Квислинг

Кроз наслеђе вјековне борбе за слободу нашег народа, тешко ће се наћи нека кућа у Црној Гори у којој се не испредају приче о јунаштву дједова и прадједова и дизању пркосног гласа у најтежим тренуцима ропства и окупације.

Чак и онда када је Европа била игралиште кајзера или под чизмом Трећег Рајха, наши преци су чинили „мала“ чуда у оним ратним околностима које би, можда, и неке веће и просвећеније нације сматрале безнадежним. А ми смо побјеђивали. Мислило се тада, без сумње, на витешку част, образ и баштину свих оних који су своје животе положили у тој светој борби, док они који су били склони шуровању са сваком војском која протутњи овим просторима више мислише на овчетину и најниже пориве.

Тако су и данашњи властодршци у Црној Гори успјели да своје физиолошке потребе издигну изнад разума и смисла, па су земљу предали НАТО-у на анексију, ван воље народа за који веле да је незнавен да схвати значај атлантских интеграција. Јесте, то је онај војни савез који је сијао смрт и контаминирао земљу уранијумом, а да за то нико још није одговарао.

Ваљда је некако тај прескок просјечног домаћег квислинга са попаре на коњски бифтек довољно просветитељски да олако схватите како је коцкање са земљом легитиман хоби, а Алијанса ће већ лако објаснити, преко својих дежурних надничара, којим се регулама води када, нелегално, заспе овај народ радиоактивним отпадом, а декларативно себе, између осталог, представља као носиоца легалитета и демократских вриједности. Мислим да нема поучније лекције из демократије од Народне скупштине одржане у Мурину гдје је донешена одлука да једино референдум и народна воља могу да одлучују о питању НАТО-а у Црној Гори.

Термин квислинг долази од имена Видкуна Квислинга, норвешког премијера за вријеме Другог свјетског рата који је шуровао са нацистима. Ето, судбина је тако хтјела, понио је титулу оца ријечи која је синоним за сарадника окупатора и издајника. Међутим, квислинзи црногорског режима су специфичнија врста, уколико би их поредили са примјером Видкуна. Степен њихове издаје и способности да баце достојанство под ноге је ендемска врста полтронства на планети Земљи.

Наравно, сви ми знамо колико су спремни „прогутати“ да би сачували криминалом стечени капитал, али ни један квислиншки режим није био спреман да покуша тако примитивно затирати, и не тако давну, прошлост. Осјетило се то и на обиљежавању годишњице НАТО агресије на СРЈ, када делегацијама Нове српске демократије и Удружења бораца није дозвољено да положе вијенце у касарнама у Даниловграду и Подгорици и тиме се поклоне невиним жртвама, а владин министар одбране, у прилог Дана НАТО-а, гротескно диже њихову заставу и егзибиционизмом памфлетиста из Трећег свијета одаје пошту окупатору. Војска Црне Горе, која више личи на горску службу, садиће дрво по сваком доласку генералног секретара Алијансе јер за друге ствари могућности и нема.

Видкун Квислинг је, за вријеме присутности Хитлерових снага у његовој земљи, наводно покушавао да води продуктивну социјалну политику у Норвешкој, што се у Црној Гори никако не може рећи у складу са маћехинским односом ДПС квислинга према грађанима и њиховим основним потребама, а крајњи продукт су непотизам и јавашлук.

Кажу да овај норвешки премијер није живио у луксузу и да није био оптерећен материјалним, док богатство Мила Ђукановића и кланова око њега ваља мјерити милијардама. Није ни чудо, када њихова незајажљива потреба за отимањем народног новца вуче за собом и немар према свему што представља уређену и стабилну државу која је сервис својих грађана. Краљевина Норвешка, ова данашња, макар зна о чему говорим.

Почетак коришћења Квислинговог презимена, као термина за колаборацију са окупатором, везује се за лондонски лист „The Times” у коме је 1940. године, у јеку ратних догађања, изашао текст под насловом „Квислинзи су свуда“. Данас у Црној Гори су квислинзи на власти, а свуда је незапосленост, (не)маскирана немаштина, лоша социјална слика и незадовољство. Како је у Норвешкој?

Пише: Петар Драшковић

*

Извор: ИН4С