Стефан Каргановић: Ердоганова молитва у „музеју“ Свете Софије

Посланик Мухамед био би шокиран да сазна за плиткоуман и опасно провокативан план турског председника Тајипа Ердогана да на Велики петак, 14. априла, у силом отетој православној хришћанској светињи, саборном храму Свете Софије у Константинопољу, која је прво 1453. године бахато претвореној у џамију, затим пре сто година, декретом секуларног руководства савремене Турске – у музеј, обави верску молитву по исламском обичају. Неки турски историчар би требало Ердогану да објасни како се прави муслимани понашају у сличним ситуацијама. Када је, после заузимања Јерусалима од стране калифа Умара Првог, православни патријарх Софроније Умару показивао храм Гроба Господњег и позвао га из љубазности да се тамо помоли, Умар је понуду подједнако љубазно одбио, из страха – како је домаћину објаснио – да би такав преседан могао да угрози статус храма као хришћанске светиње.

Умишљени нови „султан,“ а можда и „калиф“, Ердоган, не пати од деликатних обзира сличне природе. Његов демагошки циљ је да победи на предстојећем референдуму у Турској који је расписао да би аутократски оснажио своје прерогативе као председник Турске. У ту сврху, без трунке државничке самоконтроле и обазривости, опортуниста Ердоган се не устеже да закоље вола ради киле меса. Он је зато уприличио ову дегутантну демонстрацију бараберлука баш на Велики петак, дан који је изузетно значајан у верском календару православних хришћана, да би на такав начин ефикасније мобилисао примитивне политичке инстинкте свог затуцаног гласачког тела. Оно што је Трампу, на војнополитичком пољу, био недавни ваздушни удар по Сирији, то је сада за Ердогана, на верскодемагошком плану, богомрска молитва у преотетој туђој светињи у Константинопољу.

Да неурачунљивост турског буљубаше буде још већа, ове године сви хришћани, не само православни него и западни, прослављају ускршње празнике истовремено. То значи да шеф савремене турске државе, која није ни јединствена, ни стабилна, без икакве видљиве потребе осим потхрањивања свог пренадуваног ега и дилетантски краткорочне политичке рачунице, баца рукавицу у лице не само статистички занемарљивом броју преосталих православаца у Турској – који су до пре сто година представљали половину становништва отоманске престонице а од тада су масовно протерани, не само одатле него из целе „модерне, демократске и секуларне“ Турске – већ хришћанском свету у целини.

Када тако поступа неко ко је прошле године једва преживео преврат у режији неких тамних сила, где је лично био физичка мета завереника, а изнео је главу на раменима само захваљујући интервенцији православне Русије, грађани Турске – без обзира на политичко или верско опредељење – нека се на предстојећем референдуму запитају, не да ли би таквој особи требало увећати политичку моћ, него да ли је безбедно уопште му указивати било какво политичко поверење.

Ова безумна намера турског председника можда неће изазвати такве дилеме у редовима просечних турских гласача, али ће сигурно појачати већ дуже времена постојеће сумње у његову уравнотеженост. Та сумња преовлађује у страним и међународним политичким уредима који су принуђени да саобраћају са њиме и са његовом све мање поузданом и конзистентном владом. Ирационално и непредвидљиво понашање није добра препорука у међународним односима. Ердоган или стварно – зато што је незналица – или само демагошки, у својим изјавама денунцира „хришћанску Европу,“ иако је она одавно изгубила везу са својим коренима и претворила се у постхришћанску творевину, барем у политичком и културолошком смислу. У сваком случају, простачки чин из јефтино политичких разлога, који Ердоган најављује, неће му донети никакве поене ни у паганизованом западном „хришћанском“ свету, који је у дубини подсвести несумњиво још увек сачувао неке старе рефлексе, нити још мање у источноправославном, на челу са обновљеном и све снажнијом Русијом.

Али најглавније питање које покреће ова арогантна молитва у (још увек) цркви-музеју, што се налази у срцу града који је и сам срце православне васељене, није геополитичке него претежно духовне природе. Где је одговор православних верских ауторитета на овај дрски насртај? Где су поглавари, који су се прошле године скупили на Криту, да дигну свој неустрашиви глас, овог пута не у промовисању догматски упитних екуменских теза, него у одбрану угрожене православне светиње?

После недавног претварања православних цркава у Измиру и Трабзону, које су такође посвећене Светој Софији, и као главни храм Свете Софије у Константинопољу деценијама под режимом секуларне Турске имале су статус музеја – у џамије, крајњи циљ ове кампање је кристално јасан. Та иста судбина намењена је и главном храму православног хришћанског света, узурпираној цркви Свете Софије, у срцу историјске Византије.

Чега се православни патријарси и владике боје, и зашто ћуте на Ердоганову политичку ујдурму која је све друго осим верског обреда, и која служи као припрема за поновно скрнављење њиховог најважнијег верског објекта?

Извор: Стање ствари