ЖИТИЈЕ СВЕТЕ МАТРОНЕ МОСКОВСКЕ ( ВИДЕО )

Блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино, Епифанског округа, Тулске губерније. То село је удаљено двадесет километара од знаменитог Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су благочестиви сељаци, часни и сиромашни. У породици је било четворо деце: два брата – Иван и Михајло, и две сестре – Марија и Матрона. Матрона је била најмлађа. Када се она родила, њени родитељи више нису били млади.
При таквој оскудици у којој су живели Никонови, четврто дете је представљало велики терет. Зато је, услед сиромаштва, још од рођења последњег детета, мајка намеравала да га се некако ослободи. О убиству младенца у утроби материној, у патријархалној хришћанској породици није могло бити ни речи. Зато је постојало мноштво прихватилишта, где су незаконито рођену и незбринуту децу васпитавали средствима државе или добротворним прилозима.
Матронина мајка је, још пре њеног рођења, одлучила да дете када се роди да у прихватилиште кнеза Голицина, у суседно село Бучалки, али тада је уснила упечатљив сан. Још нерођена кћи јавила се Наталији у сну у облику беле птице са људским лицем и затвореним очима и села јој је на десну руку. Прихвативши сан као чудесно знамење, богобојажљива жена је одбацила помисао да дете да у прихватилиште. Девојчица се родила слепа, али је мати волела своје „несрећно детенце“.
Из Светог Писма видимо да Свевидећи Бог понекад одабира Себи служитеље још и пре њиховог рођења. Тако Господ говори светом пророку Јеремији: „Пре него ли те створих у утроби, познао сам те, и пре него си изашао из утробе, осветио сам те“ (Јер. 1, 5). Господ, изабравши Матрону за нарочито служење, од самог почетка положио је на њу тежак крст, који је она с покорношћу и трпљењем носила целога живота.
На крштењу је девојчица добила име Матрона, у част преподобне Матроне Константинопољске, грчке подвижнице из 5. века чији спомен празнујемо 9. (22.) новембра.
О богоизабраности девојчице сведочи и то што се при крштењу, када је свештеник спустио дете у воду, над младенцем појавио стуб благоуханог облачастог дима, који су видели сви присутни. О томе је сведочио рођак блажене, Павле Иванович Прохоров, који је присуствовао крштењу. Свештеник, отац Василије, кога су парохијани поштовали као праведника и блаженог, био је неизрециво задивљен: „Крстио сам много деце, али ово видим први пут, и ово дете ће бити светога живота.“ Још је отац Василије рекао Наталији: „Ако девојчица било шта затражи, ви обавезно дођите право к мени, дођите и реците шта треба.“
Додао је још да ће Матрона чак предсказати његову кончину. Тако се заиста и догодило. Једне ноћи, Матронушка је неочекивано рекла мајци да отац Василије умире. Задивљени и уплашени, родитељи су отрчали у дом свештеника. Када су дошли, показало се да се он управо упокојио.
Прича се и о спољашњем, телесном знамењу богоизабраности детета – на грудима девојчице било је испупчење у облику крста, нерукотворени телесни крстић. Касније, када је већ имала шест година, мајка ју је почела задиркивати: „Зашто не носиш крстић?“ „Мамице, ја имам свој крстић на грудима,“ одговарала је девојчица. „Мила ћеркице, – опомињала се Наталија, – опрости ми! А ја те још и задиркујем…“
Наталијина пријатељица је касније причала, да када је Матрона била још беба, мајка се жалила: „Шта да чиним? Девојчица средом и петком не узима дојку, преспава те дане без прекида, немогуће је пробудити је.“
Матрона, не да је била просто слепа, већ у њој уопште није било очију. Очне дупље су биле затворене јако навученим очним капцима, као у оне беле птице коју је њена мајка видела у сну. Али, Господ јој је дао духовни вид. Још као дете, она је ноћу док су родитељи спавали, кришом одлазила у угао собе са иконама, и на неки необјашњив начин скидала иконе са полице, ређала их по столу, и у ноћној тишини се играла са њима.
Матронушку су често задиркивала деца, чак су је и малтретирала. Девојчицу су ударали копривом, знајући да не може видети ко ју је повредио. Гурнули би је у јаму и са знатижељом посматрали како ће да изађе отуда и да дође до куће. Зато је она рано престала да се игра са децом и скоро увек је седела код куће.
Са седам – осам година, код Матронушке се открио дар прозорљивости и исцељења болесних. Дом Никонових се налазио недалеко од цркве Успења Мајке Божје. Храм је био леп, једини у седам – осам околних села. Матронини родитељи су се одликовали дубоком побожношћу и волели су заједно да одлазе на богослужења. Матронушка је буквално одрасла у храму, одлазећи на службе у почетку са мајком а затим и сама, користећи за то сваку прилику. Не знајући где је ћеркица, мајка ју је обично налазила у цркви. Ту је она имала своје уобичајено место – с лева, иза улазних врата уз западни зид, где је непомично стајала све време службе. Она је добро знала црквене песме и често је пратила певницу. Очигледно, Матрона је још у детињству стекла дар непрестане молитве.
Када је мајка, жалећи је, говорила Матронушки: „Дете моје несрећно!“ – она се чудила: „Зар ја несрећна? Твоји несрећници су Вања и Миша.“ Она је схватала да јој је Бог дао кудикамо више него другима.
Даром духовног расуђивања, прозорљивости, чудотворења и исцељења, Матрона је била обдарена Богом од раних дана. Ближњи су приметили да су јој видљиви не само људски греси, преступи, већ и помисли. Она је осећала приближавање опасности, предвиђала непогоде и несреће у држави. По њеним молитвама људи су добијали исцељење од болести и утеху у невољама. К њој су почели долазити посетиоци из околине као и из далека. Ка кућици Никонових хрлили су људи, вукле су се коњске запреге и таљиге (сељачка кола) са болесницима. Довозили су непокретне болеснике које је девојчица подизала на ноге. Желећи да се захвале Матрони, они су њеним родитељима остављали намирнице и поклоне. Тако је девојчица, уместо да постане терет за породицу, постала њен главни хранилац.
Матронини родитељи су волели да заједно одлазе у храм. Једног празника, Матронина мајка се спремала и звала мужа. Но он је одбио и није пошао. Остао је код куће, читао молитве, певао, а Матрона је такође остала код куће. Мајка пак, налазећи се у храму, све време је мислила о свом мужу: „Види ти, да он није дошао.“ И све време се узрујавала. Литургија се завршила. Наталија је дошла кући, а Матрона јој каже: „Ти мама, у храму ниси била.“ „Како нисам била? Ја тек што сам дошла и ево распремам се!“ А девојчица примећује: „Видиш, отац је био у храму, а тебе тамо није било.“ Духовним виђењем она је видела да се мајка у храму налазила само телесно.
Једном је Матрона рекла мајци: „Мама, спремај се, мени ће ускоро бити свадба.“ Мајка је то испричала свештенику, а он је дошао и причестио девојчицу (он ју је увек, по њеној жељи причешћивао код куће). И одједном, кроз неколико дана долазе многа кола к дому Никонових, долазе људи са својим невољама и жалостима, довозе болеснике и о много чему запиткују Матронушку. Она је над њима читала молитве и многе је исцелила. Мајка је пита: „Матронушка, шта се ово догађа?“ А она одговара: „Већ сам ти рекла да ће бити свадба.“
Ксенија Ивановна Сифарова, рођака блажене Матроне, причала је како је једном Матрона рекла мајци: „Ја сада одлазим, а сутра ће бити пожар, али ти нећеш изгорети.“ И заиста, ујутру је избио пожар, скоро да је цело село изгорело, а онда је ветар окренуо ватру на другу страну села, и мајчина кућа је остала нетакнута.
У детињству јој се указала и могућност да путује. Ћерка месног велепоседника, благочестива и добра девојка Лидија Јанкова, повела је Матрону са собом на поклоничко путовање: у Кијево-Печерску лавру, Троице-Сергијеву лавру, у Петербург, друге градове и света места Русије. До нас је дошло и предање о сусрету Матронушке са светим Јованом Кронштатским, који је по завршетку службе у Андрејевском сабору у Кронштату, замолио народ да се размакне и пропусти 14 годишњу Матрону да приђе солеји, рекавши да га сви чују: „Матронушка, ходи, ходи к мени. Ево иде моја смена – осми столп Русије…“ Значење тих речи матушка никоме није објаснила, али су се њени ближњи досетили да је отац Јован предвидео нарочито служење Матронушке Русији и руском народу у време прогона Цркве.
Није прошло пуно времена, и у седамнаестој години Матрона је остала без способности да хода: неочекивано су јој се одузеле ноге. Сама матушка је указивала на духовни узрок болести. Она је после причешћа пошла ка излазу из храма, и знала је да ће јој прићи жена која ће јој одузети способност ходања. Тако се и догодило. „Ја нисам бежала од тога, таква је била воља Божја.“
Од тада па све до краја живота она је била непокретна. И њено седење у разним кућама и становима где је налазила уточиште, трајало је наредних педесет година. Она никада није роптала због те своје невоље, већ је са смирењем носила тај тешки крст дат јој од Бога.
Још у раном узрасту, Матрона је предсказала револуцију: „Пљачкаће, разараће храмове и све ће редом прогањати.“ Сликовито је описивала како ће делити земљу, са похлепом настојећи да узму што више за себе, али ће убрзо напуштати земљу и одлазити некуда. Земља никоме неће бити потребна.
Велепоседнику из њиховог села Себино, Јанкову, Матрона је саветовала пред револуцију да све прода и да оде преко границе. Да је послушао блажену, не би доживео отимачину свога имања, избегао би превремену смрт, а његова ћерка потуцање „од немила до недрага“.
Жена из Матрониног села, Евгенија Ивановна Калачнова, причала је да је пред саму револуцију једна племкиња купила кућу у Себину, дошла Матрони и рекла: „Желим да саградим звоник.“ „То што си ти замислила да урадиш неће се остварити“, одговорила је Матрона. Племкиња се изненадила: „Како се неће остварити када све имам: и новац и материјал?“ Наравно, од изградње звоника није било ништа.
За цркву Успења Пресвете Богородице, залагањем Матроне (која је већ постала позната у округу и чије молбе су примане као благослов) била је осликана икона Пресвете Богородице „Вапај страдајућих“. Ево како се то догодило.
Једном је Матрона замолила мајку да каже свештенику, да се у његовој библиотеци на одређеном месту налази књига са изображењем иконе „Вапај страдајућих“. Баћушка се веома задивио. Нашли су икону, а Матронушка је рекла: „Мама, хоћу да осликам овакву икону.“ Мајка се ражалостила јер нису имали новац за њу. Затим је Матрона рекла мајци: „Мама, често сањам икону „Вапај страдајућих“. Пресвета Богородица жели да та икона буде код нас у цркви.“ Матронушка је благословила једну жену да по свим околним селима сакупља новац за икону. Међу дародавцима је био и један сељак који је невољно дао рубљу, а његов брат једну копејку подсмевајући се. Када су Матронушки донели новац, она га је пребројала, нашла ту рубљу и копејку и рекла мајци: „Мама, врати им овај новац, он ми квари све остале паре.“
Када су сакупили неопходну суму новца, наручили су икону код једног сликара из Епифаније. Његово име је остало непознато. Матрона га је упитала да ли може да ослика такву икону. Он је одговорио да је за њега такав посао уобичајен. Матрона му је заповедила да се покаје због грехова, да се исповеди и причести Светим Христовим Тајнама. Затим га је упитала: „Ти си заиста сигуран да можеш да живопишеш ту икону?“ Уметник је одговорио потврдно и почео сликати.

Прошло је пуно времена, док на крају није дошао Матрони и рекао јој да му рад на икони уопште не успева. Она му је одговорила: „Иди, покај се за своје грехе“ (духовним очима, она је видела да постоје греси које није исповедио). Он је био потресен, откуда она то зна. Затим је опет отишао свештенику, покајао се, опет се причестио и замолио Матрону за опроштај. Она му је рекла: „Иди, сада ћеш моћи да осликаш икону Царице Небесне.“ Икона је била осликана око 1915. године. Целога живота Матрона се није растајала од ње. Сада се та икона Богородице налази у Москви, у Покровском женском манастиру.
Од сакупљеног новца по селима, са благословом Матроне, била је наручена у Богородицки и друга икона Божије Матере „Вапај страдајућих“. Она се налази у Свето-Успенском манастиру Тулске епархије, у граду Новомосковску.
Када је икона била готова, понели су је литијом од Богородицка до саме цркве у Себину. Матрона је изашла у сусрет икони четири километра, водили су је под руку. Одједном је рекла: „Немојте ићи даље, сада је близу, за који тренутак ће већ бити овде.“ Слепа од рођења, говорила је као она која види: „Кроз пола часа ће стићи и донети икону.“ И заиста, кроз пола часа се указала литија. Одслужили су молебан и литија је наставила ка Себину. Матрона се придржавала за икону, а њу су придржавали под руке. Тај лик Мајке Божије, „Вапај страдајућих“, је постао највећа месна светиња и прославила се многобројним чудотворењима. Када су бивале суше, износили су је насред села и служили молебан. После тога, људи не би успевали да дођу до својих кућа, а киша је почињала падати.
Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама. У соби у којој је проживела последње године живота, у три угла су биле окачене иконе од врха до дна и пред њима су горела кандила. Једна жена која је радила у храму у Москви, у који је често одлазила Матрона, сећала се касније како јој је говорила:
„Ја у вашој цркви знам све иконе и где која стоји.“
Људи су били задивљени и тиме што је Матрона имала једноставну, (као и код људи који виде) представу о свету који је окружује. На сажаљиве речи њој блиске, Зинаиде Владимировне Жданове: „Како ми је жао, матушка, што ви не можете видети лепоту света,“ она је одговорила: „Једном ми је Господ отворио очи и показао ми свет и Своју творевину. И сунашце сам видела, и звезде на небу, и све што је на земљи, лепоту земаљску: горе, реке, зелену травицу, цветиће и птичице…“
Постоји још чудесније сведочанство о прозорљивости блажене. З.В. Жданова се сећа: „Матушка је била потпуно неписмена, а све је знала. 1946. године, требало је да браним дипломски рад – пројекат зграде „Министарства војно-поморске флоте“ (тада сам учила на архитектонском институту у Москви). Мој ментор, из мени непознатих разлога, све време ме је игнорисао. За пет месеци, ниједном није хтео да ме прими на консултације, решен да обори мој дипломски. На две недеље до одбране ме је обавестио: „Сутра ће се састати комисија и дати лошу оцену вашем раду!“ Дошла сам кући сва у сузама: отац у затвору, помоћи ниоткуд, маму морам да издржавам, једина нада ми је била да дипломирам и да се запослим.
Матушка ме је саслушала и рекла: „Не брини, не брини, одбранићеш дипломски! Вечерас, док будемо пили чај, попричаћемо!“ Са нестрпљењем сам дочекала вече, и ево матушка говори: „Поћи ћемо заједно у Италију, у Фиренцу и у Рим, да погледамо здања великих мајстора…“ И почела је да набраја улице, здања! Застала је: „Ево палате Пити, ево другог дворца са аркадама, уради и ти као што је тамо, три нижа етажа здања високим зидом и две аркаде на улазу.“ Била сам потресена њеним виђењем. Ујутру сам отишла на институт, ставила паус – папир на пројекат и сивим тушом извршила све исправке. У десет часова сам изашла пред комисију. Прегледали су мој пројекат и рекли: „Шта, ипак сте завршили пројекат, одлично изгледа, одбранили сте га!“
Много је људи долазило Матрони молећи помоћ. Четири километра од Себина, живео је човек који није могао да хода. Матрона је рекла: „Нека ујутру дође к мени, пузећи. За три сата ће допузити, допузиће.“ Он је пузио та четири километра, а од ње је отишао на својим ногама, исцељен.
Једном су Матрони у Васкршњој (Светлој) седмици дошле жене из села Орловке. Матрона је примала седећи код прозора. Једној је дала просфору, другој воду, трећој црвено јаје и рекла да то јаје поједе када изађе из дворишта на сокак. Жена је ставила јаје у недра и пошле су. Када су изашли на сокак, жена је, како јој је и рекла Матрона, разбила јаје, кад унутра – миш. Све су се уплашиле и решиле су да се врате натраг. Пришле су прозору а Матрона им каже: „Шта је, гадно ли је појести миша?“ – „Матронушка, али како могу јести миша?“ – „А сећаш ли се када си продавала млеко, и то сиротињи, удовицама, беднима који немају краву? Миш се утопио у млеку, а ти си га избацила и млеко продала људима.“ Жена је одговорила: „Али Матронушка, они нису ни видели миша, нису ни знали за то, ја сам га избацила отуда.“ – „Бог зна, да си ти млеко које је запрљао миш продавала!“
Многи људи су долазили Матрони са својим болестима и невољама. Имајући велику благодат Божју, многима је помогла.
А.Ф. Виборнов, чијег оца су крстили заједно са Матроном, прича детаљно о једном од таквих исцељења. „Моја мајка је родом из села Устје и тамо је имала брата. Једног јутра се пробудио и није могао да помери ни руке ни ноге, као да су дрвене. А у исцелитељске способности Матроне није веровао. Са мамом у село Себино пошла је и ћерка брата: „рођена, пођимо брже, оцу је лоше, изгледа као тупан: рукама не мрда, очи не помера, језиком палаца.“ Тада је мајка упрегла коње, успели су некако да попењу оца на кола и упутили се у Устју. Дошли су брату, а он посматра маму и само може да изговори „се – стра“. Узела она брата и довела к нама у село. Оставила га код куће, а сама пошла да пита Матрону да ли може да га доведе. Дошла Матронушки, а она јој каже: „Шта је било, твој брат је говорио како сам ја неспособна, а сам је постао као клада.“ А још га није ни видела! Затим је додала: „Доведи га мени, помоћи ћу.“ Прочитала је над њим молитве, дала му водице и он је убрзо заспао. Спавао је као мртав и изјутра је устао потпуно здрав. „Благодари сестри, њена вера те је исцелила,“ само је то рекла Матрона брату.
Помоћ коју је пружала Матрона оболелима, не само да ништа није имала заједничко са бајањем, врачањем, такозваним народним исцелитељством, биоенергијом, магијом и осталим надрилекарским дејствима, при чијем вршењу „исцелитељ“ улази у савез са мрачним силама, већ је имала суштински другачију, хришћанску природу. Управо због тога су праведну Матрону тако мрзели врачари и други окултисти, о чему сведоче људи који су јој били блиски у време московског периода њеног живота. Пре свега, Матрона се молила за људе. Будући угодница Божја, богато обдарена свише духовним даровима, она је измољавала од Господа чудесну помоћ невољницима. Историја Православне Цркве зна много примера када су, не само свештенослужитељи или монаси-аскете, већ и праведници који су живели у свету, молитвом лечили и помагали невољницима.
Матрона је читала молитве над водом и давала је онима који су јој долазили да пију. Пијући воду и кропећи се њоме, избављали су се од разних недуга. Садржина тих молитава је непозната, али наравно, ту не би могло бити ни речи о освећењу воде по правилима установљеног Црквеним чином, на шта имају канонско право само свештенослужитељи. Али, такође је познато да благодатна исцелитељска својства садржи не само света водица, већ и воде неких водотока, извора, бунара, освећених пребивањем и молитвеним животом у њиховој близини светих људи, јављањем чудотворних икона.
Мати Матрона се 1925. године сели у Москву, у којој је живела до своје кончине. У том огромном престоничком граду, било је мноштво несрећних, изгубљених, отпалих од вере, духовно оболелих, људи са изопаченим схватањима. Живећи око тридесет година у Москви, она је ту вршила духовно-молитвено служење, које је многе одвратило од пропасти и привело спасењу.
Блажена је Москву веома волела и говорила је да је то: „свети град, срце Русије“. Оба Матронина брата, Михајло и Иван, ступили су у партију, Михајло је постао сеоски активиста. Разумљиво је онда, да је присуство блажене у њиховом дому, која је током целога дана примала народ, делом и речју их учећи да чувају веру православну, постало за браћу неподношљиво. Бојали су се да ће због тога имати непријатности. Жалећи их, а такође и старе родитеље (мајка Матронина се упокојила 1945.г.), матушка се и преселила у Москву. Почела су сељакања од родбине до познаника, по кућама, становима, сутеренима. Скоро свуда Матрона је живела без докумената, неколико пута на чудесан начин избегавајући хапшења. Заједно с њом су живели, неговали је и слушали невољнике.
То је био нови период њеног подвижничког живота. Она је постала бездомни страник. Понекад је морала да живи код људи који су се према њој односили као према врачари. Живети у Москви је било тешко, често није било избора.
З.В. Жданова је причала каква је све лишавања често морала да трпи блажена: „Дошла сам у Сокољники где је матушка често живела у маленој монтажној кућици коју су јој привремено издали. Била је позна јесен. Ушла сам у кућицу, а у собици згуснута, влажна и ледена пара, метална пећ – буржујка је разваљена. Пришла сам матушки, а она лежи на кревету лицем окренута према зиду, не може да се окрене према мени, власи се следиле за зид, једва смо их одвојили. Обузета ужасом рекла сам: „Матушка, па шта је ово? Па зар ви не знате да живимо сами мама и ја, брат је на фронту, отац је у затвору и шта је са њим не знамо, а код нас су две собе у топлом стану од четрдесет осам квадратних метара, са посебним улазом; зашто нисте дошли к нама?“ Матушка је тешко уздахнула и рекла: „Бог није тако заповедио, јер тада ви не бисте добили венац за сажаљење.“
До рата је Матрона живела у Уљановској улици код свештеника Василија, мужа њене послушнице Пелагије, док нису били ухапшени. Живела је и у Пјатницкој улици, у Сокољникама (у летњој монтажној кућици), у Вишњаковском пролазу (у сутерену код сестричине), живела је такође код Никитских врата, у Петровско-Разумовском, била је гост код братанца у Сергијевом Поседу (у Загорску), у Царицину. Касније је (од 1942. до 1949.г.) живела на Арбату. Овде је, у старинској дрвеној кућици, у 48 метровском стану живела Матронина земљакиња Е. М. Жданова са кћерком Зинаидом. Управо у тој соби три угла су заузимале иконе од врха до дна. Пред иконама су висила старинска кандила, а на прозорима тешке, скупе завесе (до револуције је дом припадао мужу Жданове, који је био из богате и познате породице).
Кажу да је Матрона са неких места одлазила брзо и изненада, увек уочи доласка милиције, духом предосећајући да се припремају непријатности, јер није имала никаквих докумената. Времена су била тешка, и људи су се бојали да јој дају легитимацију. Тиме је она спасавала од репресије не само себе, већ и домаћине код којих се сместила.
Много пута су Матрону хтели да ухапсе. Били су ухапшени и одведени у затвор (или протерани) многи од њених ближњих. Зинаида Жданова је била осуђена као чланица црквено-монархистичких група.
Ксенија Ивановна Сифарова је причала, да је сестрић Матронин Иван живео у Загорску. И у једном тренутку она га мислено призива к себи. Он је отишао своме претпостављеном, и рекао му: „Дошао сам да вас замолим да ми дозволите да одем мојој тетки.“ Допутовао је, не знајући о чему се ради. А Матрона му каже: „Хајде, хајде, превези ме брзо у Загорск, својој ташти.“ Само што су отпутовали, дошла је милиција. Много пута је било тако: тек што би отишла, дошли би да је ухапсе.
Ана Филиповна Виборнова памти један такав случај. Дошао је милиционер да приведе Матрону, а она му каже: „Иди, иди брзо, код твоје куће је несрећа! А ја сам слепа, не могу се нигде сакрити од тебе, седећу на кревету, нигде не идем.“ Послушао је. Отишао је кући, кад тамо његова жена задобила велике опекотине од петролеја. Но он ју је успео на време одвести до болнице. Када је следећи дан дошао на посао, питали су га: „Шта је са тобом, зашто ниси привео слепу?“ Одговорио је: „Слепу више нећу хапсити. Јер да ми слепа није помогла, ја бих жену изгубио, а овако сам ипак успео да је на време одвезем до болнице.“
Живећи у Москви, Матрона је одлазила и у своје село, било зато што су је звали да би некоме помогла, било зато да обиђе мајку.
Њен спољашњи живот је био једноличан: дању је примала људе, ноћу се молила. Попут древних подвижника, она никада није распремала кревет и легала, већ би дремнула између две молитве, искренута на бок и ослоњена на јастуке. Тако су пролазиле године.
Негде 1939. или 1940. године Матрона је рекла: „Сада се сви ви псујете, свађате међу собом, а рат само што није почео. Као и увек, много ће људи изгинути, али ће наш руски народ победити.“
Почетком 1941. године, рођака З.В. Жданове, Олга Нескова, упитала је матушку за савет, да ли да иде на годишњи одмор (давали су јој упут за одмаралиште, али се њој није ишло на одмор зими). Матушка јој је рекла: „Треба да идеш на одмор одмах, јер после дуго, дуго нећеш имати одмора. Биће рат. Победа ће бити наша. Москву непријатељ неће освојити, неке делове ће само мало захватити пожар. Из Москве не треба бежати.“
Матрона је могла духовно да буде присутна на различитим местима, за њено духовно гледање пространство није постојало. За време рата, често је говорила да невидљиво одлази на фронт и да помаже нашим војницима. Причала је свима да Немци неће ући у Тулу. Њено предсказање се обистинило.
У току дана, Матронушка би примила и до четрдесет људи. Људи су долазили са својим невољама, са душевним и телесним болестима. Она никоме није одбила да помогне, осим онима који су долазили са лукавим намерама. Други су видели у матушки народну исцелитељку која отклања поремећаје или уроке, али после разговора са њом су схватали да је пред њима Божји човек и враћали су се Цркви и њеним спасоносним тајнама. Њена помоћ људима била је некористољубива, она ни од кога ништа није узимала.
Матушка је молитве увек читала наглас. Они који су је добро познавали, говоре да су то биле познате молитве које су се уобичајено читале и у храму и код куће: „Оче наш“, „Да васкрсне Бог“, деведесети псалам, „Господе Сведржитељу Боже сила и сваког тела“ (из јутарњих молитава). Она је посебно наглашавала да не помаже она сама, већ Бог по њеним молитвама: „Шта Матронушка или Бог, шта ли? Бог је Тај који помаже!“ – одговорила је она Ксенији Гавриловној Потаповој, на њену молбу да јој помогне.
Исцељујући оболеле, матушка је тражила од њих да верују у Бога и да исправе свој греховни живот. Тако је једну посетитељку упитала, верује ли да Бог може да је исцели? Другу која је боловала од падајуће болести, саветовала је да не пропусти ни једно недељно богослужење, да се на свакој исповеди и причести Светим Христовим Тајнама. Од оних који су живели у грађанском браку, захтевала је да се обавезно венчају у Цркви. Свима је саветовала да обавезно носе крст око врата.
Због чега су људи долазили матушки? Због уобичајених проблема: неизлечивих болести, нестанка ближњих, одласка мужа од породице, несрећне љубави, губитка посла, прогона од стране државних органа… Због животних потреба и недоумица. Да ли да се уда? Да ли да промени место становања и посао? Било је пуно оболелих, оптерећених разним невољама: неко је изненада занемогао, неко је из неког разлога почео лајати, некоме су се почеле сушити руке и ноге, некоме се јављају халуцинације. У народу такве људе називају „поремећеним“. То су људи, којима су, како кажу у народу, „учинили“, који су се препустили особитом демонском утицају.
Једном је четворо мушкараца привело Матрони старицу. Она је махала рукама, попут ветрењаче. Када јој је матушка очитала молитву она се смирила и исцелила.
Прасковја Сергејевна Аносова, често је посећивала свога брата у психијатријској болници. Она се сећа: „Једном, када смо ишли к њему, са нама су заједно ишли муж и жена да изведу кћер из болнице. И у повратку смо опет ишли заједно. Одједном је та девојка (било јој је 18 година) почела да лаје. Рекла сам њеној мајци: „Жао ми вас је, пошто пролазимо поред Царицина, зашто не бисте одвели девојку Матронушки…“ Отац те девојке, генерал, у почетку није хтео ни да чује за то, говорећи како је све то измишљотина. Али, његова жена је била упорна и ми смо се упутили ка Матронушки. И када смо почели девојку приводити Матронушки, она се укочила као колац, руке као штапови, затим је почела на Матронушку пљувати, отимати се. Матрона каже: „Пустите је, она више ништа неће учинити.“ Девојку смо пустили. Она је пала, почела је се ударати и ваљати по поду тако да су се на глави појавиле крваве ране. А затим је девојка заспала и спавала непрекидно три дана. Све време су бдели над њом. Када се пробудила и угледала мајку, упитала је: „Мама, где смо то ми?“ Одговорила јој је: „Ми смо кћери код једног прозорљивог човека…“ И све јој је испричала шта се с њом дешавало. И од тада се девојка потпуно исцелила.“
З.В. Жданова прича, да су 1946. године у њихов стан, где је тада живела Матрона, довели жену, која је заузимала висок положај у друштву. Њен син јединац је сишао с ума, муж јој је погинуо на фронту, а она она је, разуме се, била безбожник. Она је путовала са болесним сином по Европи, али ни најпознатији лекари му нису могли помоћи. „Дошла сам код вас из очајања, – рекла је, – не знам где да идем.“ Матрона ју је упитала: „Ако Господ излечи твога сина, да ли ћеш поверовати у Бога?“ Жена је рекла: „Нажалост, не знам шта то значи веровати.“ Тада је Матрона замолила да јој дају посуду са водом и у присуству несрећне мајке почела гласно читати молитве над водом. Дајући јој затим ту воду, блажена је рекла: „Пожури одмах у Кашћенку (психијатријска болница у Москви), замоли болничаре да га чврсто држе када га буду приводили к теби. Он ће се отимати, а ти се потруди да га запљуснеш овом водом у очи и обавезно да му уђе у уста.“ Зинаида Владимировна се даље присећа: „После неког времена, ја и брат смо били сведоци, када је та жена опет дошла Матрони. Она је на коленима заблагодарила матушки, говорећи да је сада њен син здрав. А ствари су се одвијале овако. Она је дошла у болницу и све је учинила како јој је матушка рекла. Тамо је била сала у коју су са једне стране преграде увели њеног сина, а она је дошла са друге стране. Флашица са водом се налазила у њеној торби. Син се отимао и викао: „Мама, баци то што носиш у торби, не мучи ме!“ Она се запрепастила: откуда он зна шта она носи у торби? Брзо извадивши бочицу, запљуснула га је водом по очима, а затим и по устима, и он се одједном примирио, очи су му постале бистрије и рекао је: „Добро ми је!“ Убрзо су га отпустили из болнице.“
Често је Матрона полагала руке на главу опседнутих и говорила: „Ој, ој, сада ћу ја теби подрезати крилца, излази, излази сада!“ „Какав си ти?“ – упитала би, а у човеку би одједном почело зујати. Матушка опет каже: „Ко си ти?“ и још би јаче зазујало, а затим би се помолила и проговорила: „Ево, изашао је комарац, сада ћемо га ухватити!“ И човек би отишао исцељен.
Матрона је помагала и онима код којих није било слоге у породичном животу. Једном јој је дошла жена и причала како се није удала из љубави и како са мужем живи у веома лошим односима. Матрона јој је одговорила: „А ко је крив за то? Крива си ти. Као што је Господ глава Цркве, и муж треба да буде глава породице, и удајући се жене су дужне да се потчине, ти си дужна да тај венац сачуваш до краја свога живота. Ти си крива што живиш с њим у лошим односима…“ Та жена је послушала блажену и њен породични живот се уредио.
„Матушка Матрона се цео живот борила за сваку душу која јој је долазила, – сећа се Зинаида Жданова, – и односила победу. Она никада није туговала, није јадиковала због напора свог подвига. Не могу себи опростити што ни једном нисам пожалила матушку, мада сам видела како јој је било тешко, како је састрадавала са сваким од нас. Светлост тих дана греје нас и сада. У соби, пред светитељским ликовима горела су кандила, док су љубав матушке и њен мир испуњавали душу. У дому је била светост, радост, спокој, благодатна топлина. Беснео је рат, а ми смо живели као на небу.“
У каквом је сећању Матрона остала својим ближњима? Са маленим, тако рећи дечијим, ручицама и ножицама. Седећи са прекрштеним ножицама на кревету или сандуку. Меке власи раздељене на средини. Затворени очни капци. Благо, светло лице. Умилан глас.
Тешила је, умиривала болесне, миловала их по глави, осењивала крсним знамењем, понекад се шалила, понекад строго изобличавала и саветовала. Није била строга, била је снисходљива према људским немоћима, састрадална, топла; увек радосна, никада се није жалила на своје невоље и страдања. Матушка није проповедала, није учила друге. Давала би конкретан савет, како поступити у овој или оној ситуацији, молила се и благосиљала.
Уопште није била причљива, кратко је одговарала посетиоцима на питања. Остале су запамћене неке њене поуке општег карактера.
Матушка је саветовала да се не осуђују ближњи. Говорила је: „Зашто осуђивати друге људе? Боље је размишљај више о себи. Свака овчица ће бити обешена за свој репић. Шта је теби до туђих репића?“ Матрона је учила да предајемо себе вољи Божјој. Да живимо са молитвом. Да често осењујемо себе и предмете који нас окружују крсним знамењем и да се на тај начин ограђујемо од злих сила. Саветовала је да се чешће причешћујемо Светим Христовим Тајнама. „Заштићујте се крстом, молитвом, светом водицом, честим причешћивањем… Пред иконама нека горе кандила. “
Учила је такође да волимо старе и немоћне и да им праштамо. „Ако би вам било шта непријатно или увредљиво говорили стари, болесни или неко од умно поремећених, немојте слушати, већ им једноставно притеците у помоћ. Болеснима треба помагати од свег срца и треба им опраштати, ма шта вам они рекли или учинили.“
Матронушка није дозвољавала да придајемо важност сновима: „Не обраћај пажњу на њих, снови бивају од лукавога, узнемирују човека, оптерећују га мислима.“
Матрона је упозоравала да не трчимо од духовника до духовника у тражењу „стараца“ или „прозорљиваца“. Одлазећи разним оцима, говорила је, можемо изгубити духовну силу и правилно устројење живота.
Ево њених речи: „Ако идете старцу или свештенику за савет, молите се да га Господ умудри, како би вам дао правилан савет.“ Учила је да се не бавимо свештеницима и њиховим приватним животом. Оне који стреме хришћанском савршенству, саветовала је да се ни по чему спољашњем не издвајају од других људи (например црном одећом и сл.). Учила је трпљењу невоља. 3. В. Ждановој је говорила: „Иди у храм и ни у кога не гледај, моли се затворених очију или са погледом у неку икону.“ Сличне поуке налазимо и код светог Серафима Саровског и код других светих отаца. Уопште, у поукама Матрониним није било ничега што би одступало од светоотачког учења.
Матушка је говорила да је велики грех украшавати се, тј. употребљавати декоративну козметику: човек квари и унакажава природни лик људски, допуњава оно што му није дао Господ, ствара лажну лепоту и то води ка разврату.
Девојкама које су поверовале у Бога, Матрона је говорила: „Вама девицама Бог ће све опростити ако будете верне Богу. Која се заветује да се не удаје, дужна је да издржи до краја. Господ ће за то дати венац.“
Матронушка је говорила: „Враг се приближава, треба се стално молити. Ако живимо без молитве, често се догађа изненадна смрт. Враг нам седи на левом рамену а анђео на десном и сваки од њих има своју књигу: у једну се записују наши греси, а у другу добра дела. Чешће се осењујте крсним знамењем. Крст је неосвојива тврђава, врата која се не могу развалити.“ Поучавала је да не заборављамо да се прекрстимо при обеду. „Силом Часног и Животворног Крста, спасавајте се и заштићујте се. “
О врачарима је матушка говорила: „За онога, ко је добровољно ушао у савез са силама зла, бави се врачањем, ако се не покаје, нема спасења. Не треба се обраћати таквим бабама, они једно лече а душу повређују.“
Матушка је често говорила ближњима да се треба борити против врачара, против сила зла, које невидљиво војују против нас. Једном јој је дошао старац благог лика, са брадом, смирен, пао пред њу на колена и сав у сузама рекао: „Син јединац ми је на самрти.“ А матушка се нагнула к њему и тихо га упитала: „А ти, како си му учинио? На смрт или не?“ Одговорио је: „На смрт.“ Матушка му је рекла: „Одлази, одлази од мене, нема потребе да ми више долазиш.“ Пошто је отишао, рекла је: „Врачари знају за Бога! Ех, када би се ви тако молили, као они када моле Бога да им опрости њихово зло!“
Матушка је поштовала покојног свештеника Валентина Амфитеатрова. Говорила је да је он велики пред Богом и да он на своме гробу помаже страдалницима, тако да је неке од својих посетилаца слала да узму земље са његовог гроба.
Масовно отпадање људи од Цркве, активно богоборство, нарастање отуђења и злобе међу људима, одбацивање традиционалне вере од стране милиона људи, и огреховљен живот без покајања, код многих су довели до тешких духовних последица. Матрона је то добро схватала и осећала.
У данима масовних демонстрација, матушка је све молила да не излазе на улицу, да затворе прозоре, ролетне, врата, јер хорде демона испуњавају све пространство, сав ваздух и обузимају све људе. Вероватно да је блажена Матрона, која је често говорила алегорично, хтела рећи о неопходности да се држе затвореним од духова злобе „прозори душе“ (како су свети оци називали људска чула).
З.В. Жданова је упитала матушку: „Како то да је Господ допустио да толико храмова затворе и разруше?“ (Имала је у виду године после револуције). А матушка је одговорила: „Таква је воља Божја да се смањи број храмова зато што ће верујућих бити мало и неће имати коме да служе.“ – „Зашто се нико не супротставља?“ Матрона: „Народ је као под хипнозом, није свестан, страшна сила је ступила у дејство… Та сила је присутна у ваздуху, продире свуда. Некада су мочваре и непроходне шуме били места обитавања тих сила, зато што су људи одлазили у храмове, носили крст и у кући били заштићени иконама, кандилима и светињама. Демони су тада пролетали мимо таквих домова, а сада се демони насељавају и међу људе због њиховог неверовања и одбацивања Бога.“
Желећи да продру у њен духовни живот, неки љубопитљиви посетиоци су покушавали да открију шта Матрона ради ноћу. Једна девојка је видела, да се она сву ноћ моли и чини поклоне…
Живећи код Ждаиових у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код свештеника Димитрија из храма у улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва је помагала блаженој Матрони да носи крст служења људима, што је било истински подвиг и мучеништво, највиша пројава љубави. Читајући молитве демонизованим, молећи се за свакога, делећи људске жалости, матушка је бивала тако уморна, да крајем дана није могла чак ни говорити са ближњима и само би тихо уздисала ослоњена на своју руку. Унутрашњи, духовни живот блажене у потпуности је остао тајна, чак и за људе који су јој били најблискији и остаће тајна и за све остале.
Непознавање духовног живота матушке ни најмање није утицало на људе да посумњају у њену светост и у то да је она била истинска подвижница. Подвиг Матроне се састојао у великом трпљењу које је происходило од чистога срца и од ватрене љубави према Богу. Управо о таквом трпљењу, којим ће се спасавати хришћани у последња времена, пророковали су свети оци Цркве. Као истинска подвижница, блажена је учила не речима већ целим својим животом. Телесно слепа, она је учила и наставља да учи и данас о истинском духовном гледању. Иако без способности да хода, она је учила и учи идењу по тешком путу спасења.
У својим сећањима Зинаида Владимировна Жданова пише: „Каква је била Матронушка? Матушка је била оваплоћени анђео – чувар, као да је мач огњени био у њеним рукама за борбу са злом силом. Она је лечила молитвом, водом… Била је малена као детенце, све време полулежећи на боку, ослоњена на своју руку. Тако је и спавала, никада нормално не лежући. Када је примала људе, седела би, прекрстивши ножице, обе ручице испруживши изнад главе придошлице у ваздуху, положила би прсте на главу човека који је клечао пред њом, закрстила би га, рекла основно што је потребно његовој души, помолила се.
Живела је немајући свог кутка, своје имовине, уштеђевине. Ко би је позвао, код тога би и живела. Живела је од прилога којима сама није могла да располаже. Била је у послушању и злој Пелагији која је свима заповедала и све оно што су доносили матушки делила својој родбини. Без њене дозволе матушка није могла ни јести ни пити…
Матушка је, показало се, знала све догађаје унапред. Сваки дан живота који је проживела, био је река туге и жалости људи који су јој долазили. Она је била помоћ болнима, утеха и њихово исцељење. Исцељења по њеним молитвама било је много. Узимала је обема рукама главу плачућег, тешила га, загрејала својом светлошћу, и човек би одлазио као на крилима. А она, малаксала, само би уздахнула и настављала да се моли целе ноћи. Имала је на челу удубљење од прстију, од честог осењивања крсним знамењем. Крстила би се пажљиво, усрдно и прсти су направили удубљење…“
За време рата, било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала, да ли је њихов ближњи жив или није. Некоме би рекла – жив је, чекајте. Некоме пак – опојте га и помињите као упокојеног.
Можемо претпостављати да су Матрони долазили и они који су тражили духовне савете и руковођење. За матушку су знали многи московски свештеници и монаси Тројице-Сергијеве лавре. По неиспитљивом промислу Божјем поред матушке никада није било проницљивог посматрача и ученика, способног да разастре завесу над њеним духовним делањем и да напише о томе поуку за потомство.
Често су јој долазили земљаци, из њеног родног места и тада би доносили и писма која су јој писали и житељи многих околних села, а она је одговарала на њих. Долазили су јој и са раздаљине од 200 и 300 километара, а она би знала име човека који јој долази. Било је и Московљана и посетилаца из других градова који су чули о прозорљивости матушке. Долазили су људи разних узраста: и млади и стари и људи средњих година. Неке је примала а неке и није. Са некима је говорила у причама, а са некима простим језиком.
Зинаида се једном приликом пожалила матушки: „Јао, матушка, моји живци…“ А она ће на то: „Какви живци, зашто у рату и у тамници нема живаца… Треба владати собом, трпети.“
Матушка је учила да се обавезно треба лечити: „Тело је стан дат од Бога, њега је потребно одржавати. Бог који је саздао свет дао је и лековите траве и то не треба одбацивати.“
Матушка је често сажаљевала своје ближње: „Како ми вас је жао… Доживећете последња времена. Живот ће бити све тежи и тежи…. неиздржљиво тежак. Доћи ће време када ће пред вас ставити крст и хлеб и рећи: бирајте!“ „Ми ћемо изабрати крст, – одговарали су они, – али како ће тада бити могуће живети?“ – „А ми ћемо се помолити, узети грудвицу земље, уваљати од ње лоптице, помолити се Богу, појести и бити сити!“
И други пут је говорила, храбрећи у тешкој ситуацији, да се не треба ничега бојати, ма како изгледало страшно. „Имајте вере у Христа, и нема никакве бриге! Господ ће све сам уредити!“
Матронушка је често понављала: „Ако народ изгуби веру у Бога, снаћи ће га многе невоље, а ако се не покаје, пропашће и нестати са лица земље. Толики народи нестадоше, а Русија постоји и постојаће. Молите се, тражите, кајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу!“
Последње овоземаљско уточиште Матронушка је нашла у Подмосковљу (улица Курганска, број 23), где се настанила код даљње рођаке, напустивши собу на Арбату. И овде су такође, реком долазили посетиоци, доносећи своје невоље и жалости. Тек пред саму своју кончину, матушка, већ сасвим слаба, ограничила је пријем. Но људи су свеједно и даље долазили, и многима она једноставно није могла ускратити помоћ.
Кажу, да јој је Господ открио време упокојења три дана пре, тако да је она учинила све оно што треба, да се припреми за то и опрости од ближњих. Матушка је молила да њено опело буде у цркви Покрова Пресвете Богородице у Донској улици. (У то време, тамо је служио омиљени парохијски свештеник Николај Голубдов. Он је познавао и поштовао блажену Матрону). Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и вештачко цвеће.
До последњег дана свога живота, исповедала се и причешћивала код свештеника који јој је долазио. По своме смирењу, она се као и обични грешни људи, бојала смрти и свој страх није скривала од ближњих. Када је пред смрт дошао да је исповеди свештеник, отац Димитрије, она се веома узнемирила. Баћушка је упитао: „Зар се и ви бојите смрти?“ – „Бојим се.“
Блажена матушка Матрона се упокојила у Господу 2. маја 1952. године.. 3. маја у Тројице-Сергијеву лавру, на парастос је однет запис о упокојењу новопрестављене блажене Матроне. Између мноштва других, управо тај папир је привукао пажњу служашчег јеромонаха. „Ко је донео ову цедуљицу? – узбуђено је упитао он, – Зар је она умрла?“ (Многи житељи лавре су добро знали и поштовали Матрону). Старица са ћерком, која је допутовала из Москве, потврдила је: синоћ се матушка упокојила и ове вечери ће ковчег са телом бити постављен у московску цркву Покрова Пресвете Богородице у Донској. Тако су монаси Лавре сазнали за упокојење Матроне и могли су да дођу на њену сахрану. После опела, које је извршио отац Николај Голубцов, сви присутни су пришли и целивали њене руке.
4. маја, у Недељу жена мироносица, уз мноштво присутног света, сахрањена је блажена Матрона. По њеној жељи била је погребена на Даниловском гробљу, како би могла „да слуша службе Божије“ (тамо се налазио један од малобројних активних московских храмова). Опело и погребење блажене били су почетак њеног прослављања у народу као угоднице Божје.
Блажена је предсказивала: „После моје смрти, мало ће људи долазити на мој гроб, само они најблискији, а када и они умру, мој гроб ће запустети, и ретко, ретко ће ко доћи… Али, проћи ће многе године, и људи ће сазнати за мене и долазиће масовно за помоћ у својим невољама и са молбама да се помолим за њих Господу Богу, и ја ћу све услишити и свима ћу помоћи.“
Још је пред смрт казала: „Сви, сви долазите к мени и причајте ми, као да сам жива, о својим жалостима и невољама, а ја ћу вас видети и чути, и помоћи ћу вам.“ И још је матушка говорила, да сви који повере себе и живот свој њеном заступништву пред Господом, спашће се. „Све који се буду обраћали мени за помоћ, ја ћу дочекати горе по њиховој смрти, свакога.“
Прошло је више од тридесет година од матушкине смрти, и њен гроб на Даниловском гробљу је постао једно од светих места православне Москве, где су долазили људи из свих крајева Русије, чак и изван граница, са својим невољама и болестима.
Блажена Матрона је била православни човек, у дубоком, традиционалном значењу те
речи. Састрадавање са људима које је излазило из пуноће срца које воли, молитва, крсно знамење, верност светим канонима Православне Цркве, ето шта је било центар њеног напорног духовног живота. Природа њеног подвига, својим коренима је исходила из вишевековне традиције народног благочашћа. Зато и помоћ коју људи добијају, молитвено се обраћајући праведници, доноси духовне плодове: људи се утврђују у православној вери, уцрквљују се и споља и изнутра, приклањају се свакодневном молитвеном животу.
За Матрону знају десетине хиљада православних људи. Матронушка, како је многи од милоште називају. Она и сада, као и за време свог земаљског живота, помаже људима. То осећају сви они који је са вером и љубављу моле за заступништво и заузимање пред Господом, пред Којим блажена старица има велику смелост.

Извори: Светосавље, You Tube