Најсевернији споменик српском војнику

Најсевернији споменик српском војнику налази се у Русији – на Кољском полуострву, у лучком граду Кандалакша, на обалама Белог мора. Овде, на територији, где се некада налазило гробље помораца, чудом је преживео једини спомен доказ о присуству српског добровољачког корпуса на овим просторима, споменик војнику Гојку Томићу.

Споменик српском војнику Фото: www.kandalaksha.org

Напис наводи да је војник рођен у једном селу Тохлићи у близини Сарајева 1894. године, а умро је 5. јуна 1918 од рана задобијених у борби. „Погинуо је за слободу и уједињење Југословена“ – пише на надгробној плочи. Поред је још један споменик, непознатом српском војнику. Спомен плоче су поставили њихови другови, саборци пре него што су напустили Русију у јесен 1919.

Све ово су, не сасвим познате странице руско-српских односа, које из очигледних разлога, током совјетског периода нису биле посебно помињане . Ми овде говоримо о Југословенима, који су се током грађанског рата и стране интервенције у Русији борили против бољшевизма. Они су то урадили за љубав руског царства, хтели су да ослободе земљу, која је некада њима помогала да се ослободе.

Говори историчар Дмитриј Коржов:

Касније, након што је дошла совјетска влада, такве Србе су углавном називали Црностотинашима. Шта је то? То значи „Православље, аутократија и националност.“ Они су били чувари традиционалних вредности руске империје. Интересантан детаљ јесте, да су се овде, на северу Русије, борили подчерњаевском заставом, под којом су се још у деветнаестом веку борили против Турака. Неко од мештана ју је очигледно дао Србима. Дозволите ми да вас подсетим, Михаил Черњаев је руски добровољац, који је и пре формалног уласка Русије у рат 1877., био је командант српске војске.

У фебруару ове године, у граду Кандалакша, почео је пројекат „Сећање на браћу Југословене, долази до потомака кроз векове“.Један од иницијатора пројекта, директорка музеја историје града, Људмила Рогозина, изјавила је: споменицима је неопходно не само да дати посебан статус (што је задатак надлежних државних институција), већ их и елементарно заштити од оштећења.

Споменици су остајали ненеговани, а нас је мучила савест – никад се не зна, неће ли поправити пут, променити ограду у близини радиостанице, која се налази на месту старог поморског гробља. Кроз школске разговоре о овим јединственим објектима, понудили смо деци да помогну. Обезбеђена су средства – тако да је област означена, изравнана, ђаци су радо учествовали у радовима који су трајали од фебруара до јуна. Било је важно да се све заврши до 5. јуна – јер то један, када је Гојко Томић, преминуо од задобијених рана. Код нас, на северу, снега има дуго, па чак и у априлу, може га бити и до два метра, тако да смо били у журби. Резултат наших напора је сада прави историјски објекат.

У мемоарима из тих времена, могу се видети одличне критике о моралној и борбеној готовости Срба, а руководство белих батаљона ценило је српске војнике као „одличне“. Остали су докази да су Срби третирали „црвене“ грубо, али ни приближно онолико колико бели.“ Ипак, тешко је ослободити се осећаја парадокса историје: ти Југословени који су се сигурно сећали завета Светог Петра Цетињског „Ко је против Русије, тај је сам против свих Словена“ искрено су волели и били спремни да се боре за Русију – чак и по цену учешћа у братоубилачком рату. Споменик војнику Гојку Томићу граду Кандалакша – још један је доказ компликованих руско-балканских односа у 20.веку.

Тимофеј Алексејев

*

Извор: Расен