Пре избора: Путин и мигови; а после избора: „Србија би уласком у НАТО решила велики део својих проблема“ (А. Вучић). Да ли је то тек почетак званичног пропагандног „кувања жабе“ за улазак Србије у НАТО?
Требало би обратити пажњу на излагање Александра Вучића на Факултету за безбедност, 22. маја 2017. Ево његових главних теза:
- „Србија би уласком у НАТО решила велики део својих проблема“; “на тај начин ишла би брже ка заједници западних народа“;
- „али, томе би се противило 75 одсто становништва“;
- „мени није био проблем да доносим такве одлуке против којих је већина, и не би ми био први прут“; „доносио сам већ одлуке против којих је било и 95 одсто (становништва) – када су, на пример, биле у питању мере фискалне стабилизације“;
- „међутим, када једанпут уђете у НАТО супротно вољи свог становништа, деценијама пред нама живећемо у унутрашњим сукобима који разарају национално ткиво“;
- „политика Србије је да не жели да припада ниједном блоку, али смо у тежој ситуацији него Аустрија, Швајцарска и друге (војно неутралне) земље. Притисци због тога стално постоје, снажни су и задиру у питање економије“;
- због тога „и оних 70 одсто (народа) који желе да будемо уз Руску федерацију треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи“.
Свака од ових теза озбиљно је проблематична, а узете заједно врло закривљено приказују стварност, па делује да фактички представљају типичну пропаганду НАТО-а.
аd 1. Које би то „велике проблеме Србија решила“ само ако би ушла у НАТО – то нам наш лидер није рекао. „Заједница западних народа“ извинила би нам се за незаконито бомбардовање 1999. године и платила ратну одштету? Отписала би нам дугове, или бар лихварске камате? Вратила би нам 80 милијарди евра, колико је изнето из Србије од 2000. године до данас? Обновили би нам уништену индустрију? Које би нам, тачно, проблем НАТО решио?
Ако је одговор – заштитио би нас од „Албаније до Ниша“, „хрватске Војводине“, „`Олује` на Републику Српску и на Север Косова“ – онда се поставља питање: какав је карактер те организације у коју би требало да уђемо, а чији се чланови или штићеници понашају као улични отимачи и силеџије? Да ли би требало да уђемо у банду само зато што нам њени чланови траже рекет? Да ли су то они „велики проблеми“ које „решавамо“ уласком у НАТО?
аd 2. Откуда нашем лидеру податак да је само „75 посто“ грађана Србије против НАТО-а? Чак и проамерички медији преносе вест да је, према истраживању рађеном од 10. до 17. марта 2017. године, „84 посто грађана Србије против чланства Србије у НАТО“. Свега 11 посто испитаника је према истом истраживању за чланство, а 5 одсто је неодлучно. Дакле, разлика за и против НАТО-а није 3:1 – како би се могао стећи утисак на основу излагања нашег лидера, већ готово 8:1!
аd 3. Лидер се хвали тиме да је доносио одлуке „и против мишљења 95% становништва“. Позива се, притом, на „фискалну консолидацију“ када је, наводно, његова одлука била исправна, а мишљење свих осталих погрешно. Чак и да је то тачно (зашто, онда, поново враћа плате и пензије на ранији ниво?), то му не даје за право да у свим осталим случајевима може да ради оно што је супротно вољи већине грађана, а поготов не када се четири петине друштва противи учлањењу Србије у НАТО.
аd4. Оно што једино спречава нашег лидера да нас учлани у НАТО – и тако нам реши „већину проблема“ – јесте то што бисмо, због очигледне недораслости народа, „деценијама пред нама живели у унутрашњим сукобима који разарају национално ткиво“. Но, дуготрајни и разарајући сукоб настаје превасходно уколико је пола јавног мњења за једну опцију, а друга половина за другу. Али овде однос супротних страна није 1:1, већ 8:1. О каквом ми то „сукобу који разара национално ткиво“ причамо? То и није „сукоб“, то је онда голо насиље уверљиве мањине над већином овога друштва. Зар је то демократија?
аd 5. Наш вођа саопштава нам да због НАТО-а на Србију врше и „економске притиске“. Ко то? Ко нас то „економски“ уцењује, па ћемо, ако не уђемо у НАТО, имати штету? А да нису то наши „пријатељи“ из Вашингтона и Брисела? Да ли би се то, можда, могло назвати рекетом? И да ли се то случајно не зове уцена? Да ли ћемо – стварно – на то да пристанемо?
аd 6. Откуда нашем лидеру то да тек „70 одсто народа жели да будемо уз Руску Федерацију“? Парламентарна скупштина НАТО-а управо је усвојила извештај о Западном Балкану, у коме се, као посебно забрињавајући податак, наводи да „94 одсто Срба подржава одржавање снажних веза са Русијом“ (Политика, 28. мај, стр. 4). Зашто онда наш лидер 94 претвара у 70?
Такође, шта значи то што је премијер-председник пребацио свом народу – тачније, оним 94% који воле Русију – да „треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи“? Да ли је Москва, у склопу мера реципроцитета, у августу 2014. забранила увоз меса, рибе, млека и млечних производа, воћа, поврћа из ЕУ, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке? Да ли је тиме отворена могућност за Србију да преузме бар део послова вредних 12 (и словима: дванаест!) милијарди евра (колико износи целокупни буџет државе Србије)? „Ова околност српском извозу отвара велике могућности, али уз поштовање прописа, одредби уговора и уопште једно значајно озбиљније схватање величине и захтевности руског тржишта“, каже се у једном тадашњем извештају.
И, шта се догодило? Да ли је влада нашега лидера прихватила захтев ЕУ да ни на који начин не подстиче српске привреднике који могу да заузму место ЕУ на руском тржишту? Да ли је српска влада дозволила да мешетари из Србије Русији почну да испоручују туђе или пак натруло воће и поврће? И онда је, ваљда, 94% Срба који воле Русију нашем лидеру криво због тога што Србија више извози у ЕУ него у Русију?
Све у свему, реч је о замени теза и прикривању истине: тим начином аргументовања могло би се доказати било шта, на пример, да би 94% мачака требало да се упише у псе, или пак да би све жабе требало да се учлане у унију рода само зато да их те дугокљуне птице не би појеле.
Невоља је у томе што наш лидер располаже респектибилним пропагандним апаратом, те уколико се оваква пропаганда настави, тај апарат би, можда, понеку мачку и убедио да би требало да буде пас, а понеку жабу да би требало да се упише у роде, па да слободно ускочи у њихов кљун.
Но, не верујем да су Срби стварно мачке и жабе. Когод је у Србији видео НАТО на делу 1999. године, знаће шта му је чинити. И ма колика пропаганда да буде, НАТО никад неће бити добродошао у Србију, а Србија никад неће желети у НАТО.
Ко то не разуме залуд му 55% гласова на изборима. Ризикује, ако тако настави, да ускоро више нема ни гласове бирача, ни позицију с које ће моћи да приповеда такве бајке…
