Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.

Агресија НАТО-а није постигла главни циљ – свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције“. На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.

Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.

За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с“ стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.

У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима“, а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра“. У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један“. При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда“. САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.

Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу – преостали гнев не треба да засени главно питање – да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.

Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.

НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.

Јелена Гускова / Глас Русије 24.03.2012

Да подсетимо:

Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.