БЈР МАКЕДОНИЈА: ОД РАСКОЛА ДО ТИРАНСКЕ ПЛАТФОРМЕ ИЛИ ГЕНЕЗА ЈЕДНОГА -СКИ

Историја једног презимена

…Ништа није толико трагично било у периоду комунизма, колико отпадање Цркве у Вардарској Македонији у раскол. Одсецање једног дела Цркве од саборног организма Васељенске Цркве, због разлога политичке природе, због сервилности комунистичкој идеологији, губљење је Цркве и отпад је од хришћанства. Расколници су често по својим делима били окрутнији према Цркви од јеретика. Баш на подручју Македоније се то дешавало. У Македонији је некада постојала расколничка организација звана Бугарска егзархија. Бугарска егзархија створена је у Истамбулу. Турска муслиманска империја створила је Бугарску егзархију 1870-их,  у суштини из потребе да завади па влада хришћанима. Бугарски народ, који је до тада живео у миру и слози са осталим православним народима Балкана и који је све до 1870. био под Цариградским патријархатом, прихватио је ову расколничку организацију која није добила благослов од црквених тела већ од, како рекосмо, турских муслиманских властодржаца. Бугари су као и Срби били жељни својих домаћих архијереја, а не Грка архијереја који су им слати из Цариградске патријаршије. То је била легитимна жеља, али начин на који је спроведена у дело био је неправилан, а тиме и неправославан и неправедан. Оснивање своје националне цркве учинило је Бугаре ближе својој јерархији, и јерархија је коначно разумела народни језик. Цркве су почеле да се обнављају, књиге на словенском да се набављају, почео је национални оптимизам и дух народни да се буди који су понекад грчки архијереји до тада занемаривали или као странци нису схватали.

Али…Убрзо је раскол показао своје зубе на територијама на којима се сусретала јерархија званичне Цариградске патријаршије и црквено непризнате Бугарске егзархије. Почело је отимање о цркве и територије, ефекат који је само погодовао Турској. Бугарска егзархија је нудила архијереја из народа и веће учешће народа, Цариградска патријаршија је инсистирала на поретку. Бугарска егзархија је настојала да што више територије покрије својим епископима, а те територије одређивали су турски властодршци. Народ се морао определити за канонски признату јерархију или за неканонску, али од државе подржавану јерархију. Многе су понела осећања. Подела је довела чак и до крвавих сукоба између расколника и црквеног народа. Они који су се определили за Егзархију у Вардарској Македонији постали су Бугари, а касније под упливом комуниста Македонци. Остаци оних који су тада остали верни Цркви, иако живе у Македонији, и до дан данас називају себе Србима. То је период када су добри односи између Срба и Бугара постали више него лоши. Често су се делиле и породице на сукобљене таборе. То је период чије негативне последице и Срби и Бугари осећају и до данас. То је период невиђеног непријатељства између дојучерашње браће, невиђених до тада злочина једних према другима, у којима је учествовала и расколничка јерархија против православне јерархије (спаљен је скопски епископ Викентије Крџић са својим ђаконом Цветком, на пример, а број убијених свештеника од стране егзархиста је огроман).

То је период антисрпске кампање у Вардарској Македонији који ће бити и подлога комунистичким акцијама за стварање расколничке „Македонске православне цркве“. То је пут којим један народ губи Цркву, раскида Завет са Богом и постаје нешто друго, а не више православан. Савести се успавају, поставе изнад оданости светој саборној и апостолској Цркви нешто друго, и неприметно постајемо туђи Цркви и упадамо у јерес.

Мада је „Македонска православна црква“ сачувала догмате православне она је пала у јерес која се назива етнофилетизам. То је јерес по којој је припадност одређеној нацији нешто више и од припадности Цркви. Проповед на народном језику, епископи који осећају проблеме свог народа јер су рођени у њему… све је то лепо, али и начин на који се то задобија мора бити у љубави са осталим народима, а не у незнабожачком ратовању са свима око себе. Ни сами расколници егзархисти нису увек били лоши људи, било је и међу њима добродушних. Довољно је погледати дивно духовно песништво Митрополита неврокопског Бориса, па схватити колико је било и међу њима добра. Митрополит Борис касније је и живот свој дао за Христа. Три године после повратка Бугарске православне цркве у јединство са Православљем, митр. Борис убијен је 1948. од стране комуниста. Ипак, сам дух који је водио Егзархију, тај дух раскола и острашћености учинио је многа зла, учинио је и оно највеће зло -да део народа Божијег одвоји од тела Цркве.

Превише се ћутало и дух раскола и идолопоклонство нацији постало је главни део идентитета новог, од комуниста промовисаног, македонског народа. Дух раскола и јереси јесте дух самоубиства једног народа, његово претварање у богоборца. Али, колико год да је негативан, он је заносан као пијанство. Народ у Вардарској Македонији је превише ћутао, није било отпора расколу колико и како је требало. Као што Јевреји нису препознали Христа, Македонци нису препознали антихристовску подвалу раскола и били су скувани. Сада се велика већина у Скопљу, Тетову, Охриду, Прилепу држи своје „МПЦ“ више него Христа, макар и не постили, макар се и Богу не молили, макар били и атеисти, оданост „МПЦ“ је императив који их окупља и чини јединственим. Овај дух је већ узео и своје жртве.

Некада узор Православља, народ у Вардарској Македонији, постао је непријатељ са свим својим православним суседима, постао је играчка у рукама страних сила, којима као данак мора давати рад против својих суседа. Приморани су да стварају савез са антихришћанским Албанцима који раде на претварању Македоније у „Велику Албанију„, постају полако мањина у сопственој земљи. Oвај самоубилачки процес је само други корак, наставак самоуништења, које је почело егзархијским расколом. Први корак је био нестајање Словена са простора Егејске Македоније, тј. северне Грчке, где су до раскола били у огромном броју.

Ово је била прича како од народа Цркве настаје расколничка организација. Нико није имун на отпад од Цркве. Господ је говорио да се Јевреји хвале Мојсејем, Аврамом, Исаковом и Јаковом… али да су се у суштини одрекли и Мојсија и Аврама и Исака и Јакова.“Исус им рече: Да сте дјеца Аврамова, чинили бисте дјела Аврамова.“ (Јеванђеље од Јована 8.39) „Тешко вама што зидате гробнице пророцима, а ваши су их оци побили.“ (Јев. од Луке 11.47)

Уколико српски народ буде ћутао када му је Вера угрожена, изгубиће привилегију да се хвали светим Савом, св. Николајем Жичким, св. краљем Стефаном Дечанским, св. Милутином… Постаће само један бивши црквени народ који је растурио Завет са Господом. Комунисти су на томе радили педесет година, радили на томе да одузму Свети архијерејски сабор СПЦ од православних, да он почне да извршава њихове жеље и политику. Тај Сабор је 1959. дао „благослов“ за оснивање „Македонске православне цркве“, тај Сабор је тиме основао македонску нацију, тај Сабор је дао и мистичног Доситеја Стојковића, коме се тачно не зна ни место рођења. По једнима, рођен је у Смедереву, по другима на територији Вардарске Македоније. Тај Доситеј је постао први поглавар „Македонске православне цркве“, али и носилац „Ордена југословенске заставе са лентом“ који му је окачио Јосип Броз Тито, човек који је био све само не пријатељ Цркве…

Преузето са странице „Православље живот вечни“

Приредио: СНО