А ОВАЈ РОД ИЗГОНИ СЕ САМО ПОСТОМ И МОЛИТВОМ

Јеванђељско казивање о исцелењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли и у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцелење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много. (св. Лука Кримски)

Говорећи о душевној болести, архимандрит Рафаил Карелин назива је кугом  XXI века.  Да би појаснио колики је пораст  броја  психичких болесника упоређује онкологију са психијатријом, наводећи да како прва не може да  изађе на крај са раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевне болести. Истовремено пореди период средњег века за време епидемије куге, када су улице  градова биле пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, са данашњим временом у којем се психички болесници претварају у живе мртваце, за које каже: „Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају са нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.“

Тумачећи душевне болести, архимандрит Рафаил Карелин још каже да постоје два вида те болести. Као први вид наводи опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому, где паралише човекову вољу, прекида му контакт с његовом свешћу и како нам се тада чини да такав човек има две душе, а друга од њих је сâм ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Ту је видљиво присуство демона, а лечи се  исповешћу  и честим причешћивањем.

Да није сваки душевни болесник ђавоиман приповеда и свети Лука Кримски: “Није сваки душевни болесник ђавоиман. Има много врста душевних болести, за које се не може рећи да су опседнутост демонима. Али, треба знати да узроци многих душевних болести, укључујући и необуздану суманутост, нису познати чак ни најбољим психијатрима. Чак сумњам да међу суманутима постоји известан проценат правих ђавоиманих. Али има и много људи које нико не назива лудима и који се уједно, с пуним правом могу назвати ђавоиманима“.

А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: „ Када нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога“ (Лк. 11, 24-26).

Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да „кнез света овог“ (Јн. 14, 30) „већ влада“. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.

Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона.

А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се, помоливши се у храму, враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.

О психичким болестима и поседнутости демонима говорио је и старац Пајсије Светогорац, наводећи случајеве када је и сам имао прилику да се сусреће са ђавоиманима. На питање како неко може да разликује оног што је поседнут демонима од онога ко је психички болестан, старац је одговорио: „Па, то и најобичнији, најнеискуснији лекар може да разуме. Сви они који су опседнути неким демоном, када се нађу у близини нечег светог, почињу да се тресу. То је необорив доказ да у себи имају нешто демонско. Ако му даш мало свете водице или га прекрстиш светим моштима, реагују одмах јер се у њима потискују демони али уколико је неко психички болестан – не реагује уопште. Чак и када се поседнутим људима приближиш и имаш крст на себи, унервозе се… узнемире се.“

Као потврду раније реченог старац је изнео и неколико примера: Једном, приликом Бдења на Светој Гори, рекоше ми Оци да је међу присутним људима и један који је поседнут демонима. Сео сам поред њега и додирнуо га крстом који је у себи имао и део часног дрвета Крста Господњег. Поскочио је као опарен и отишао на други крај цркве. Кад се мало разналожило, пришао сам му дискретно али се опет исто догодило. Тада сам схватио да заиста у себи има нешто демонско.

Када долазе код мене у Каливу и доводе ми децу, говорећи да су поседнута, да бих се уверио да је то истина, понекад узмем један комад од моштију Светог Арсенија и то сакријем у песници. И да видиш ти како, без обзира што обе шаке савијем у песницу, оно дете које има нешто демонско у себи, уплашено гледа у руку у којој држим свете мошти. Уколико није поседнуто али има на пример неку психичку болест, не реагује уопште.

Неки пут деци дајем воду у коју сам умочио комад светих моштију али ако су поседнута, не пију је, одмичу се. Једном сам дао неком поседнутом детету да једе прво слаткише, да би добро ожеднело, па сам му после донео такву воду.

– Малом Јанису, донео сам најбољу водицу… – рекао сам тада.

С првим гутљајем, дете је почело да виче:

– Ова вода ме пече! Шта си ставио унутра?

– Ништа… – кажем му.

– Шта си ми то урадио? Пече ме… – викало је дете.

– Не пече тебе него неког другог… – рекох му.

Направим му крст на глави а њему почну да се тресу и ноге и руке… Запао је био у демонски колапс. Демон у њему га је растрзао.

Сећате ли се оног студента који једном приликом дошао овде?

– Имам у себи нешто демонско што ме јако мучи… – рекао ми је тада. – Патим се страшно јер ме демон присиљава и да говорим непристојно. Очајан сам. Осећам да ме гуши и притиска некад овде, некад ту… – почео је јадан да ми показује час стомак, час груди, ребра, руке.

Био је јако осетљиво биће и да га не бих повредио и да бих га утешио, питао сам га:

– Види, да ти кажем… Немаш у себи ништа демонско него си само под утицајем неке мрачне силе…

Када смо отишли у цркву, рекао сам сестрама које су биле тамо да се помоле за оног несрећног младића а ја сам узео с олтара један део моштију Светог Арсенија, пришао студенту и питао га:

– На ком делу те притиска и мучи демон? Где мислиш да се налази?

Показао ми је тада на ребра.

– Где? Овде?! – питам га и прислоним ту длан са светим моштима.

Младић је истог тренутка зајаукао:

– Изгоре ме! Изгоре! Нећу да одем! О! О! Нећу отићи! – почео је да виче, да вређа, псује.

Тада сам почео у себи да говорим: Господе Исусе Христе! Господе Исусе Христе, отерај нечисти дух из Твога бића, и прекрштавао сам га светим моштима.

То је трајало двадесетак минута. После га је демон надјачао и оборио. Све се превртао и котрљао. Одело му се све било испрљало. Када смо га усправили, сав се тресао. Ухватио се био за клупу да би се задржао. Са руку му је цурио хладан зној као роса по трави. Убрзо га је демон напустио а он се смирио. Осећао се добро што и дан данас јесте.

Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога.

Насупрот примерима које смо навели, позивајући се на истину Светог  Јеванђеља и преносећи искуства светитеља Православне Цркве, постоји и тумачење на ову тему коју се може пронаћи у домаћим медијима, који се не баве узроцима оваквог душевног стања у људи, него по систему „дајте народу хлеба и игара“, описују до у танчине сам чин егзорцизма. Сензационализам као у римокатолика, нигде помена Светог Јеванђеља и богоносних Отаца. Прича која наликује холивудским тзв. блок-бастерима. Дакле у медијима се форсира прича како се у Српској Православној Цркви о обредима егзорцизма ћути, и како је то разлог да Срби иду у Црну Гору код некаквог хоџе који „истерује ђавола из муслимана и из православаца“. Народу се пласирају приче како је доскора једини званични егзорциста у Србији био је свештеник Иван Винков (писац књиге „Опсједнутост и егзорцизам“ -изд. „Покрет крунице за обраћење и мир“, Загреб, 2004. године), у којој говори о својим егзорцистичким искуствима) који је до 2012. године службовао у Жупи Светог Петра у Београду.

Уз обиље статистичких података овај „жупник“ наводи да су жене чешће жртве демона, јер су радозналије од мушкараца и обожавају да завире у будућност, јер се оне више и чешће обраћају бројним маговима и врачарама. Овај римокатолички свештеник даље каже да је током службе у Београду помагао православнима, и да је нетачна тврдња да православни свештеници не могу ништа да ураде, него да је питање да ли то желе. Православне који су му се обраћали за помоћ, упућивао је прво код њихових духовника, али ако они не наиђу разумевање у „матичној цркви“, „исусовци су им прискакали у помоћ“, јер како „жупник“ Винков каже: „Бог је исти.“

Овај, некада студент машинства у Новом Саду је у Загребу код језуитског реда тзв. Исусоваца окончао студије филозофије. Из своје богате праксе говори о случају запоседнуте девојке која је претходно затражила помоћ у оквиру „њихове православне цркве„ али пошто су те молитве за ослобађање од злог демонског утицаја, само накратко смиривале девојку, он је извео егзорцистички обред што је био последњи покушај да се опседнута ишчупа из канџи зла. Препричавајући сам обред и понашање девојке током обреда, не би нас изненадило да филмска индустрија изнедри још једно чедо, попут већ снимљених „Истеривање ђавола из Емили Роуз“ Скота Дериксона, „Тајне Ватикана“ Марка Невелдиха и сл.

Утркујући се са примерима филмске уметности у којима „егзорцисти“ из Ватикана имају примат, у свом бесмислу оваквих поређења, наилазимо на случај којим се појашњава  однос Православља и егзорцизма у филмској уметности, где се као најбољи пример наводи филм Кристијана Мунђија „Иза брда“ (2012. године), заснован на истинитим догађајима где редитељ „користи доследан документаризам уз вешто комбиновање натуралистичких детаља“. Радња филма смештена је у манастир Светог Тројства (село Танака, североисток Румуније) где је настојатељ Данијел Петру Корогеану, неуспелим чином егзорцизма усмртио запоседнуту монахињу, након чега је осуђен је на 14-годишњу затворску казну.

Системским тровањем и онако саблажњеног народа, у складу са тумачењем о душевној болести  архимандрита Карелина са самог почетка, уз максималан отклон од  Светог Јеванђеља  у којем јасно стоји „А овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17:21).“, у нашим медијима форсирају су нечастивим надахнути тумачи, квази лекари душа попут теолога јудео-хришћанског усмерења Ненада Марјановић из Сремске Митровице (који бесплатно из опседнутих и поседнутих изгони духове, демоне, вештице, вампире и вукодлаке), или жупника у београдској цркви светог Јосипа Радника и главног војног капелана при Војсци Србије Горана Аврамова којег називају  изузетним  познаваоцем егзорцизма а који са поносом истиче да с обзиром да потиче из мешовитог брака по опредељењу, себе сматра „Србином римокатоликом“.

Кроз приче које подижу тираж недељника и дневних листова, нема места за нешто јако важно а то је да је људска душа бездано дубока и да је драгоцено благо сабраност душе на помислима о Богу. Сви ти таблоидни наслови, штива пуна сензационализма у којима се промовишу умишљени познаваоци тематике, потврда су да живимо животе испуњене трчањем за остваривањем материјалних добара, расејани  и докони тражимо друштво истих ради разоноде, брбљања, псовања а да су нам  захтеви духа туђи, чиме су широм отворена врата демонима. У прилог овој тврдњи иде и објављивање проповеди обичних цивила са Амвона манастира Епархије сремске, где свако ко мисли да има шта да каже може да беседи, при том машући  руком у којој држи Крст као да је туђа, и охрабрује окупљени народ да „данас (на Васкрс -прим. ПЖВ) Светом Причешћу приступа без поста и исповести.“ Ако су у једном манастиру толико  „либерални“, онда можда не треба да нас чуди системско тровање душа путем јавних гласила.

Не сме данашњи човек да заборави истину коју је изрекао св. Лука Кримски: „Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.“

Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: „Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).“

Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин. (св. Лука Кримски)

Извор: Православље живот вечни