Митрополит Амфилохије протерује светог Саву, или: зашто у Митрополији црногорско-приморској свети Сава више није „црвено слово“?

Нису прошле ни две године од када је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, вичући прекинуо и забранио богословцима на Цетињу да на „причасну“ певају химну светог Саве, „Ускликнимо с љубављу“. Не би било страшно да поменути господин није и ректор Цетињске богословије. Овом скандалу претходио је још већи, који до данас траје, а то је непочинство митрополита Амфиолхија, који је из званичног назива митрополије избацио одредницу Српска православна црква. Зато се данас из званичног печата или интернет-сајта Митрополије уопште не може видети којој патријаршији она припада, односно, да Митрополија припада Српској православној цркви.Посебно у том смислу збуњује лажна титула архиепископа, која имплицира Амфилохијеву недосањану самосталност Митрополије, а коју је у заносу свог частољубља сам себи наденуо, без благослова Архијерејског сабора Српске православне цркве и без канонско-историјског утемељења. Док се народ од ова два скандала још није опоравио ових дана стиже нови и гори.

Наиме, у издању манастира Острог (ни мање – ни више) изашао је календар за 2017. У календару 27 јануар, по новом календару није црвене боје, већ црне. Дакле, свети Сава у митрополији Црногорско-приморској више није „црвено слово“. Ако узмемо у обзир горе наведене антисрпске и антисветосавске активности у Митрополији, можемо сасвим сигурно искључити могућност штампарске грешке, иако остаје нада да је то у питању.

Целокупни антисрпски и антисветосавски дух митрополита Амфилохија доприноси томе да се уопште не изненађујемо оваквим гестом манастира Острог, чије братство у оваквом антисрпском походу верно следи свог пастира, отвореног екуменисту, паписту и ватиканског ђака. Тај поход из године у годину узима маха, али нико није очекивао да ће у својој небивалој дрскости Амфилохије устати и на самог светог Саву. Но, устао је на свог духовног оца светог Јустина Ћелијског, погазивши његово предање и пригрливши Ватикан, екуменизам и реформаторство, зато је природним духовним следом морао устати и на светога Саву, а затим, по духовним законима и на самога Христа (не било тога!). Но, гордима је наслеђе лудост, па тако и у овом случају. Да је Амфилохије духовни отац „милогорства“ потврђује и сам Мило Ђукановић, кога је Амфилохије духовно и политички, својом подршком породио и устоличио. Наиме, Ђукановић се не једном захвалио и похвалио Амфилохија због тога што је „умиривао народ“. Исти онај народ који је устајао против криминалне диктатуре Мила Ђукановића, а коју својим „миротворством“ подупире вишеслојни националиста (по „потреби“ и у складу са „околностима“ и „ветром који дува“ он је и милогорац и србин). Ову Амфилохијеву приврженост дрљевићком „милогорству“ и самоме Милу Ђукановићу,запечатио је фреском у Подгоричком престоном храму, на којој је насликао свог цењеног Мила.
Мила Ђукановића слика на фрескама, а светога Саву избацује из календара, са апокалиптичном грозничавошћу само можемо констатовати: ако је и од једног екуменисте и ватиканског ђачића Амфилохија, много је. На ово само можемо додати: Дођи Господе!

Уредништво интернет портала Свесрпске националне организације „Срби на окуп!“