Срамота је што Срби о туђим жртвама знају више него о својим

Председник УГ „Јадовно 1941“ Душан Ј. Басташић о мањкавости историјских уџбеника и геноциду над Србима: Заборав плодно тле да се злочини понове. У уџбеницима историје опширније о Авноју него о усташким крвницима

Председник УГ „Јадовно 1941“ Душан Ј. Басташић Фото М. Филиповић

ВЕЋ месец дана у Републици Српској траје полемика око едукације професора историје и српског језика, која се обавља у склопу програма „Образовање о Холокаусту, геноцидима над Србима и Ромима у НДХ и превенцији геноцида“.

У Српској се повела расправа да ли се семинари раде на квалитетан начин и да ли ће убудуће ђаци знатно више учити о геноциду над Србима у НДХ или ће фокус више бити на Холокаусту над Јеврејима.

Душан Ј. Басташић, председник Удружења грађана „Јадовно 1941“, каже, у интервјуу за „Новости“, да је овде кључно питање: зашто до сада деца у Републици Српској нису много учила о геноциду над Србима у НДХ?

– Од 1945. до 1995. године изговор да се не изучава геноцид над Србима у НДХ било је балансирања односа жртва-злочинац. Главни кривци су нам били Тито и комунизам, а зарад изградње утопије братства и јединства. Међутим, од 1995. наовамо, Србима нико није бранио, а поготово у Српској, да у наставне програме уврсте образовање о геноциду – каже Душан Ј. Басташић.

* Зашто онда немамо опширне лекције о геноциду над Србима у НДХ?

– Вероватно је неко из наших политичких елита био условљен да се геноцид над Србима не убацује у наставне планове и програме. Знамо да и наши политичари имају чланове породице који су изгубили живот у време НДХ. Професор Ливада каже да нема Србина који вуче порекло са подручја које је покривала НДХ, а да није изгубио ближег или даљег сродника. Међутим, неко је очигледно објаснио да при изградњи мира унутар БиХ треба да се тако понашамо. Можда се ја тешим да је то тако, а да није разлог неосетљивост. Или да отворено кажем – непромишљеност и глупост оних у чијој компетенцији је креирање образовног процеса. Направили смо медвеђу услугу младим генерацијама. Учећи, односно не учећи о томе, доводимо их у позицију да им се тако нешто поново деси.

ПРОТЕСТИ И ТРИБИНЕ* АКО се настави игнорисање невладиног сектора, имате ли решење?
– Имамо. Уколико се испостави на јесен да је већи део наставног плана посвећен страдању јеврејског народа, а не обрнуто, страдању српског, покренућемо акцију. Јавне протесте, трибине, предавања, филмске пројекције, упознавање родитеља са чињеницама. Ништа немам против изучавања Холокауста у нашим школама, али сматрам да је срамотно да се ђаци најминималније образују о геноциду над Србима у НДХ.

* Кажете да су политичке елите биле условљене да наша деца не изучавају геноцид, а где је одговорност историчара?

– Кованица из прошлог система: „Пустите историју историчарима“, коштала нас је много, и довела до врхунца културе заборава наших жртава. Никада нама, члановима удружења потомака, није падало на памет да се бавимо историјском науком. Ипак, свако од нас има своју личну историју, историју породице, краја из кога потиче, сазнања усвојена током одрастања и неотуђиво право да ту своју баштину користи у интерпретацији данашњице и креирању сигурније будућности. Имате и на десетине организација међу којима је и „Јадовно 1941“, који годинама раде на јачању свести о страдању Срба у НДХ и наш глас мора да се чује и прихвати, а не да нас институције игноришу.

* Хоћете да кажете да немате утицаја на институције у тражењу истине о страдању Срба у НДХ?

– Овај део невладиног сектора који се бави страдањем српских жртава, нажалост, нема утицај. Није добродошао. Институције нам кажу: „Не, овим треба да се баве само историчари“. Занемарују да је у нашим редовима све више професора, доктора, имамо чак и академике, врхунске уметнике са разних поља.

* Да ли је могуће постићи јединство у Српској по питању изучавања страдања Срба у НДХ?

– Мислим да је могуће, али је потребно да многи прогутају сујету. Понављам, нико нам није бранио да у наше уџбенике историје уведемо појам Доња Градина, а ми то ни данас немамо. Тај локалитет се спомиње као десна страна Саве. Кратко речено, онај наставни програм који је постојао до 1990. године, присутан је и данас. Имамо политичаре који оду у Доњу Градину и причају о највећем страдању Срба, а у уџбеницима историје имамо опширније лекције о Авноју, Завнобиху и офанзивама. Спомиње се Јасеновац као парадигма свих стратишта. Ово је велика срамота и мора се исправити – због наше деце и нашег опстанка на овом подручју.

*

Извор: Новости