувек ућутка све оне гласове који се отворено буне против терора српских Сорошеваца, а које у овом тексту персонификује представница аутентичне, националне Србије – Милица.

Доц. др Јелена Вукоичић

*

Извор: Видовдан