“Процес” Караџићу у контексту међународне дипломатије деведесетих година

Део суђења са излагањем одбране у процесу против Радована Караџића пред МТБЈ још није завршен, а већ се може са сигурношћу рећи да је бивши Министар иностраних послова Југославије Владислав Јовановић постао један од најважнијих сведока. Владислав Јовановић је сведочио о улози страних држава у рушењу Југославије, кардинално изменивши ток и ниво доказа у поступку.

Владислав Јовановић је сведочио да је још у време Титове владавине, обавештајна служба добила податке о покушајима западних влада “да провере чврстину Југославије” и путем саботажа ослабе земљу, попут убацивања усташа у Босну 1960. године, ради почетка подривачке делатности.[1] После бунта косметских Албанаца 1981. године, Запад је од власти Југославије затражио да се Косову и Метохији додели статус Републике.[2] Постојале су информације о томе, да немачке специјалне службе покушавају да уједине све различите групације косметских Албанаца (и десних и левих) са циљем њиховог отцепљења од Југославије и присаједињења Албанији.[3] В. Јовановић је такође сведочио и о улози Ватикана у припремању планова за черечење Југославије. Тако је он сведочио да му је лично амбасадор САД у Ватикану предао мемоаре у којима се изражава изненађење о томе, како је кардинал Содано отворено позвао на отцепљење Хрватске и Словеније.[4]

Владислав Јовановић је доста говорио и о томе, да Међународна конференција о Југославији (почела у септембру 1991. године) уопште није имала за циљ очување, већ рушење Југословенске државе. Он је говорио о томе како је тадашњи председник Француске Франсоа Митеран уверавао власти у Југославији да конференција представља форму “добрих услуга”, чији је циљ омогућавање странама у конфликту да се договоре. Међутим, одмах по доласку у Париз, муњевито је промењен ток догађаја: принципи конференције су проглашени обавезујућим за стране, а како после неколико недеља преговарања није било никаквог споразума, објављено је да је “Југославија мртва”.[5] Владислав Јовановић је сведочио да је одлука о рушењу Југославије била донета много пре конференције 1991. године. Разлог за доношење такве одлуке, било је “одсуство неопходности постојања Југославије”, као тампон зоне између СССР и фашистичке Немачке.[6]

В. Јовановић је сведочио да су аргументи Слободана Милошевића (да они који желе да остану у јединственој Југославији имају иста права као и они који желе да оду), били одбачени и то без икакве аргументације. Они су једноставно рекли “не”. Солидни правни аргументи у односу на сецесију, уопште нису били предочени.[7] Покушај да се право на самоопредељење искористи као аргумент, од почетка није био правно ваљан, јер по међународном праву, самоопредељење припада народима, а не територијама.[8] Међутим, приликом рушења Југославије, правни аргументи нису имали никакав значај. Владислав Јовановић је говорио о томе како се у време разговора (заједно са М. Панићем) са тадашњим премијером Британије Џоном Мејџором, умешао министар иностраних послова Даглас Хуг и изјавио: “Ви можете имати ваше сопствене аргументе и позиције, но ви сте дужни, ви морате да се потчините нама”.[9]

Аналогна по циљевима била је и Лондонска конференција 1992. године. Владислав Јовановић ју је назвао “шоу програмом са циљем да се на све Србе свали одговорност, не дајући им могућност да одговоре”.[10] Важно је приметити да је већ у то време – годину дана пре стварања МТБЈ – тадашњи Државни секретар САД Иглбергер саставио списак етничких Срба у Босни и Србији, који морају да се нађу пред судом ради почињених ратних злочина, који је представљен у доста агресивном маниру. Први на том списку био је Слободан Милошевић.[11]

Владислав Јовановић, прво као Министар иностраних послова Југославије, а потом њен представник у УН, обраћао се Међународном суду УН (са молбом да се спречи агресија НАТО против босанских Срба), као и Савету Безбедности УН (са извештајем о злочинима почињеним на територији бивше Југославије). Но, ни један ни други суд нису одговорили.[12]

Ни судије Хашког трибунала које су слушале сведочење Владислава Јовановића, нису желеле подробности о НАТО. Тако је понашање председавајућег судије О-Гон Квона било веома индикативно, он је прекинуо Владислава Јовановића, рекавши да се то што је НАТО учинио 1995. године не односи на предмет”(!!!)[13]

Таква реакција показује квалитет сведочења. На тај начин одбрана Радована Караџића све више почиње подсећати на одбрану Слободана Милошевића, која се огледала не само и понекад не толико у сопственој одбрани, колико у презентовању доказа о почињеним злочинима западних земаља. Сведочење Владислава Јовановића, независно од тога како ће оно бити од стране суда прихваћено, већ је ушло у историју међународног права и треба бити уведено у научни програм, ради истинитог оцењивања савремених међународних односа.

Александар МЕЗЈАЈЕВ / Фонд Стратешке Културе