ПРИПРЕМА СЕ ВЕЛИКА ПРЕВАРА СРПСКОГ КОРПУСА

ЉУБАН КАРАН

Наводно, жртве промене граница на Балкану били би Македонци и Бошњаци, док Срби Албанци и Хрвати имају разлог да се радују

За Македонце више не постоји добро решење политичке кризе, него само лоше и горе. Проблем је што Македонија као држава није настала вољом или договором великих сила. Настала је вољом Македонаца и добрим намерама државе које више нема и чије одлуке сада скоро сви критикују, омаловажавају и сматрају ништавним. Тако и југословенска одлука о Македонији и Македонцима постаје неприхватљива за западне силе јер задире у интересе најмање три чланице НАТО – Албаније, Грчке и Бугарске – где неке од њих не само да не признају Македонију него ни македонску нацију. Има знакова да ове државе повећавају присуство својих трупа на границама према Македонији. Да ли из предострожности или озбиљно планирају да се војно умешају у расплет македонске кризе? За сада није јасно да ли то чине по сопственој одлуци или је и то саставни део плана централе НАТО? Све то већ сада подсећа на борбу за „ничију земљу“ која само чека да је неко узме и присвоји.

Сви партијски лидери у Македонији – и македонски и албански – још од осамостаљења Македоније потпуно су прозападно оријентисани, искрено или из интереса, није ни важно. То важи и за Николу Груевског и за Ђорђа Иванова иако их са Запада сумњиче и оптужују за некакве везе са Русијом. Тако су сада Македонци остали без сваке друге подршке сем варбалне, и само могу да гледају и протестују против оног што их је снашло од оних којима су се давно безрезервно приклонили. Јер сада и они који би их озбиљније подржали рачунају да се могу наћи у глупој ситуацији ако Македонци поново прихвате све одлуке старих ментора и зато су подршке суздржане. Македонско руководство је својевремено погрешно проценило да испуњавањем свих захтева и жеља САД и НАТО обезбеђују себи сигурну будућност и просперитет. Тај нечастан пут им је одавно трасирао један од југословенских лидера Васил Тупурковски, али су Македнонци свесно ћутали и размишљали – добро, ако тај пут и није частан, бар је сигуран.

ГДЕ ЈЕ МАКЕДНИЈА ПОГРЕШИЛА
Прво озбиљно непријатно упозорење Македонцима стигло је од Грчке у виду блокаде приступу ЕУ и НАТО због имена државе. Погрешно су проценили да је у питању само Грчка, а нису се питали, како то да цео западни свет – и САД, и НАТО, и ЕУ – толико дуго не могу да реше проблем са једном својом чланицом, која је, успут, до грла у проблемима. Да је то Западу био интерес, одавно би се нашло решење и Македонија би била чланица НАТО и ЕУ, а не држава пред распадом. На крају се испоставило да је све то била привремена варка и обмана, и да Македонија у садашњим границама више ником не одговара сем Македонцима. Србија је једина суседна земља која нема аспирације према Македонији, која искрено признаје македонску нацију и Македонце сматра братским народом. Истовремено, држање македонског руководства преме српском корпусу је све време дволично, што ни они не поричу, али им је редовно оправдање да тако морају.

Македонија је 90-тих година могла да сачува окрњену југословенску заједницу без Словеније и Хрватске, али је њено тадашње руководство на челу са Тупурковским, под јаким утицајем САД, одлучило да покрене поступак осамостаљења. Тако су утицали на одлуку других, који су се колебали, пре свега на Бошњаке. Ми Срби имамо најмање разлога да бринемо македонске бриге, јер су нам више пута забили нож у леђа. Први пут када су разбили и оно мало што је остало од некакве заједнице, други пут кад су дозволили да Македоња буде једна од НАТО платформи приликом напада на Србију и када су нам увели економске санкције. Трећи пут када су признали Косово, четврти када су гласали да се Косово као држава прими у Унеско итд. Нису нам се много ни извињавали, и све су објаснили тиме да тако морају, што због својих Албанаца, што због западних ментора од којих зависе.

Најгора могућа одлука Запада може бити да се Македонија као држава уништи и подели између три поменуте земље као награда за добре услуге НАТО, а да се Македонци касније под притиском утопе у друге етничке групе. Таква одлука може да угрози мир у ширем региону, јер није реално да Македонци без оружаног отпора прихвате овакав сценарио. Зато је други сценарио извеснији – федерализација Македоније, што би реално значило да Македонцима остане половина од оног што имају сада. Има још једна варијанта, која није толико извесна јер се не уклапа у план стварања Велике Албаније, а то је да све остане како је до сада било и да Македонци остану газде у својој држави. Уствари, имали би државу али би били под потпуним диктатом Запада уз сталну претњу – ваша нација и ваша држава постоји само нашом вољом, зато пазите шта радите, само једна грешка и ви више не постојите.

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ОМОГУЋУЈЕ ПОДЕЛУ МАКЕДОНИЈЕ
Сви су заборавили да је уствари етничко чишћење створило услове за федерализацију Македоније. Намерно је заборављено јер је тако свима одговарало. Како не би још више погоршали лоше односе са Албанцима, заборавили су то и сами Македонци, јер то не помињу као свој аргумент у одбрани државе. Заборавља се да је након капитулације Италије у Другом светском рату, уз помоћ Немаца, практично створена Велика Албанија, која је обухватала и западну Македонију. Балистичка организација у западној Македонији, коју су организовали Кадри Сали на подручју Гостивара и Мефаил Ефипов Мефо на подручју Кичева нарасла је до 10.000 чланова. Њихове балистичке оружане формације, наоружане од Немаца, вршиле су прогон и злочине над неалбанским становништвом које је масовно бежало из западне Македоније. Таквим акцијама, које представљају етничко чишћење, значајно је промењена демографска структура становништва у корист албанског, а на штету македонског народа.

То се данас злоупотребљава јер се инсистира на посебној федералној јединици за Албанце у западној Македонији, где су већински народ, а нико не помиње да су то постали етничким чишћењем Македонаца. Ако им „међународна заједница“ омогући да сад користе резултате етничког чишћења, без обзира колико давно је то било, то ће значити да легализује етничко чишћење као средство за остварење националних интереса, као што су то урадили Хрвати у Републици Српској Крајини. Зато не чуди да ратни злочинац Рамуш Харадинај и други албански лидери са Косова често помињу управо Хрватску као пример како треба решити проблеме са Србима на Косову. Наравно да ће исти став имати и према Македонцима, јер је то добро координисана екипа. Западу не сметају овакве изјаве, па ни конкретни поступци, што значи да их прећутно подржавају и подстичу.

Успут, требало би поменути да је и „Војска Косова“, чије формирање је у току, имала своју претечу. Била је то 21. СС дивизија „Скендербег“, коју је током Другог светског рата формирао оснивач Друге призренске лиге Џафер Дева. Интересантно је да је Џафер Дева након слома фашизма преко Аустрије и Египта побегао у САД. Тамо је нашао најсигурније уточиште, тамо је основана Трећа призренска лига и тамо је и умро као слободан човек 1978. године. Никад није ухапшен иако је био један од значајнијих немачких квислинга на Балкану и важан агент Абвера (војнообавештајна служба нацистичке Немачке). Процена је да као агент Абвера није хапшен, него преврбован. Тако је постао један од важних агената неке од обавештајних служби САД, кориштен у великој и дуготрајној операцији чији је циљ био борба против комунистичких земаља. „Војска Косова“, како урожава безбедност Србије, тако угрожава и Македонију иако од македонског руководства нема критика у том правцу.

О ИЛЕГАЛНОМ АЛБАНСКОМ ОРУЖЈУ У СРБИЈИ
Ових дана Србију је потресла афера са оружјем које је илегалним каналима требало бити пребачено у Македонију. Успешну акцију пресецања ове терористичке активности извела је Војно-безбедносна агенција (ВБА), а ради се о око хиљаду комада пушака, аутоматских пушака и митраљеза, са извесном количином бомби и минобацача. Сама количина јасно указује да се не ради о активностима неке обичне и аполитичне криминалне групе, него о терористичким и војним припремама добро организованих и увезаних албанских група са обе стране границе које имају политичке и радикалне војне циљеве. Овде би требало имати у виду да се операција стварања Велике Албаније може спровести само оружаним путем и по фазама. Прва фаза је западна Македонија. Тако ће се и оружје и оружане албанске групе селити са једног подручја на друго, из једне државе у другу, како би груписањем постигли надмоћ и постепено довели ствар до краја. Оружане групе се у почетку користе као претња, али, ако буде потребно, итекако ће употребити оружје. Тако треба гледати зашто се оружје премешта из Србије кад им је и у Србији потребно за остварење постављеног плана. Када буде требало, из осталих региона пребациваће га у Србију заједно са терористичким албанским групама.

ВБА је у вези са овом акцијом прилично тајновита, што је већ створило простор за разне медијске шпекулације – да ли је оружје стварно намењено за пребацивање у Македонију или је уствари однекуд пребачено на југ Србије са циљем да се дестабилизује и сл. Сигурно је да ВБА зна шта ради и о чему се ради, јер су током акције ухапсили тројицу Албанаца, од којих су двојица наши држављани а један држављанин „једне стране државе“. Наравно да, као бивши припадник војне контраобавештајне службе, потпоно разумем потребу тајности, јер то је основни принцип рада службе. Па ипак, о илегалном наоружавања Албанаца на југу Србије, о њиховом војном организовању и терористичким плановима требало би говорити отворено и јасно уз предузимање свих законских репресивних мера. Не требају нам саопштења типа „држављанин једне стране државе“, него поименично и конкретно да ствари буду потпуно јасне. Упозоравам да су нас својевремено непотребна тајност и нечињење много коштали.

Било је то у време илегалног наоружавања хрватских паравојних формација које су касније разбиле Југославију. Тадашње југословенске службе све су знале о наоружавању, али је права истина била увијена дебелим слојем тајне. Мислило се, чак и у оквирима службе, да је тајност оправдана, да тако мора да се ради и да шефови служби одуговлаче са хапшењима и пресецањима канала оружја само због тога да би у постављене замке уловили све актере и оне који су организатори највишег ранга. На крају се испоставило да је уствари служба паралисана и преварена. Политичким играма и манипулацијама потпуно је анулиран њен рад и наоружавање паравојних хрватских формација обављено је квалитетно и брзо, ван сваког очекивања. Објашњења која су нам тада понуђена била су неприхватљива и смешна: „Зашто да приликом наше интервенције страда неки возач“; „Зашто да приликом ширег хапшења кључних актера страда наших 20-30 оперативаца и полицајаца“; „Те појаве ће осудити сам хрватски народ“ и сл.

На основу тако непријатних искустава, сада сам присталица праксе да се много више иде у јавност, па у прихватљивој мери и на рачун неопходне тајности у раду. Јер, поред негативних ефеката таквог приступа, има један екстра позитиван – јавност ће натерати све оне који одлучују да ствари доведу до краја, без обзира на политичке интересе и манипулације. Јер утисак је да се, као некад у Хрватској, и Албанцима у Прешевској долини много тога дозвољава што би морало да буде санкцинисано на време. Како смо некада пазили да истином не увредимо хрватски народ, тако сада балансирамо кад су у питању Албанци у Прешевској долини. Ради се о некаквим политичким интересима и погрешним представама демократије. А уствари нити нам је то прави интерес нити је у питању демократија. Боља је истина, без обзира колико непријатна била.

Количина оружја која је заплењена довољна је да се наоружа више пешадијских батаљона. За тако мало подручје колика је западна Македонија и у односу на њихове војне и безбедносне снаге то је већ респектабилна војна сила. Ако се при томе има у виду да су македонске јединице мултиетничке и да им пред озбиљну интервенцију прети распад, ова количина оружја чини се још значајнија. Готово је сигурно да је за овим оружјем српско-македонску границу требало да пређе и адекватан број Албанаца са југа Србије. Акцијом ВБА све је доведено у питање, али једно је сигурно: да се оваквим покушајима Србија полако увлачи у македонску кризу са циљем да се жариште кризе прошири и на југ Србије.

ПЛАНОВИ ЗАПАДА НА БАЛКАНУ
Очито да Албанци више не признају међународно признате границе и да им се то толерише са Запада. Најновији обавештајни подаци кажу да је убацивање оружаних терористичких група са Косова у Македонију у току и да је до сада пребачено око 800 терориста. Да ли је убацивање са Косова покренуто зато што са југа Србије није успело или је требало да се ствар одвија паралелно сада није ни важно. Важно је да оружана претња према Македонцима из дана у дан расте, уз подршку Запада, која се више не може назвати прећутном, него отвореном. Како ултиматум који је постављен македонском председнику Ђорђу Иванову од десет дана истиче, а он још није попустио и дао мандат Зорану Заеву, напетост расте и војни расплет постаје извеснији.

Већ дуже време преко некаквих бомбастичних текстова у западним медијима за које се зна да су под контролом CIA и MI-6 испитује се реакција српске јавности у вези са променама граница на Балкану. Ради се о нечем што је сасвим очито и што смо одавно схватили – Запад жели Велику Албанију и Велику Хрватску, које ће бити потпуно етнички чисте и под пуном контролом НАТО. У циљу лакшег остварења циља покренута је широка акција оперативног маскирања правих намера на Балкану, чиме би српски корпус требало да буде преварен лажним обећањима. Наиме, у поменутим текстовима говори се и о Великој Србији и задовољењу српских интереса уз неке коректне напомене – не може се Србија вечно држати у изолацији и сл. Наводно, жртве промене граница на Балкану испали би Македонци и Бошњаци, док Албанци, Хрвати и Срби имају разлога да се радују.

Наравно да је у питању смишљена подвала, где ће Србе наговарати да се прво одрекну оног што већ имају како би касније, на часну реч Запада, добили нешто друго. Нешто слично као кад су обећали да ће се криза у РСК решити мирним путам под окриљем „међународне заједнице“ и УН, као кад су обећали сва права Србима у Хрватској само да пристану на мирну реинтеграцију Славоније и Барање, као када су обећали да ће Србима из Републике Српске направити Ново Сарајево ако се повуку из овог града, или када су обећали да ће се одређени контингенти полиције и Војске Србије постепено вратити на Косово након потписивања Кумановског техничког споразума и повлачења без борбе из јужне српске покрајине.

Сада се спрема нешто ново, али слично – да Срби мирно предају све оно што је Запад наменио Великој Аланији и Великој Хрватској, а касније ће се то све компензовати неким другим територијама на западном Балкану или на некој другој планети.

ХОЋЕ ЛИ СЕ ИСТОРИЈА ПОНОВИТИ
Мале су шансе да Србија након толико негативних искустава наседне на те приче и та обећања, али временом, ко зна. Ту су медији, ту је Сорош са својом пропагандном машинеријом и парама, па, ако на тако нешто не пристаје ова српска влада, можда ће пристати нека друга. Ако српски народ са овом памети не пристаје на тако нешто, можда ће му медијске кампање променити мишљење. А чињенице су просте и јасне: зашто би ми давали оно што је наше да би добили туђе? А вероватно се уопше не ради о томе, него би требало да дамо наше да би добили нешто што већ јесте наше, али оверено печатом „међународне заједнице“.

Као да ми не знамо шта је циљ Запада – да сузбије сваки утицај Русије на Балкану. Зато и шири зону пуне контроле НАТО. С обзиром да нас сматрају за „мале Русе“, интерес им је да Србије нема, а, ако то већ не може, да буде што мања. Све теже им пада наша војна неутралност, а, по свему судећи, смета им и стабилност, јер у супротном не би потпаљивали безразложне и сулуде протесте и немире.

Мешовите руско-српске екипе стациониране у Нишу, којима је једина сврха помоћ у ванредним ситуацијама, сада су велика сметња Западу. Нема везе што се овај центар доказао на делу у великим неприликама у региону. Зову их „руска војна база“ иако су „наоружани“ само техником за гашење пожара и друге хумане интервенције. Ако већ то не може да прође, зову их „шпијунски центар“, па, хајде, докажите да није када они на Западу шпијунске екипе праве и од хуманитарних организација. Уствари, њихов је циљ да нас натерају на некакву глупост, да непромишљеним гестом изгубимо наклоност оних који нас искрено подржавају и који нас не уцењују.

У последње време сви причају о рату и ратној опасности. Искрени пријатељи нас упозоравају да нам се припремају замке и да ће нам рат бити наметнут. Било би веома неозбиљно да све то игноришемо. Припреме морају бити хитне и свеобухватне, посебно што се тиче потпуно војно запуштеног резервног састава. Наш обавештајно-безбедносни сектор показује видне знакове опоравка и ефикасности, и то је врло добро за спречавање сваке врсте изненађења. Поред тога, његова важна улога у наредном периоду биће да на време упозори државне органе на перфидне преваре које нам се намештају. Јер, као и у Македонији, где фигурира покушај да се циљ постиже без рата претњама и уценама, сличан покушај биће усмерен против Србије.

Знају они да претње и уцене код српског корпуса не би дале резултате и зато иду на превару као мирно постизање циља. Мора се признати да на преваре нисмо баш отпорни и да нам наивности не мањка. Уосталом, то показују бројни примери где смо изгубили територије зато што смо веровали онима којима нисмо смели и што смо веровали у оно у шта није требало.

*

Извор: Нови Стандард