Деда Таско – човек Божји са Старе Планине

Уме, понекад, та ћудљива божанска сила, да се шћућури и сакрије у неке сасвим неважне и небитне људе. Прескочи и мудрог и ученог, знаног и поштованог, обиђе читава села и градове, владичанске дворове и тихо се спусти у трошни дом неке бедне ћилимарке која уплиће сузе и уздахе у своја шарена ткања. Или слети у дућан неког убогог терзије што читавог живота снева о свом хаџилуку. Ил` се, пак, ушуња у неку планинску чатмару у којој уморни чобанин узноси к небу руке и молитве за своје ближње, за читав свет.
Кажу да управо мољења тих незаних и понижених, као шапат круже васионом и тајанствено одржавају мир на овој несретној планети. Мене су те необичне судбине и божанске одлуке од вајкада привлачиле. Подсећају ме да је све и почело од простих и неуких, најпре од оног дивног дрводеље из Назарета и његових ученика, рибара са Галилејског језера.
У овим незнаним херојима често налазим себи невидљиве пријатеље, утеху и заклон пред ужасним вестима о црквеним свађама, скандалима, џиповима и скорој унији са Ватиканом. У тим животним причама тражим себи путоказе и одговор на питање зашто Господ њихове душе и станишта испуњава сваком радошћу, док мене, и поред свог труда, често мимолилази и оставља празног и невеселог…
Тако сам, трагајући за њима, сазнао и за деда Таска, горштака са Старе планине који је свој мир нашао у једној тихој височкој долини где су се у давнини растајали колски путеви за Рсовце и Ржану, а где се и дан-данас весело сусрећу два чиста планинска поточића. На овом месту је до 1892. постојала могила, омање земљано узвишење зарасло у трње и шипражје и сасвим заслужено прозвано од сељана „трница“. По једном народном предању, те године је неки рсовачки старац Колча три ноћи за редом копао по њој, да би се оне четврте обистинило сновиђење које га је и нагнало на овај чудновати посао. Пронашао је икону, кандило и дрвени крст, а потом и темеље неке древне светиње на којима је касније подигао малену, укопану богомољу о којој је с пуно љубави бринуо до своје кончине (1).
Детаљ са Марушкиног
гроба на коме се види
анђео на коњу
Таско је у овај Колчин манастир, како га је народ прозвао, стигао након Великог рата. Данима су се вијугавим рсовачким сокацима проносиле разне приче којима су његови сељани покушавали да бар мало одшкрину тајну одласка овог доброг домаћина у богомољце. По једнима, Таско је био скрхан тугом због преране смрти своје драге Марушке коју је неизмерно волео и којој је, из захвалности, својим рукама исклесао анђела на надгробном споменику као сведочанство о њеној доброј нарави, оставивши двојици синова имање неподељено, да би остали у заједници и међусобно се помагали. Други су причали како је Таско отишао у покајнике зато што је радио на велики празник, „спротив Ускрс“, помажући жени да доврши неко заостало ткање. Трећи су били убеђени да је њега тиштио велики грех из детињства када је био задужен да чува једну пространу ливаду од незваних гостију, младих кравица које су се, упркос његовим претњама и упозорењим, као очаране стицале на њу, опијене зовом свеже и мирисне планинске траве. Кажу да је малом Таску једног дана дозлогрдило те је решио да се обрачуна са преступницима и да их потера навише ка планини, све до једног вртопа, природне провалије са необичним прилазом, као руком озиданим ходником, од правилно истесаних стена. Прича се да је љути деран потерао тада ове сироте крадљивце у бездан и да се језиви звук рике и трвења низ оштре стрмени дубоко урезао у његову младу душу и навео га да се повуче у манастирску тишину са непуних четрдесет лета.
Таско се никада није бранио од тих сеоских гласина. И касније, у дубокој старости, када би га неко од пролазника или гостију упитао, из знатижеље или из чисте доколице и забаве, да ли му је Бог опростио овај или онај грех, он је увек помирљиво и потиштено свакоме давао исти одговор:
– Све ми је опростил, ама това, мислим да још неје…
Улаз у Таскову цркву
која је постојала до
2009. године
Само Бог свети зна да ли је он тако, пред читавим светом, признавао и исповедио своје младићке грешке или је као јуродиви Светац, примао на себе туђе погрде и клевете као неко ордење Христово. Деда Таско је тек понекад, пред сеоском дечурлијом која се окупљала да му помаже у пољским радовима а коју је он награђивао најлепшом посластицом у тим старим временима – густим планинским медом, откривао да су на њега снажан и пресудан утицај оставила два догађаја из Великог рата. Причао је како је једном, у неко успутно насеље, са групом војника одлучио да уђе у сеоски храм и како се тада изненада пред њиме испречила нека невидљива сила попут ветра, и бранила, једино њему, да крочи преко црквеног прага. Данима је забринуто трагао за разлогом овог чудног догађаја. Присетио се да је мрсио у посне дане и одмах неметнуо себи строго гладовање, а затим, након пар дана, још једном покушао да уђе у овај храм. На самом улазу је осетио исти ветар, али овога пута са супротне стране. Нешто га је, како је говорио „чушкало“ да уђе у светињу… Поигравање необичног ветра са његовим телом и разумом, покренуло је Таска на строги пост и читање Светог писма које је, од тада, увек држао на грудима, у џепу своје војничке кошуље. Када му је ова драгоцена књига остала потпуно сува при једном преласку преко дубоке реке коју је српска војска једва жива успела да прегази, у Тасковој души је већ сасвим била утврђена одлука да се, ако икада жив стигне у Рсовце, повуче у манастир.
Детаљ из порушеног храма

Нико не зна кад је Марушка тачно умрла, нити када је деда Таско походио Свету Гору и Хиландар. Остало је непознато и ко је њега замонашио и наденуо му име Тихон по коме га је мало ко на Старој планини знао и дозивао. Таско је био прост калуђер који није служио литургије, нити вршио крштења и опела. Сам је одлазио на причешће код сеоског свештеника у Рсовце а онима који су притицали у манастир читао је неке обичне, свима доступне молитве. Невољнику би рекао да стане крај њега или да се смести било где у конаку, док би он, на једном маленом ћилимчету, по читаву ноћ клечао пред иконама и плакао за његово оздрављење. Деда Таско је ретко спавао и строго је постио током целе године. Само би на Васкрс прекршио своје уздржање једним тврдо куваним јајетом, „перашком“ офарбаном у луковиње. Његови синови и снаје, бројни унучићи, бринули су и покушавали на све начине да га убеде да бар мало ублажи своје муке и подвиге, да одмори, да се окрепи јачом храном, да не спава на земљаном поду, али је он увак одговарао како мора да измучи душу да би му Бог опростио „грејови“ и затим настављао по своме.

А онда се, брзином светлости, и до најзабаченијих старопланинских засеока прочуло да је нека божанска сила слетела у деда Таска и да је он својом пламеном молитвом почео слепима да отвара очи, суманутима да враћа памет, непокретнима да снажи ноге и шири кораке. Болеснике су доводили у манастир на коњу или у запрегама, уплакане мајке доносиле су своју децу увезану у цедила. Било је само питање времена и дана када ће болесник, здрав и озарен, стати пред деда Таска и почети да га благосиља док би се овај снебивао:
– Свети Илија ти је помогал, Бог те исцелил… говорио би тада, као да му је било непријатно што је и он, грешан и ништаван, учествовао у једном тако важном и свечаном чину.
Деда Таскова црква крајем 2006.

Деда Таско је био необично дружељубив за једног подвижника, човека у коме се даноноћно одигравају велике духовне драме. Крај његовог манастира нико није могао да прође а да не буде понуђем ручком или да му овај малени старчић хитро не притрчи и не тутне у руке неку погачу или хлеб који је сам омесио. У манастирској порти увек је трчкарало по неко унуче кога би једна од снаја остављала деди на чување, одлазећи сама да помогне своме мужу у пословима на планини. Деда Таско се радовао сусретима и разговорима са богомољцима који су му долазили из читаве Србије. Ради њих је и подигао онај други конак, ниже у долини, са великим тремом и лепо сведеним моравским луковима. Њему нимало није сметало и што је на дан Светог Илије, манастир постајао велико вашариште у које се стицао народ из свих височких села жељан разиграних народних кола, живе музике, вруће јагњеће чорбе и обавезне лубеници коју су на воловским колима дотеривали досетљиви трговци из Пирота.

Осмех са Тасковог лица ишчезавао је једино када би причао о Богу и Свецима. Тада је нека света туга браздала старчево чело и камила из његових очију сузе које су се обилато сливале низ испијено лице. Плакао је без престанка и када би говорио о тешким временима која долазе, о будућим људима који ће волети туђинца а презирати онога крај себе, о свету у коме ће завладати мрзост, надменост и непоштовање старијег. Причао је и да се у тим временима неће разазнавати ко је мушко а ко женско, и да ће наићи велико страдање у коме ће само молитва моћи човеку да помогне да све издржи до коначног краја…
Деда Тасков гроб
Кажу да је деда Таско предвидео своју смрт те 1954. године, и да је тражио да га сахране крај велике цркве коју је након Другог светског рата са читавим селом подигао на месту на коме се налазила укопана Колчина богомоља. Желео је да ту, пред његовим гробом застане литија када о великом празнику кружи око храма и да бар неко из те поворке упали „свечицу“ за његову грешну душу… Пола века касније ова Таскова црква масивних зидова и дубоких камених темеља је сасвим обновљена а убрзо затим – срушена до темеља. На њу се, као стихија обрушила једна несретна монахиња која је по сваку цену желела, да ту, на њеном месту, изгради цркву по својој замисли, нову, мању и лакшу за одржавање. Била је чврсто решена да измести и Тасков гроб али јој то Рсовчани ипак нису допустили. Након свега, несретница је оболела и скончала свој живот у тешким мукама. Њена малена црква од сипорекса убрзо је почела да прокишњава и показује прве трагове јефтине и брзоплете градње.
Кад год помислим на овај срушени храм, сетим се једног младог ораха кога сам мучки посекао чим сам пазарио кућу са пространим двориштем где ме је дочекао и он, машући весело својим тананим, тек олисталим гранама, и нимало не слутећи да му долази душманин а не добри домаћин који ће га неговати и уживати у његовом хладу и плодовима када одрасте. Сетим се и оних владика и свештеника који по српским храмовима уклањају иконостасе, мењају требнике, претварају тиха и дирљива православна богослужења у раскошну игру латинских попова, за трачак сујете и личне славе разграђују оно што припада Богу и народу, дрско и ужурбано, са глупим осмехом на лицу… Изгледа да се у свима нама притајио неки чудан презир ка свему оном што се усудило да живи и постоји пре нас и мимо нас. Опака гордост, понајвише у нама, хришћанима. Као да је у нас био загледан деда Таско, уплакани рсовачки светац, док је са Старе планине кроз сузне и замагљене очи посматрао у даљини проклета времена која долазе.

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Манастир светог Илије данас

Коришћени извори:
Николић, Илија: Пирот и срез нишавски 1801-1918, грађа, Музеј Понишавља, Пирот 1918-1982
Петровић, В. Светислав: Откриће манастира светог Илије (необјављени чланак), Пирот 1977.
Каз. Србислава Душковића и ћерке Бисеније, а. запис Ј. Дабић и В. Голубовић, Рсовци 2014.
Казивање Јагоде Божиловић и Љубинке Станковић, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање Милутина и Драгице Дојкић, аудио запис, Ж. П, Рсовци 2015.
Казивање Јована Симоновића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање Сокола Игића, аудио запис, Ж. П, Пирот 2015.
Казивање оца Дионисија Пантелића, аудио запис Ж. П, Липовац 2016.
Казивање мати Меланије из манастира светог Илије, аудио запис, Ж. П,  Рсовци 2015.
Фото: 2, 7, 8 Тањица Перовић  / 3, 5, 6 – Бобан Ставрић / 1, 4 – Ж. П.

[1] Вероватно да је на пронађеној икони био насликан свети Илија коме је и сам манастир посвећен. Занимљиво је да се, пре овог догађаја, у Високу помиње неки манастир светог Илије у једном попису из 1878. године.

 

 

 

Извор: Српска историја