Геноцид или холокауст

Чини се да ће Срби о страдању сопствених предака учити од предавача школованих у иностранству, тј. Израелу.

Пише: Зорица Ђоковић

Чланак „Новости“ од 7. априла 2017. под насловом „У школама Српске изучавају злочине НДХ” изазвао је различите реакције. Добрим дијелом су те реакције позитивне, што је показатељ да постоји потреба да се догађања која су претходила Другом свјетском рату, као и сам рат и поратни период, објасне на неидолошки и непристрасан начин. Након више деценија компликоване и „тешке“ историје, наметнуте кривице и преувеличане одговорности, Србима прија да чују да се неко сјетио и њихових невиних жртава о којима, иначе, једва да има помена у уџбеницима историје.

На први поглед, замисао је добра.

У чланку стоји: „Од нове школске године, у септембру, ученици основних и средњих школа Српске опширно ће учити о злочинима и геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској (НДХ).“ Седамдесетпет година чекана реченица која обећава је одмах допуњена са „детаљније ће бити обрађене и лекције о Холокаусту над Јеврејима у НДХ и геноциду над Ромима“.

Надаље сазнајемо како је то резултат заједничког рада Министарства просвјете РС, Педагошог завода РС, Универзитета у Бањалуци и Удружења „Нефеш Хаја“ из Бањалуке под покровитељсвом „Јад Вашема“ из Израела. У чланку такође стоји: „Едукацију о геноциду над Србима у НДХ, на семинарима за професоре и наставнике, држали су предавачи из Удружења „Нефеш Хаја“ из Бањалуке, који имају сертификате МЦ „Јад Вашем“ из Израела!“

Ипак, није све онако како изгледа на први поглед.

На територији Краљевине Југославије окупираној од стране фашиста и нациста, Срби су, нажалост, пострадали у неупоредиво већем броју од било ког другог народа, тако да је потенцирање страдања Јевреја у најмању руку непристојно.

Рад удружења „Нефеш Хаја“, обскуран је као и његов назив. Просјечном Србину и Српкињи, потомцима жртава усташке НДХ, назив удружења не значи ништа и ни на шта не асоцира. Никада из имена тог удружења не бисмо могли претпоставити да се оно бави успоменом на српске жртве. Интензивна интернет претрага за сајтом удружења и његовим члановима није уродила плодом. Остаје твдрња да се далеки Израел, преко српског удружења необичног имена регистрованог у Бања Луци, залаже за истину о српском страдању. Чини се да ћемо о страдању сопствених предака на сопственој земљи и у сопственој држави, тадашњој Краљевини Југославији, дијелом окупираној од стране НДХ, учити од предавача школованих специјално за такве и сличне прилике у иностранству, тј. Израелу.

Пројекти и програми семинара у чију је организацију укључено поменуто удружење претежно помињу геноцид над Србима или у наслову или као једну од тачака и тема. На томе, углавном, све остаје, док је акценат на страдању Јевреја. Наглашено је у чланку да се овде ради о великој побједи, мада је нејасно ко се против кога борио и за шта, а резултат је обавезна едукација о холокаусту. тј. страдању Јевреја, за професоре из Српског народа који је на овим просторима убједљиво највише пострадао.

Срби и Јевреји нису страдали из истих разлога и о томе не можемо учити истим методама, нити примјењивати исте принципе ни у стицању знања, ни у меморијализацији жртава.

Апсолутно је легитимно да један народ придаје важност страдању својих сународника. Међутим, на територији Краљевине Југославије окупираној од стране фашиста и нациста, Срби су, нажалост, пострадали у неупоредиво већем броју од било ког другог народа, тако да је толико потенцирање страдања Јевреја у најмању руку непристојно.

У програму семинара, прва тема је „Образовање о Холокаусту као европска образовна норма“ а предавач је Душан Павловић. Уз сво дужно поштовање према свим невиним жртвама, а у које се убрајају и јеврејске, Србима потомцима жртава се не може наметнути образовање о страдању неког другог народа као норма за образовање о страдању нашег сопственог. Срби и Јевреји нису страдали из истих разлога и о томе не можемо учити истим методама, нити примјењивати исте принципе ни у стицању знања, ни у меморијализацији жртава. Свако ко каже да то може и да су разлози страдања Срба и Јевреја исти, не говори истину. Не желим да се успомена на моје страдале претке ставља ни под чије окриље сем Српске православне Цркве уз одговарајућу подршку Републике Српске и Републике Србије. Не видим ништа спорно у томе.

Холокауст подразумијева само и једино жртве Јевреја. Жртве геноцида над Србима, србоцида, ако хоћете, никада се неће моћи уврстити под појам холокауста.

Чињеница је да Јевреји имају педесетак година искуства бављења жртвама холокауста, док су Срби своје жртве углавном прећуткивали и умањивали, да се џелати не увриједе. Ипак, Срби имају свој начин сјећања на претке пострадале само зато што су били православне вјере, па су се у диптиху Српске православне Цркве нашли свети мученик Вукашин Јасеновачки, Сарајевски и Клепачки, свети Сава Горњокарловачки, митрополит свети Петар, свети мученици Јасеновачки и свети мученици Пребиловачки. Сви набројани, њих преко 700.000 нису жртве холокауста, јер холокауст подразумијева само и једино жртве Јевреје. Побројани су жртве геноцида над Србима, србоцида, ако хоћете, и зато се никада неће моћи уврстити под појам холокауста.

Свима је дозвољено да се сјећају својих жртава и у томе нема ништа спорно. Проблем може настати само кад се принцип или метод обиљежавања и сјећања покушава примијенити на туђе жртве. Укратко, геноцид над Србима мора коначно ући у уџбенике, споменици, музеји и меморијални центри се коначно морају оформити, али једино право и достојно обиљежавање жртава су помени по канонима Српске православне Цркве којој су српске жртве припадале и због које су у Христово име страдале. У томе нам свакако неће бити потребна никаква помоћ из иностранства, па ни из Израела.

Није разјашњено како изгледају споменути еминари за професоре српског језика и на који начин ће настава српског језика и књижевности бити прилагођена. Дио стандардне лектире за основце је већ деценијама уназад „Дневник Ане Франк“. Мислим да је „Јама“ Ивана Горана Ковачића давно избачена из плана и програма, док у логору Дахау писана „Српском народу кроз тамнички прозор“ светог владике Николаја никад није доспјела ни у читанке, ни на списак лектире. Надам се да крваву братоубилачку литературу НОБ-а након свега нећемо замијенити литературом о туђем страдању, као да своју немамо.

Чланак у Новостима спомиње и забринутост поменутог удружења у вези са иностраним елементима који покушавају да се инфилтрирају, да обструирају, да контролишу и производе кадрове.

Молим удружење да било какве доказе за субверзивне радње хитно достави државном тужилаштву.

На самом крају чланак великодушно нуди објашњење непознатог термина „нефеш хаја“: „Назив удружења „Нефеш Хаја“ је библијски израз који у преводу са старојеврејског значи „душа жива“ тј. обележава икону Творца у човеку. Овај израз представља ултимативно достојанство човека и живота као таквог, а имплицира рехуманизацију жртава свих врста и облика насиља и терора па и самог геноцида.“

Срби су након 1000 година исповиједања Христа сасвим упућени у значај душе, јер вјерујемо да нам је иста дата још зачећем, а да смо створени по лику Творчевом. Није потребно да охристовљене, вијенцем мучеништва овјенчане српске жртве „рехуманизујемо“. У ове страдалне дане Великог поста, као и увијек, хришћанима је циљ да се узвисимо ка Богу, а не да се враћамо у омеђеног и много чим спутаног човјека. Циљ је да се са својим прецима мученицима спојимо у Васкрслом Господу и у Вјечности. Не дозволимо да нас од тог циља било како и било чим одврате. Икада.

Аутор: Зорица Ђоковић, потомак жртава Јадовна 1941. и Јасеновца 1945.

Извор: Јадовно