Предизборна кампања у Црној Гори: НАТО и исламски фактор

Министар одбране Црне Горе Милица Пејановић-Ђуришић, 22. марта текуће године састала се са Дриком Бенглеманом, помоћником Генералног секретара НАТО за политичка питања и безбедност. Овај је изразио велико задовољство резултатима које је учинила Црна Гора на путу ка НАТО, посебно подвукавши такве аспекте као што су: испуњење критеријума и достизање НАТО стандарда, реформе одбрамбеног комлекса и регионална сарадња (признање независног Косова – А.Ф.). Бренгелман је подвукао да ће Црна Гора у најскорије време уживати пуну подршку НАТО. И са своје стране Црна Гора ће – уверен је он – учинити све како би достигла тражене резултате.[1] М. Пејановић-Ђуришић је изразила спремност владе да уложи додатне напоре ради задобијања подршке јавности (без обзира на то што се огромна већина становника Црне Горе противи уласку у алијансу). Са тим циљем у Подгорици, уз директну подршку владе Црне Горе, већ делује Информативни центар НАТО. При том је 28. фебруара текуће године формиран Савет за чланство у НАТО (треба рећи да је то првобитно био Савет за партнерство за мир, али у овој фази НАТО интеграција је неопходна апсолутна јасноћа у намерама и Савет је преименован) и постављен је Национални НАТО координатор за кога је постављен Небојша Калуђеровић, саветник премијера Црне Горе за спољнополитичка питања. М. Пејановић- Ђуришић је подвукла: у процесу евроатлантских интеграција укључене су све институције у земљи, а постигнути резултати представљаће показатељ спремности Црне Горе за пуноправно чланство у северноатлантској алијанси.

Црна Гора улази у трећи циклус припрема за атлантске интеграције. Земља у 2013. години треба да испуни трећи редовни годишњи национални програм, који је фокусиран на продужетак кључних политичких, војно-одбрамбених реформи, исто као и реформи у сектору безбедности – ради достизања НАТО стандарда. При том се пре прихватања програма од стране владе, он шаље на усаглашавање са НАТО.

У суштини, Црној Гори се, поред њених “џабалебароша” у виду криминогених мафијашких структура, предлаже да себи о врат окачи још и, ни мање ни више него и НАТО.Алијанса се ни на који начин не спрема да било шта уложи у земљу, напротив, сва историја и логика њеног деловања показује супротно – управо ће се из земље исцедити све, до последње капи. Једноставан пример: почетком прошле године у Црној Гори је било уведено ванредно стање поводом аномалних снежних падавина. Мећаве и олује, моћан снежни покривач, парализовали су саобраћај у целој земљи. Црна Гора је затражила помоћ од свог новог савезника – НАТО пакта – чији чиновници толико воле да изговарају сувопарне речи о сарадњи и високим стандардима. Као прво, натовци су демонстрирали потпуно незнање да дејствују у таквим околностима и мисија НАТО за спасавање Црне Горе где су употребљени “свемогући” хеликоптери, “црни јастребови” – доживела је потпуни фијаско. Међутим, пропала НАТО операција донела је додатни кошмар, када су планински спаситељи још и не завршивши свој неуспели покушај да се пробију до места одсечених услед непогоде, испоставили влади Црне Горе рачун за своју “помоћ”.

Износ рачуна био је толико импресиван, да је влада упала у благу панику. Натовци су предложили да се (и то без одлагања) надокнаде рачуни за гориво, надокнада двадесетчетворочасовних дневница за 40 чланова експедиције, (просечна норма за целодневни учинак једног НАТО војника износи 250 еура), пуне трошкове за амортизацију опреме, за смештај и боравак НАТО персонала. Све је то пало на терет буџета локалних општина које су биле принуђене да прихвате обавезе о “гостопримству” недавних агресора, који су им пре 13 година убијали жене, децу, старце, наневши непоправљиву и ненадокнадиву штету целом региону у виду загађености воде и земљишта осиромашеним уранијумом. Да томе додамо и санкције без преседана западног блока (земље НАТО) против Србије и Црне Горе, чији је циљ био слабљење државног потенцијала у свим областима…

Црногорски режим је укључио све резерве, како би “гарант глобалног мира и стабилности” што је могуће пре добио назад свој новац. Власници бензинских пумпи и других предузећа су, вољно или невољно, дали свој допринос у спасавању црногорских грађана, које се ионако није ни догодило. Међутим, у светлу предстојеће финансијске катастрофе која се надвила над малом Црном Гором од прекомерног апетита “спаситеља”, нико више није ни помињао снегом завејане страдалнике. Власт је грозничаво испунила своје “обавезе” које су нарастале као снежна лавина: одушевљени примером Американаца, свој део компензације затражили су и Хрвати и Грци, који су први “прискочили” у помоћ Црној Гори. Тако ће Црна Гора, која је, да би угодила НАТО чиновницима, уништила свој војни потенцијал, сваки пут када дође у ванредну ситуацију долазити у зону апсурда, када ће за сваки корак својих савезника морати да испразни џепове до дна (чак и не добивши адекватну помоћ) са жаљењем гледајући како стиже помоћ од некада њихове технике – у овом случају радило се о хеликоптерима, који су у жару борбе са “заоставштином Милошевића” продати Хрватској.[2]

Губици Црне Горе на путу евроатланских интеграција су све већи. Међутим, Филип Вујановић, кандидат ДПС на предстојећим изборима у Црној Гори који ће се одржати 7. априла, уверен је да ће земља и даље, у случају победе на изборима, наставити пут ка ЕУ и НАТО.[3]

Са почетком 2013. године, примећује се нова фаза геополитичке трансформације Балкана: у својству “логистичке” подршке НАТО (САД), као противтежа европским земљама првог ешалона, следи моћна и свеобухватна финансијска офанзива исламског фактора. У Црној Гори је на смену првобитно доминантног руског капитала стигао на смену капитал из Египта, УАЕ, Катара, Турске и Азербејџана. Нови бизнисмени су спремни да узму у своје руке туристички бизнис у Црној Гори, индустрију (пре свега грађевинску) и инфраструктуру.Како подвлачи историчар Шербо Растодер, “новац никада не долази сам од себе, без интереса”, због тога постоји мотив који се огледа у “улагању у земље које имају перспективу уласка у ЕУ, што се сматра као улагање у ЕУ будућност, а не у одређену земљу”.[4] Тако исламски фактор и са периферије узима Европу ”у клешта”.

Геополитички грабљивци у виду НАТО и његових сателита долазе у Црну Гору. Црна Гора као држава и њено друштво, потпуно се маргинализују, одбацују се на прикрајак историјског процеса, у коме очигледно алијанса жели да игра водећу улогу на Балкану. Да ли ће Црна Гора пристати да своју будућност, своје територије, своје ресурсе, преда у туђе руке, уз неизбежни губитак суверенитета земље – или ће покушати да се спаси бирајући други пут – треба да покаже на изборима 7. априла текуће године.

Ана Филимонова / Фонд Стратешке Културе