Камерон је крив за терористички напад у Манчестеру

Сарађивати са Саудијском Арабијом у борби против тероризма 2017. је исто што и сарадња са Немачком у борби против геноцида 1942.

Кад год приметите да амерички мејнстрим медији, уместо да наставе са својим черечењем Доналда Трампа, одједном крену да неутрално па чак и са благим одобравањем извештавају о њему, будите на опрезу. То је сигуран знак да је поново одступио од свог предизборног обећања да ће исушити вашингтонску мочвару, и да је предузео корак који је бићима из мочваре по вољи.

Арогантни Њујорк тајмс, иначе жестоки противник Трампа и (по њима) презира достојне раје која га је изабрала, је у надобудном тону похвалио његов говор лидерима више од 50 већински муслиманских земаља – уз намеран изузетак Ирана и Сирије – као одрицање од његових претходних ставова:

„Председник Трамп је у недељу одступио од своје претходне оцене ислама као религије мржње, у покушају да редефинише америчко вођство на Блиском истоку и подстакне муслимански свет да му се придружи у обновљеној борби против екстремизма…

Председников свеукупни тон у Саудијској Арабији увелико одудара од његове прошлогодишње запаљиве предизборне реторике, када је изјавио да ‘нас ислам мрзи’ и позвао на ‘тоталну и комплетну обуставу’ муслиманске имиграције у Сједињене Државе.

Током ове посете је на сцену ступио један стабилнији председник, дисциплинован и са јасном поруком, онакав какав често није код куће.“

Централна тачка саудијско-арабијског дела Трамповог првог председничког путовања у иностранство била је свечано отварање „Глобалног центра за борбу против екстремистичких идеологија“ у заједничкој саудијско-америчкој режији, чије ће седиште бити у Ријаду. Избор места и партнера је ништа мање него надреално. Има ли бољег места за оснивање центра за борбу против насилне исламистичке идеологије од главног града земље у којој је управо та идеологија озваничена на нивоу државе?

Исто тако је неки „Европски центар за борбу против геноцидних идеологија“ могао да буде основан у Берлину 1942. Или у Загребу. Замислите само колико би ту било посла!

Могуће је, додуше, да је посреди неспоразум. Можда су Трампови саудијски домаћини мислили да се ради о центру за промовисање екстремистичких идеологија. У сваком случају, несумњиво ће све убрзо бити рашчишћено.

Тешко да је потребно образложити оно што и сам Трамп и његови саветници врло добро знају: да је, у погледу промовисања, а не борбе против џихадистичке идеологије, Саудијска Арабија глобални епицентар. Исламска држава, Ал Каида и многи њени изданци и огранци (попут Батаљона „Имам Шамил“, који је преузео одговорност за терористички напад на метро у Санкт Петербургу у априлу 2017, а који западни медији изостављају са спискова терористичких напада пошто су жртве „само“ Руси, а не истинска људска бића), Ал Шабаб, Боко Харам, Талибани, Абу Сајаф – сви они проповедају вехабистичке доктрине чији је извор тзв. „Краљевина“. Десетине, ако не и стотине хиљада дечака у медресама широм света, укључујући и подручја Сирије и Ирака под контролом Исламске државе, уче свој убилачки катехизам из званичних саудијских уџбеника. Финансирање и доток оружја за те групе би пресушили без дародаваца из Саудијске Арабије и Заливских држава.

По ко зна који пут, наши вехабистички „савезници“ су једном америчком председнику обећали да ће се озбиљно посветити сузбијању наводно неовлашћеног финансирања тероризма од стране приватних лица. И, по ко зна који пут, један амерички председник се прави да им верује.

Окрећући реалност наглавачке, Трамп је кривицу за глобални тероризам изричито приписао Ирану и Сирији – па тако, имплицитно, и Русији – државама које се заправо боре против Ал Каиде и Исламске државе. Он је такође најавио продају оружја Саудијцима у вредности од преко 100 милијарди долара, ради парирања Ирану на местима попут Јемена, где Иранци нису уопште присутни а њихов утицај је мали, али где Саудијци врше геноцид у сарадњи са Ал Каидом.

Жмурећи на истинске спонзоре џихада ради уништења земаља који су на мети Ријадових вехабиста не значи само чинити злочин против тих земаља – то је нешто што ће нам се вратити. Као на пример терористички напад у Манчестеру, који је однео 22 живота и на десетине повређених. Како је приметио Данијел Мекадамс из Института Рона Пола, он се не би догодио да саудијска, америчка и британска влада нису претворили Либију и Сирију у џихадистичка игралишта за масовне убице попут Салмана Абедија:

„Према лондонском Телеграфу, Абеди, син либијских имиграната који је живео у радикализованој муслиманској четврти Манчестера, се неколико пута враћао у Либију после свргавања Муамера ел Гадафија, последњи пут пре само неколико седмица. После англо-америчког и савезничког ‘ослобођења’ Либије, све могуће претходно забрањене и жестоко сузбијане радикалне џихадистичке групе су одједном схватиле да могу слободно да делују широм Либије. У такву Либију се вратио Абеди, и тамо је вероватно спремио свој самоубилачки напад на публику на концерту поп музике. Пре амерички предвођеног напада на Либију 2011. није било ни Ал Каиде, ни ИСИС-а, нити било које друге сродне терористичке организације која је (некажњено) деловала на либијском тлу.

Сам Гадафи је у јануару 2011 упозорио Европу да ће резултат збацивања његове владе бити радикални исламистички напади на Европу, али се европске владе нису обазирале на његова упозорења. Либија после Гадафија је инкубатор за исламистичке терористе и тероризам уопште, као и изузетно погодно тло за регрутовање екстремиста за вођење џихада у Сирији против такође секуларног Башара ел Асада.

Салман Абеди представља конвергенцију обе ове катастрофалне англо-америчко-савезничке интервенције: испоставља се да не само да је Абеди путовао у Либију ради радикализације и терористичке обуке, већ да је такође путовао и у Сирију да би постао један од „сиријских побуњеника“ који се боре на истој страни са САД и Британијом у циљу уклањања Асадове владе. Да ли је можда добио обуку у неком програму ЦИА? Не знамо, али је свакако могуће.“

Британци би требало да сматрају Дејвида Камерона одговорним за невину крв која је проливена у Манчестеру. Не мањи кривци су Никола Саркози и Барак Обама, као и Хилари Клинтон – она иста која је на вест о Гадафијевој смрти неславно ускликнула: „Дошли смо, видели смо, а он је умро“ – која је изгледа била главни протагониста америчке улоге, без које промене режима у Либији не би било. Нека сада та самопрокламована заштитница жена и девојки положи рачуне за Манчестер.

Када дође Судњи дан, отворе се књиге и свако положи рачуне, Салман Абеди ће морати да се суочи са судом који је избегао на овом свету. Но, заједно са њим ће рачуне положити и они који су помогли Саудијцима и њиховим савезницима у њиховом прљавом послу.

Доналд Трамп би требало дуго и дубоко да размисли пре него што буде наставио да иде овим путем.

Пише: Џејмс Џорџ ЏАТРАС

*

Извор: ФСК