Цариградска Патријаршија и питања Пасхалије

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 2 и 3 (14 и 15), СТРАНЕ 113-117.

Питање о радикалној измени светоотачког календара стоји на објави пропасти оне која воли да украшава себе називом „Мати Цркава“ – Константинопољске Патријаршије. Неопходно је отворено говорити о овом документу, објављеном у грчким новинама „Ортодоксос Типос“, бр. 1160 од 9. фебруара ове године. Реч је о Окружној (циркуларној) посланици Цариградског Патријарха, посланој без службене објаве још у мају прошле године, свим њеним митрополитима, с циљем да се размотри могућност одступања од светоотачке Пасхалије ради истовременог празновања Васкрсења Христовог са инославнима. Ево самог њеног текста:

Секретаријат Св. Синода
Канцеларијски бр. 150/26. 5. 95.г.
протокол 420

Високопреосвећеном митрополиту…

Сагласно одлуци Св. Синода и високој наредби Васељенског Патријарха Вартоломеја, позивамо Ваше Високопреосвештенство да искаже мишљење, по следећим тачкама, у односу према одређивању општег датума празновања за све хришћане великог Празника Васкрсења Христовог:

а) Какве потешкоће с друштвене, функционалне, културне и психолошке тачке гледишта постоје међу духовништвом и народом Ваше Богоспасајеме епархије које ометају празновање Пасхе заједно са свим хришћанима данашњице?

б) Какве негативне последице настају за Православље од делатности инославних цркава у области функционисања Ваше епархије?

в) Какви су изгледи и жеље православне пастве поводом мо гућности заједничког прослављања Пасхе с инославнима, међу којима она (паства) живи и са којима општи?

г) Какви напади могу настати при самој таквој могућностн празновања Пасхе – на православну паству од стране одређених конзервативних православних кругова (старокалендараца, унутарцрквених организација, традиционалиста, антиекумениста и других сличних) и колико је корисно за Мати-Цркву покретање питања о општем празновању Пасхе?

д) Како и до каквог степена инославне цркве, исповести, организације и други могу искористити опште празновање Пасхе на уштрб православне самосвести наших верујућих, уколико постојећа прозелитска настојања могу бити олакшана кроз такво празновање на штету Православља?

Осим тога, позивамо Ваше Високопреосвештенство да предложи Цркви своје погледе на опште негативне или афирмативне последице, као и своје предлоге на ову тему како би одлучила Мати-Црква шта да предузима за убудуће.

У очекивању одговора од Вашег Високопреосвештенства, преносимо Вам братске поздраве Његове Светости, нашег Патријарха, и остајемо с љубављу у Господу.

Филаделфијски митрополит Мелитон, главни секретар Светог Синода.

Ради упознавања читаоца, приметићемо да црквена правила, положена у основу наше православне пасхалије, воде своје порекло још од апостолских времена. Тако VII апостолско правило гласи:

Ако неко, епископ, или презвитер, или ђакон, свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице са јудејима празновао буде, да се лиши свештеног чина.

Први Васељенски Сабор из 325. г. бавио се не само осуђивањем, у то време распрострањене аријеве јереси, него и решавањем такозваних „пасхалних“ спорова у вези са празновањем Христове Пасхе. Свети Атанасије Велики, који је сам активно учествовао у раду овог сабора, пише у својој посланици африканским епископима (глава 2-га):

„Никејски сабор био је сазван поводом Пасхе зато што хришћани у Сирији, Киликији и Месопотамији нису били сагласни с нама, и у време, када су јудеји савршавали своју пасху празновали су и они…“

Питање одређивања времена празновања Христовог Васкрсења било је од светих отаца признато као изузетно важно, јер су за његово крајње и безапелационо решење издали специјални „орос“ (уредбу), забрањујући празновање Пасхе истовремено са Јудејима. О томе јасно сведочи I правило, IV Антиохијског сабора, сазваног само кроз 16 година, у коме између осталог стоји:

… А ако неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер или ђакон… усуди се да развраћа људе и да смућује Цркву, посебно, и са јудејима свршава Пасху; таквог свети Сабор одсада већ осуђује да буде туђинац Цркви…

Тако строга забрана, која предвиђа одлучење од Цркве, без претходног разматрања почињеног нарушавања од месних црквених власти, среће се искључиво ретко у канонима. Ово сведочи о категоричности решења (ороса) на Никејском сабору, односно времена празновања свете Пасхе – никада „заједно са јудејима“. Сам израз „да се не празнује Пасха заједно са јудејима“, упркос бучним уверавањима неких данашњих богослова-модерниста, не односи се на начин празновања, него искључиво на време празновања.

Томе треба додати и VII-мо правило VI-ог Васељенског сабора, као и, сагласно с њим по садржини, 95-то правило Трулског сабора, којим се одређује како примати јеретике који желе да се присаједине Православној Цркви. …Како се види из ових правила, тетрадити, тј. они који празнују Пасху заједно са јудејима 14. нисана, без околишења се називају јеретицима и стоје у реду са аријевцима п другима. Стога, у случају приношења покајања, такве примају у крило Цркве кроз миропомазање. Ево, куда одводе одступања од црквених правила, односно времена празновања Свете Пасхе.

Следећи васељенски сабори су више пута утврђивали неизмен љиво испуњавање својих одлука. Например, II-го правило VI-ог Васељенског сабора утврђује канонско значење за сва у њему набројана правила и утврђује њихову општеобавезну силу за сву Цркву.

Предложено од Цариградске Патријаршије, опште празновање Пасхе, заједно са римокатолицима и протестантима, потпуно игнорише више поменуте каноне. Сагласно прихваћеној на Западу григоријанској пасхалији, Христова Пасха неретко пада заједно са јудејском или се празнује пре ње, без обзира на јеванђелска збивања и на саборске одлуке Цркве.

За 100-годишњи период, од 1888. до 1988. године, римокатолици су 23 пута нарушили ова правила, потпадајући по пасхалном питању под анатему I Васељенског сабора.

Управо ради нарочите важности питања о Пасхи, „Свеправославни“ конгрес 1923.године, упркос ватреној жељи својих иницијатора, није успео наметнути Православној Цркви пасхалију новог стила. И до данашњег дана, Цркве које су увеле у богослужбено коришћење тзв. новојулијански календар, који до 2800 г. и после 2900 г. практично пада (поклапа се) са григоријанским, одређују празник Пасхе и у вези с њим покретне празнике сагласно Никејској одлуци, а за непокретне празнике користе нови календар. Само је Финска православна црква прихватила григоријанску пасхалију и празнује не заједно са православнима, него са римокатолицима и протестантима.

Крајем прошле године цариградски патријарх обавио је знамениту посету Женеви, где је обишао главни стан Светског савета цркава, Свесветску лутеранску федерацију, Свесветски савез реформаторских цркава и остале. У личном контакту са генералним секретаром ССЦ др Рајзером, они су заједно расправљали питање о истовременом празновању Пасхе.

У свом поздраву др Рајзер је подвукао троструки значај личности патријарха Вартоломеја: као старог пријатеља и сарадника ССЦ, као предводника једног од њених најзначајнијих чланова „авангардне“ цркве, која је још 1920. године учествовала у оснивању Савета, и као „првог међу православним епископима у чијој се личности изражава видљиво јединство Православне Цркве“. Патријарх Вартоломеј је позван да постане „мост“ за сједињење ССЦ с другим православним црквама.

„Васељенска Патријаршија одавно сматра ССЦ не само саветом цркава него и благословеним органом цркава који им даје могућност сарадње, с једне стране, за продубљивање хришћанског јединства, а са друге, ради излечења различитих проблема модерног човека“ – завршио је гост у одговору.

Приликом сусрета измењани су дарови. Патријарх Вартоломеј уручио је др Рајзеру сребрни путир чија је улога „да опомиње ССЦ да је у обавези да ради на продубљивању хришћанског јединства и евхаристијског општења, које у самој ствари и представља циљ и главни смисао постојања ССЦ“…

Коришћена литература:

1. Л. Перепелкина: „Јулијански календар – 1000-годишња икона времена код Руса“, „Православни пут“, Џорданвил, стр. 138.
2. Архиепископ Серафим (Собољев) „О новом и старом стилу“ (предавање на Московском свеправославном саветовању, 1948. године)
Чланак објављен у „Православнаја Рус“, бр.8. за 1996.Г.

Превео са руског:
Душан Васиљевић

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ