Свети владика Николај: Недеља шеста по Васкрсу

(Недeља Светих Отаца I Васељенског сабора)
ЈЕВАНЂЕЉЕ О МОЛИТВИ ГОСПОДА СПАСИТЕЉА ЗА НАС

Јован, 17, 1-13. Зач. 56.

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини билихрамови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје – не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи – као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога – то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу – није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде.Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он – почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. – Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него – као што се доцније види – и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети – и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да – и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу – а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца – радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћи желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле – премда на њих на првом месту – него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога – Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ