Хронологија преговора о отимању КиМ и стaвљање Бриселске омче о врат

Данас нисмо у стању да сагледамо све опсежне операције које се током протекла два века спроводе са циљем стварања Велике Абаније а на штету српске државе али ипак можемо да направимо пресек догађаја кроз време који су довели до положаја у коме се налазимо.

1389. – Јун, Бој на Косову у коме гине српска властела чини да неповратно слаби српска држава. Турци је полако освајају 60 година касније након чега свака, и најмања побуна против Турака, бива кажњивана крвавим терором. У попису које су турске власти извршиле од 24.795 имена у турском попису из 1455. само је 65 албанских

    lX век – Већ је преко 150.000 Срба протерано са тог простора а убијено преко 10.000. Све до ослобађања српске земље простор Косова и Метохије био је стално насељаван арнаутским, односно албанским живљем. Од краја 80-тих година па све до краја 19. века формира се албански покрет, изразито анти-српски, уз снажно подршку аустријске царевине која је рачунала на своју експанзију након пада Отоманске империје који је био на помолу. Врло често на том простору боравили су и енглески представници у улози веома добрих организатора још увек некохеретног арнаутског корпуса подељеног о по организационом и по културолошком основу све до нивоа језика кој ису били у употреби а разликовали се до међусобног неразумевања.

1876. – 8. јула Русија и Аустроугарска су, уједињене истим циљем, у Рајхштату постигле споразум којим је у случају распада Отоманске империје искључено образовање велике, повезане словенске државе. Истовремено је договорено конституисање независних држава Бугарске, Албаније и Румелије. Већ 15. јануара следеће прецизирано је питање настајања Албаније. Руси су у „Призренској лиги“ видели националну организацију која би одиграла улогу „друге Црне Горе“, и помогла у потискивању Турака са Балкана. За Енглеску Албанија је била предграђе против инвазије руског панславизма, али и чувар турског интегритета и обуздавања амбиција Беча.

    1878. – 10. јуна у Призрену је формирна „Призренска лига“ под плаштом заштите Албанаца католика бечке дипломате после Берлинског конгреса, који се није бавио албанским питањем, северну Албанију и Косовски вилајет сврстале су у своје планове продора на Исток. Албанци су у Бечу видели заштитника од „словенске инвазије“.

1924. – На Земаљском већу КПЈ 25. новембра 1924. заузет је став да се Косово и Метохија укључе у једну целину, уједињену совјетску албанску републику, која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији.    1912. – У Валони је 28. новембра проглашена прва албанска држава за шта је главну улогу преузео Беч.

1913. – Закључцима Лондонске конференције, 29. јула, створена је Албанија. Захтеви Албанаца да у у њене територије уђу Приштина, Пећ, Косовска Митровица, тетово, нису услишени услед чега су одмах основали „Комитет за одбрану Косова и северног Епира“.

1928. – Албанија је проглашена краљевином а Ахмет Зогу себе представио као краља свих Албанаца, и оних изван граница Албаније. Та титула је засметала Београду јер је то био сигнал да се унутрашње питање Албаније претвара у међународно.

И од тада упорно истицање тврдње да мир на Балкану зависи од стварања етничке Албаније, перманентни је узрочник кризе и изазивања сукоба међу народима.

    1941. до 1944. – Постојао фашистички протекторат велика Албанија, у чији су састав ушли Метохија, која се налазила под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова (без северног дела, односно садашњих општина Вучитрн, Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић, који су били у саставу Недићеве Србије и под немачком контролом), источни део Црне Горе и западна Македонија. Управу терором и одрешене руке у вршењу злочина са протеривањем Срба са КиМ добијају Шиптари али и Албанци из Албаније. Нацизам је тада прихваћен као идеологија која ће омогућити стварање велике Албаније.

1944. – Током пролећа формирана је прва албанска дивизија од стране немачких официра, подофицира и специјалистичких струка. Регрути су претежно Шиптари са КиМ. До јуна је регрутовано тек око 6.000 војника. У директном сукобу са снагама НОВЈ њене формације су поражене и разбијене, а велики број албанских регрута је дезертирао. Прославила се у убијању косовских Срба а главни задатак поред тога био је хапшење и депротација јевреја у нацистичке логоре. Јединица је фебруара 1945. потпуно распуштена и преостало људство је придодато немачким полицијским пуковима у области Загреба.

1945. – Комунистичка власт забранила повратак протераним Србима. Известан број балиста је убијен у борбама које су наставиле дуго након завршета Другог светског рата. Ипак највећи број њих организован је тако да под плаштом комунизма постепено преузима управу над КиМ.

1974. – Фебруара донет је Устав ФР Југославије чије најважније последице проистичу из одредби о државном устројству СФРЈ где покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су још већа права него што су имала раније. Покрајине су имале своја државна и партијска Председништва. Њихова територија није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине, а покрајинске власти имале су чак право вета на одлуке власти у Србији!

1981. – Након смрти Едварда Кардеља (1979) и Тита (1980) терор Шиптара над Србима постаје све неподношљивији а решење све теже јер се сепаратисти позивањем на Устав понашају као засебна држава чему званично почињу да утиру пут масовним демонстрацијама започетим марта на којима су захтевали да Косово и Метохија постану седма република СФРЈ јер су републике по Уставу имале право на самоопредењење.

1982. – У Немачкој Шиптари са КиМ оснивају организацију Косовски народни покрет као противтежу наводном пацифистичком покрету Ибрахима Ругове. КНП се од почетка залагала за оружану борбу против српске војске, полиције и народа, као и против колаборатора из сопственог албанског народа.

1990. – Септембра је коначно укинут Устав из ’74. након драматичних догађаја који су му претходили а од одбијања шиптарских покрајинских власти да признају сувереност Републике Србије преко смењивања комплетних руководстава у Скупштинама покрајине и иницирања преко 130 амандмана на Устав све до сукоба унутар врха Републичке Владе Србије у којој побеђује струја С. Милошевића која се нергично залагала за његово укидање.

1994. – Оснивање терористичке организације „УЋК“, односно на српском „ОВК“ настала је као издвојена ратоборна фракција поменуте КНП која се одмах дала у набавку оружја за своје чланове. Подршку углавном добија у млађим слојевима становништва а финансира се претежно из прихода од трговине наркотицима идругим нелегалним радњама. У јавности се за њу први пут чуло.

1996. – Први пут се у јавности чује за ову терористичку организацију. Од почетка 1995. године до краја 1998. године албанске терористичке групе извршиле су укупно 1.845 оружаних напада на припаднике полиције, српске грађане али и саме Албанце проглашене за колабораторе, иначе лојалне држави у којој су живели. Обуку терориста ОВК делимично су вршиле снаге званичне војске Албаније, делимично НАТО официри и теористи Саудијске Арабије.

Кристофер Хил

1998. -1999. – Вашингтон именовао Кристофера Хила за специјалног изасланика за Косово. Хил је до фебруара 1999. године путовао између Београда и Приштине, нудећи странама низ верзија коначног тобоже компромисног решења. у њему је главна ставка била да се српска војска и полиција повуку са КиМ али да снаге НАТО-а могу са пунимовлаћењем и наоружањем али без икакве одговорности за почињена дела и недела да бораве на читавој територији тадашње Србије и Црне Горе. Највећи број аналитичара овај споразум оцењује као намерно екстреман са циљем да га Срби одбију како би се отворио пут бомбардовању и отимању КиМ. Преговори пропадају у фебруару 1999. године а бомбардовање започиње марта, месец дана касније.

1999. – марта 24. започиње НАТО агресија и бомбардовање Србије, у мањем обиму и Црне Горе.

1999. – 9. јуна након 78 дана и склопљеног споразума у Куманову,бомбардовање се завршава и почиње повлачење српске војке и полиције као и НАТО и УНМИК-а. Са њиховим доласком у покрајину почиње страховит талас албанског терора кога више ништа не спутава и преко 250.000 Срба бива протерано у првим данима као и велики број свих других неалбанских народа.

2000. – октобра месеца, уз логистику, финансијску и медијску помоћ Запада у Србији долази до свргавања Милошевића и његове незаконите предаје хашком трибуналу у коме је касније највероватније и убијеним терпијама штетним лековима да би након смрти био проглашен невиним по свим тачкама оптужнице. Један од главних циљева петооктобарског пуча било је и довођење нових људи на власти спремних да по питању КиМ делују у складу са интересима Запада и отцепљења покрајине.

2001. – Тадашњи председник СР Југославије Војислав Коштуница покушао да покрене преговоре са лидером косовских Албанаца Ибрахимом Руговом, али је тим сепаратиста са Косова и Метохије у последњи час отказао учешће на припремном састанку. Сличну судбину доживели су и покушаји премијера Зорана Ђинђића да покрене преговарачки процес. Дивљачки напади иптара трају са нешто мањом жестином.

2004. – 17. марта долази до Погрома над Србима. За насиље у коме је учествовало преко 50.000 Шиптара многи су мишљења да је било добро и унапред испланирано. Циљ овог насиља је да се и преостали Срби заплаше и почну са продајом својих имања и напуштањем КиМ што је и остварено. За злочине осим новчане казне локалне телевизије која је лажним вестима наводно „подстрекла“ насиље, нико други није проглашен кривим. У насиљу је протерано преко 5000 људи, порушен, уништено на хиљаде српских домова, пошт, школа и других јавних зграда, уништено и спаљено преко 35 цркава, манастира и велики број православних гробаља.

2005. – 7. октобра Контакт група усвојила „принципе решавања статуса Косова“, у којима се наводи да то решење треба да буде „у складу са међународним стандардима људских права, демократијом и међународним правом“ и да допринесе безбедности у региону.

2005. – Савет безбедности УН дао је 24. октобра зелено светло за почетак преговора о будућности Косова и Метохије. Амбасадори најмоћнијег тела светске организације подржали су предлог тадашњег генералног секретара УН Кофија Анана да почну преговори о статусу Косова.

2006. – Јануара месеца Контакт група потврдила преговарачке принципе и позвала Београд и Приштину да конструктивно раде са бившим фински председником Марти Ахтисаријем, који је 11. новембра те године одабран за главног преговарача, како би дошли до реалних решења за многа тешка питања која треба да буду размотрена. Под реалним решењима замишљено је приватање стања на терену односно окупације и резултата свих злочина извршених над Србима, те отимање српске земље и историје. Кажавање за злодела нико није имао у плану.

2006. – Прва рунда преговора о статусу Косова одржана 24. јула на највишем нивоу, при чему је председник Србије Борис Тадић косовским Албанцима понудио суштинску аутономију у границама Србије, што је председник Косова Фатмир Сејдију одбацио, наводећи да је независност једино решење на које ће Албанци пристати. „Београд је вољан да да све осим независности, а Приштина не жели ништа осим независности“, изјавио је Ахтисари.

2006. – Ахтисари у Њујорку 20. септембра упознао Контакт групу са током преговора. „Како овај процес улази у кључну фазу, министри се надају трајном решењу последњег великог питања у вези са распадом Југославије“.

2007. – Ахтисари 2. фебруара представио нацрт решења, који је Србија одмах одбацила, док су га подржали косовски Албанци. Иако се у документу нигде имплицитно није помињала реч независност, Косову је дато за право да аплицира за чланство у међународним организацијама, формира оружане снаге и усвоји националне симболе.

2007. – Ахтисари, у коначном извештају Савету безбедности 26. марта, предложио надгледану независност као решење статуса Косова. „Реинтеграција Косова у Србију није реална опција, због чега је међународно надгледана независност најбоље решење“, навео Ахтисари.

2007. – Сједињене Америчке Државе и чланице ЕУ 13. јула поднели Савету безбедности нови, пети предлог резолуције о Косову, којом се Србима и косовским Албанацима оставља још 120 дана за проналажење обострано прихватљивог решења, али без аутоматизма у спровођењу плана Мартија Ахтисарија, уколико ти преговори не уроде плодом.

2007. – Суочени са јасном претњом руског вета, САД и пет чланица ЕУ одустали су од наставка процеса решавања статуса Косова у Савету безбедности УН и 20. јула најавили да ће даљу бригу о том процесу, већ крајем месеца, преузети шесточлана Контакт група. Амерички председник Џорџ Буш, неколико дана касније, рекао да је време да Косово постане независна држава.

2007. – Тројка преговарача ЕУ, САД и Русија 10. августа почела нову, 120 дана дугу, рунду преговора. У посредничкој тројци јасне су поделе на руски и амерички став – Русија наводи да је Ахтисаријев пакет пропао и да преговоре не треба ограничавати временски, док САД тражи решење за 120 дана и на основу плана изасланика УН.

2007. – Шефови дипломатија земаља Контакт групе истакли су, 27-28. септембра у Њујорку, опредељење за споразумно решење статуса Косова, које би потврдио Савет безбедности УН.

Директни преговори представника Београда и Приштине, после којих су косовски Албанци представили Предлог споразума о успостављању добросуседских односа између држава Србије и Косова, што су српски званичници глатко одбили.

2007. – Тројка преговарача ЕУ, САД и Русија, после 120 дана преговора, 10. децембра окончала мисију. У извештају Волфганга Ишингера, Френка Визнера и Александра Боцана Харченка наводи се да Београд и Приштина нису постигли споразум о будућем статусу Косова и да су се обе стране обавезале на уздржаност од насиља. Београд је затражио наставак преговора, а косовски Албанци не одустају од проглашења независности.

2007. – Срби са севера КиМ 11. децембра предали председнику Србије, Борису Тадићу, 70.000 потписа којим се противе доласку мисије ЕУЛЕКС на КиМ. Савет безбедности УН није донео никакве закључке у вези са питањем будућег статуса Косова. Србија 19. децембра затражила наставак преговора и успротивила се слању мисије ЕУ на Косово без претходне одлуке УН.

2008. – Такозвани „парламент“ косовских сепаратиста је 18. фебруара, уз подршку пре свега Америке и њој потчињених западних држава у оквиру ЕУ, прогласио независност. САД и Авганистан први признају тзв „независност“ због чега се као један од разлога наводи чињеница да су Шиптари са КиМ центар трговине наркотицима у овом делу света што Американци, путем своје базе Бондстил код Урошевца, користе да из Авганистана наркотике превозе до своје земље и тако се богате.

2008. – Око 500.000 људи окупило се 21. фебруара , у центру Београда, на митингу „Косово је Србија“. На платоу испред Храма Светог Саве, велики број људи палио је свеће. Околне улице су, такође, биле испуњене грађанима. Томислав Николић изјавио „Тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохију не вратим под окриље Србије“. У нередима који су уследили после митинга а за које се сумња да су их помогли противници интереса Србије, погинуо је један од демонстраната. Запаљена је зграда америчке амбасаде, демолирана је хрватска амбасада.

2008. – Шеф српске дипломатије Вук Јеремић 15. августа званично предао захтев Генералној скупштини УН, тражећи да то тело подржи резолуцију Србије којом се тражи мишљење Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова. Питање том суду гласи: „Да ли је једнострано проглашена независност Косова од привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“

    2008. – Генерална скупштина УН 8. октобра усвојила, већином гласова, захтев Србије да се Међународни суд правде изјасни о легалности једнострано проглашене независности Косова. Српски предлог резолуције подржало је 77 делегата, „против“ је гласало шест делегата, односно, представници Палауа, Науруа, Микронезије, Маршалских Острва, Албаније и САД.

2009. – Пред Међународним судом правде у Хагу, расправа о нелегалности једностраног проглашења независности Косова трајала је од 1. до 11. децембра. Србија и шиптарски сепаратисти са Косова и Метохије добили по три сата за изношење аргумената.Своје мишљење о нелегалности самопроглашене независности Косова изнело је 29 делегација.

Оцену да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом, поред Србије, изнеле су Кина, Русија, Шпанија, Румунија, Кипар, Аргентина, Бразил, Вијетнам, Боливија, Венецуела, Азербејџан и Белорусија.

Супротан став су, подржавајући терористе и сепаратисте са КиМ, имали: САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Аустрија, Норвешка, Данска, Финска, Бугарска, Хрватска, Албанија, Јордан и Саудијска Арабија. Представник Бурундија оценио је да ће Косово наставити да постоји као ентитет, без обзира на одлуку Међународног суда правде.

2009. – 22. децембра истекао рок за одговоре на три питања које су судије Међународног суда поставиле – да ли је независност дозвољена изван контекста деколонизације, да ли су привремене институције Косова водиле кампању за изборе, у јесен 2007. године, на платформи да прогласе независност једнострано и да ли је документом из Рамбујеа утврђено право на самоопредељење. Сва питања нагињала су ка одговорима који ће оправдати одлуку сасвим јасно донету против прописа и Међународног права.

2010. – Почетком јануара на састанку КФОР-а у Приштини најављен почетак прогона епископа РП, владике Артемија, у западним медијима оцењеног као „тврдолинијаша“ и јаког противника отцепљења КиМ. Истовремено је најављена и његова смена „кооперативнијим“ владиком.

2010. – Фебруара теодосије, уз помоћ дечанских монаха и владике у пензији Атанасија Јефтића, упада у манастир Грачаницу где се налазило седиште Рашко – призренске епархије. Владику Артемија затварају у келију и забрањују му да се виђа са својом доховном децом мимо свих правила Цркве. Дечански монаси, такође ван сваког разума, забрањују монасима из манастира Црна Река да се виде са својим духовним оцем.

2010. – јун, након многих драматичних потеза Синод СПц владику Артемија неканонском одлуком протерује из манастира и његове Епархије. Након одласка владике већина монаштва креће за својим духовним оцем и манастири остају готово пусти.    2010. – Међународни суд правде јула месеца је оценио да једнострано проглашена независност Косова није у супротности са међународним правом. Већину судија ог суда дошло је из земмаља чије су владе већ признале чин сецесионизма као легалан.

2010. – Генерална скупштина УН септембра усваја резолуцију којом се отварају врата почетку дијалога Београда и Приштине и поздравља спремност ЕУ да посредује у преговорима.

2010. – Новембра месеца владика Артемије доноси одлуку да се врати у своју канонску Епархију, на основу одговорности коју за њу има, али поједини монаси и игумани привржени узурпаторима и незаконицима одбијају да га приме, мимо важећих канона. Теодосије уз подршку ЕУЛКС-а коју сам захтева, тзв, „косовске полиције“ и српског МУП-а употребом силе избацују монаштво и мирјане из манастира.

2011. – марта месеца почиње Бриселски дијалог на коме су у прве теме убројени катаста, председавање ЦЕФТА организоацијом и царински печати.

2011. – јуна сепаратисти са КиМ, уз логистичку подршку власти из Београда и узурпатора Епархије рашко – призренске, шаљу јединице РОСУ на север КиМ чиме изазивају сукобе и бунт народа. Срби се организују исте ноћи и подижу барикаде бна северу КиМ.

Овим почиње низ потеза којим је отворено почињена издаја Косова и Метохије од стране власт Републике Србије којима се отцепљење покрајине привело најопасније тренутку у свом историји. Уследиле су многе насилне и безаконе акције како КФОР-а и ЕУЛЕКС-а тако и српских власти, жандармерије и појединаца услед чега су најмање псла имали да обаве сами сепаратисти. Ипак то их је битно осоколило и они започињу своју стару игранку, нови талас злочина над Србима за које знају да више не уживају никакву заштиту.То додатно подстиче нови талас исељавања о коме одбијају да говоре медији и друге јавне личности као и политичари.

Бриселски споразум је парафиран 19. априла 2013. године а то су учинили тадашњи министар полиције Ивица Дачић и правоснажно осуђени злочинац за почињена дела тероризма и убиства српских полицајаца, Хашим Тачи. Управо овај моменат када највиши представници правде и закона прелазе на страну криминалаца, убица и терориста, осликава даље опхођење према Србима од стране свих. Народ, претходно са 99,74% одсто изражене воље пртив сепаратистичких институција, остаје препуштен себи. Против себе сада има полицију, жандармерију, криминалце, медије, већ прослављене уметнике (понајвише глумце) али и бројне појединце које је талас издаје захватио.

Успостављени су чврсти гранични прелази на местима која су контролисала тек неколицина полицијаца и понека патрола, формалности ради. Они који започели Бриселски дијалог и застали на почетку уз тврдњу да не могу да прихвате државна обележја на царинским печатима, учинили су да данас имамо сва обележја джавности која кроз те прелазе пролазе и бораве на територији Републике Србије сасвим легално.

Најгоре од свега је што Срби захтевају оснивање Заједнице српских општина која би функционисла по законима такозване „републике Косово“. Након гашења српских законодавних и правосудних органа та Заједница би била и фактичко заокруживање шиптарске државе на територији Косова и Метохије. На њој управо инсистирају ЕУ, Америка и српски органи а шиптарски наводно коче њено оснивање. једини разлог таквом понашању јесте потреба да оног тренутка када све буде предато сепаратистима да се њеним оснивањем прогласи „победа“ којом ће Срби моћи да се самоорганизују. А то ће заправо значити да су Шиптари најближи својој вековној жељи да Србе са киМ збришу са лица земље, и то заслугом српских власти. Ипак, н то неће бити крај јер у сстав замишљене Велике Албаније улазе и области око Рашке ка Краљеву и јужно до Ниша, а недавна посета председника Албаније југу Србије током које је све врвело од државних симбола те земље док су српски у потпуности нестали, шаље ништа мање забрињавајућу поруку.