О ПИТАЊУ ОДРЕЧЕЊА ОД ТРОНА БЕНЕДИКТА 16

Вест o  предстојећој абдикацији актуелног папе загрмела је  као „гром из ведра неба“, јер се такав догађај у историји римокатоличке цркве није  десио већ 600 година, а могућност таквог акта прописаног у католичком закону, највероватније је већ заборављен. Међутим, на основу већ објављених изјава јавних и верских личности, то није изазвало много жалости нити шок, и гледа се са разумевањем, па чак и као добродошло, с обзиром на  папину старост . Изгледа као да је његова жеља да ово буде представљено као обичан догађај- да је сама активност папе, који  обавља одређену мисију, коначно завршена, после чега може да се повуче (није ни чудо што неки коментатори на  медијима указују да је папа поднео оставку, или отишао у  пензију). Тако да је јасно да ово деловање доприноси даљем скрнављењу лика папе, већ снажно уздрманим скандалима у последњих неколико година у вези са земаљским пословима римо-католичке цркве, који једва да су у складу са циљевима „изасланика Божијег на земљи“.

У међувремену, догађај је заистa постао изузетан и ванредан, али његова јединственост је у потпуности у складу са оригиналношћу ситуације кроз коју  тренутно пролази Ватикан, који је првојерархија римо-католичке цркве, назван „света столица“.  Унутар „свете столице“ је недавно почела  интензивна унутрашња борба, која није просто супарништво конзервативне и либералне групе (то је увек било), него одраз озбиљнијег процеса који води до трансформације система који контролише Ватикан и његове услуге, кaкo би би их учинили „транспарентним“. за садашње владаре света, који су отворено прешли на завршну фазу изградње система приватне моћи, при коме је неодрживо очувања ма какве суверене државе. То јест, као што смо не једанпут писали, ово је одраз сукоба између два концепта постојања Ватикана. од којих један подразумева сачување  њега као сувереног ентитета, а други – његово постепено реструктурирање и интеграцију у глобални систем управљања, са претпоставком обављања тих функција, који ради на религиозно образованој власти глобалних елита. То јест, они виде папу само као весника новог светског поретка. Заиста, у овој улози он наступа у  последње време- било да је реч о неопходности стварања „свесветске политичке власти“ и „свесветске централне банке“, или о подршци крвавим догађајима у Северној Африци, који су  показали нове методе управљања регионом.

Међутим, за разлику од других државних субјеката, која се  врло лако интегришу у систем спољнег управљања, власт у Ватикану носи сакрални карактер-и  то је апсолутна теократска монархија, у којој је све сконцентрисано у фигури Папе. Зато је једино могуће изменити систем управљања само ако се понизи улога папе као главе „цркве“ и државе. Практично ми данас видимо понављање те шеме (само на новом нивоу развоја одговарајућих технологија), која је била примењена у односу  на папу у периоду лишавања њега световне власти у септембру 1870.

.Као што следи из замагљене историје овог догађаја, уклањање папе од стране револуционарне италијанске војске је био својеврсни спектакл, урађен тако да прикрије спровођење давно разрађеног плана отказа понтифекса од световне власти над  папском облашћу, која је дужна била бити предата новој Италијанској Републици са свим поседима, и заједно са свим дуговима које папа  није могао да плати Ротшилдима (око 30 милиона евра.). Банкрот папе није био могућ, иако је био разрађен план такве реструктуризације дугова, у којем су и вукови (Ротшилди) и. овце (папа и његова пратња) остали нетакнути, само се други показао сасвим острижен. Истина, папа је губиљење световне власти надокнадио примањем догмата о непогрешивости, који је знатно ојачао његову власт.

Данас је суверенитет папе доведен у питање, и његова интеграција у нови светски поредак иде опет на тај начин- помоћу финансијског механизма, но овај пут – постизањем његове финансијске „транспарентности“, што значи у пракси- пренос његових финансија под пуну контролу глобалне банкарске мафије. То удара по „светињи над светињама“ – самој затвореној и недодирљивој структури  „свете столице“- по  ватиканској банци, који није званични орган Ватикана, него папина банка, која је у извесном смислу, његов једини акционар, и која га потпуно контролише..

У том смислу, у протекле три године, на Бенедикт 16. је вршен невиђени притисак. Он је почео 2009.г. са објављивањем  разобличавајуће књига. Д. Нуција „Ватикан „, који је  први  открио тајне шеме мутних трансфера новца ватиканске банке, и достигао свој врхунац у јесен прошле године, када је објављено још више разобличавајуће истраживање  Нуција, „Његова Светост“, којом је била изложена на свеопшти увид сва унутрашња кухиња самог понтифекса.То је заиста био догађај без преседана, који је показао крајњу беспомоћност и рањивост папе од стране  спољњих сила. Која је то снага – тако да нико не зна (оцењен је као „жртвено јагње“), али су се могућности за уцењивање сачувале, јер је објављен у књизи  само мали дио украдених информација, док је велики део остао у рукама купца.

С обзиром да растући притисак на папу добија све  смелије облике, и има за циљ не само да разобличи активности ватиканске институције, него и да компромитује папу, може да се претпостави да је објављено повлачење  Бенедикта 16. повезан  не толико са његовим здрављем, колико са немогућношћу да се настави тај смер лавировања који постаје већ опасан, тим више што је болна судбина Јована Павла 1.,( који је почео да реформише финансијске структуре, и  умро након 33 дана после почетка понтификата) сасвим јасна, а она се не показује као неки изузетак у историји „светог  престола“. Чувари Ватикана, добро су упознати с технологијом управљања своје општине, и разумљиво, да је то што иде ван, представља собом само малу меру правде.

Постоји још један аспект проблема. Упркос свим напорима да се одржи корак са временом и спроведе своју политику у складу са диктатима ере глобализације, упркос својој ватреној приврженост даљем  јудео-католичком зближавању, Бенедикт 16. је остао у очима данашње светске елите  изузетно старомодна фигура. Његови конзервативни погледи, који долазе од привржености традиционалним вредностима друштва, лоше се слажу  са том стратегијом дехуманизације човечанства, коју су усвојили глобални управитељи. Зато су се они тако неутрално и формално и одазвали на вест о предстојећој абдикацији. У сваком случају, без обзира које националност би био нови папа, и из какве средине би произашао, он ће бити приморан да се ефикасније прилагоди  потребама напредне толеранције, да би био прихваћен од стране међународне заједнице. Јасно је да је позиција Бенедикт 16.  била једна врста вела, дизајнираног да сакрије процес моралног пропадања Западних елита, али од  новог папе се очекује отворено прихватање модернизоване етике.

У вези с тим догађајима стоји још једно питање, које се односи на Православни свет. 11.2. био је објављен конентар председника ОВЦС, Митр.Илариона, поводом одречења папе Бенедикта 16., у којем је он, давши дужно лично поштовање последњем, истакао  његову улогу у умирујућој позитивној динамици у односима међу РПЦ и рмкц. Том приликом Митр. Иларион се није дотакао питања о сусрету папе и Московског Патријарха, иако се, како је познато, заиста  он показује као највећи следбеник његове …..  Тако, раскорак је био попуњен од стране секретара ОВЦС за међухришћанске односе, протојереја Димитрија Сизоненка, у његовим одговорима на питања РИА Новости.

Подвлачим да нема никаквих основа предвиђати, да ће се позитивна динамика у Православно- католичким односима  подвргнути каквим променама ( колико  „гранични систем чекова и биланса“). Он је, размотривши питање о сусрету, најавио , да сусрет остаје „и даље неопходан и актуелан, ма ко био нови папа“. „Њега је нужно припремити, и ићи у том правцу. Но тај сусрет треба да постане резултатом било-каквог развоја односа, при којем би тај сусрет био могућ.“

Показује се да је и повлачење папе Бенедикта 16. , добивши већ ритуални карактер, постало повод за  тврђења о неизбежности сусрета Патријарха Московског и папе римског. Ја мислим да нам је нужно да настојимо, као сарадници ОВЦС, да се окористимо  лепом могућношћу да поновимо просте истине:

„Мисија „свете столице“ против Русије остаје иста: Циљ је мењање темеља руског духовног поретка, ерозија вековних филозофских принципа формираних Православном вером, и, на крају, да Православни прихвате католицизам под влашћу Римског понтифа. Циљ је да се свим недавним корацима предузетим од стране „свете столице“ ми доведемо до блиске сарадње и приближавања са римо-католичанством, чега би круна  требало да буде састанак папе са Московском Патријаршијом.

За планове Ватикана, овај састанак је од посебног значаја. Уосталом, основна идеја римо-католичанства, који предвиђа строгу хијерархијску структуру свог целокупног система, који га је претворио у моћну снагу, организована је на идеји папског примата. Изражава се у признавању римског понтифа, као „викара“ Христа на земљи, видљивог шефа универзалне Цркве, који има пуну, врховну власт и универзалну.

Та власт је поткрепљена догматом о непогрешивости папског учења у питањима вере и  морала.Због чињенице да је та идеја о примату римског папа  дубоко у супротности са учењима Исуса Христа, и главни извор свих грешака римске цркве, Православље Католицизам дефинише као јерес. Зато ће  сусрет  Московског Патријарха са папом римским  за Ватикан бити знаком признања његовог лажних учења, као истините и и дозволити да размотри Руску Православну Цркву као ону која остаје у сфери његовог фактичког утицаја.“ .

Подсећамо  учеснике ОВЦС на заборављене с њихове стране речи Светих Отаца о јереси папизма:

Светитељ Теофан Затворник (1894.):

«Латинска црква јесте апостолског происхођења, али је одступила од апостолског предања и покварила се. Главни њен грех је- страст да кује нове догмате….Латињани су изменили и извитоперили Свету Веру, предану од стране Светих Апостола.“

„Веровати по латински ….јесте уклањање од Цркве, јерес.“

Светитељ Игњатије Брјанчанинов (1867.):

«Папизам, тако се назива јерес која је обухватила Запад, од које су произашла, као од дрвета гране, разна протестантска учења. Папизам присваја папи својства Христа, и тиме одриче Христа. Неки Западни писци су чак јавно изнели то одречење, казавши да је, по њима, „мањи грех одречење од Христа него грех одречења од папе“. Папа је идол паписта. Он је њихово „божанство“. Због те ужасне заблуде, благодат Божија је одступила од паписта. Они су предани сами себи и сатани,  проналазачу и оцу свих јереси, међу којима је и папизам.  У том стању помрачења они су изменили неке догмате и Свете Тајне, а Бoжанску Литургију лишили њеног суштинског значења, избацивши из Ње Призив Духа Светог, и благосиљање Предложених хлеба и вина, при чему се они претварају у Тело и Крв Христову. Ниједна јерес не одражава тако отворено и снажно неизмерну гордост своју,  жестого презрење према човеку и мржњу према њему.“

1)      риа.ру….

2)      О.Четверикова- Измене у Ватикану (Борба папства против Хришћанства), М.Алгорим, 2011. С.4

Функционални линк http://amin.su/content/analitika/9/1083/

Превод: Уредништво „СРБИ НА ОКУП“