Приче из Великог рата: Мама није крива

категорија Подсећања / дана 09/05/2017 у 19:24 часова /

У почетку овог најкрвавијег светског рата, пред други упад аустријске војске у Шабац, био сам очевидац овог жалосног призора:

Идући шабачким улицама, које су биле разривене разорним гранатама, и посматрајући рујине до скора лепе и напредне вароши, сваког часа презао сам, обазирао се и трзао због експлозија граната, које непријатељ бацаше на варош, рушећи њене лепе грађевине и убијајући немоћне старце, бабе и невину децу. Аероплани, као огромне тичурине, надлетаху над Шапцем, убијајући бомбама мирно становништво, коме избе и подруми беху још једини заклон и одбрана.

На сред пијаце, где се укрштају четири главне улице шабачке, лежаше сва у крви једна средњовечна жена, леђима калдрми окренута, размрскане главе, разбарушене косе, отворених уста и очију. Над њом плакаше њена мала ћерчица, девојчица од пет година. Грљаше своју мртву мајку и сваког тренутка подизаше своје уплакане очице к небу и гледаше јато оних страшних тичурина, које бацаху громове из ваздуха на варош. Кад год би се разледао громовити тресак експлозије, мала би пала по својој мртвој мајци, загрлила ју и говорила:

– Немој, чика Швабо, да ми убијеш моју добру Маму! Она није крива, мој тата није овде. Он је далеко, у војсци. Ја немам више никог овде са мном сем моје Маме. Ко ће ми леба дати? Ја не могу живети без моје Маме. Смилуј се! Моја је Мама тако добра, она ником никакво зло није учинила. Молим те, чика Швабо, немој ми убити моју слатку Маму! Мама није крива!…

(Драгомир С. Петровић, „Моје ратне успомене“, Штампарија Св. Сава, Београд, 1922.)
Извор: Приче из Великог рата

*

Извор: Магацин