Протосинђел Дамјан: Почетак мисије у Америци

Прво путовање на Флориду

Ово о чему ћу сада писати јесте за мене један диван пример промисла Божијег. Могао бих да кажем: „Чудесни су путеви Господњи“, или да кличем са царем Давидом: „Велики си Господе и чудесна су дела твоја“, но можда је ово од оних тренутака када треба заћутати и гледати како се испуњава промисао Божији.

Дакле, овако је то било. Почетком фебруара добио сам позив од, мени тада, непознатог човека из Џексонвила, Флорида. Рекао ми је да се зове Ненад и да он треба да буде кум на крштењу једног дечака и да жели да то крштење обави неко свештено лице из Епархије рашко-призренске у егзилу, те стога жели да зна да ли је изводљиво да ја дођем до Флориде и да обавим то крштење. С благословом Епископа прихватам позив и са будућим кумом у наредних неколико дана договарам детаље око путовања. Договорили смо се да узмем лет од Детроита до Орланда где би ме он сачекао и одатле би кренули заједно пут Џексонвила. Раздаљина од Детроита до Џексонвила, гледано по географској ширини, била би као да из Приштине идете за Каиро, Египат.

У то време, док трају договори између кума и мене око крштења, упоредо се, мимо мога знања, спрема још један леп догађај. Наиме, Епископу Артемију се управо тих дана обратио један православни свештеник, Грк по националности, велики ревнитељ за Свето Предање, отац Емануил Хаџидакис, који живи у околини Тампе, града на западу Флориде. По благослову владике ступам у контакт са оцем Емануилом који је уз помоћ интернета сазнао за исповеднички пут владике Артемија али није знао да Епархија рашко-призренска у егзилу има једну катакомбу на тлу САД. И испоставило се да је баш град Орландо, до ког летим авионом, на пола пута од Џексонвила до Тампе,  те се самим тим препоручио за идеално место за сусрет са оцем Емануилом. Како је договорено тако је учињено. Лет од Детроита до Орланда је трајао два сата. На аеродрому се упознајем са братом Ненадом, будућим кумом, а онда обојица идемо да упознамо грчког свештеника. Са оцем Емануилом смо провели пар сати у једном пријатном разговору у коме је он изразио жељу да пређе под омофор Епископа Артемија. Иако му је 76 година отац Емануил је духом млађи од многих младића које познајем и његова ревност и жеља за борбом за очување православља је нешто што се ретко среће. Управо због те своје ревности он је и прогоњен од стране свог надлежног епископа из Цариградске патријаршије на један врло лукав начин. Отац нас је упознао и са својим сином Антонијем за којег нам је рекао да је побожнији од њега. Ове речи имају посебну тежину када их чујете од једног оваквог ревнитеља. Ова два ревнитеља за чистоту православља покренула су и вебсајт www.orthodoxwitness.org на коме отац објављује своје текстове у којима критикује екуменистичка кретања у православној цркви а има и других богословских текстова. Поред сајта они се баве и издавачком делатношћу. Иначе отац Емануил је и аутор две књиге, једна се бави Христологијом а друга је тумачење литургије. У нади да ћемо ускоро заједно служити Свету Литургију растао сам се од оца Емануила и кренуо са братом Ненадом за Џексонвил.

Сутрадан, а био је то дан када прослављамо Светог Јована Златоуста, обавио сам крштење у дому Боа и Мирјане. Дечак је добио име по светитељу ког смо тог дана прослављали и нека би дао Бог да га красе све оне врлине које су красиле и Светог Јована Златоуста. Крштењу су поред кумова присуствовале и Мирјанина мајка и сестра које су за ову прилику дошле из Индијане. Атмосфера на крштењу свечана и свештена. Тешко је описати ко је ту био најсрећнији. Да ли родитељи чије се дете крштава и који су ми се после тога више пута захваљивали за овај мој мали труд. Отац малог Јована, Бо, амерички војник по вери баптиста, са сузама у очима је покушавао да нађе праве речи којима би могао да изрази ону захвалност коју осећа. Да ли кум чије су се две велике жеље испуниле, једна да дете крсти свештенослужитељ епархије рашко-призренске у егзилу и друга да дете понесе име Светог Златоуста? Да ли бака и тетка јер Јован је и име деде новокрштеног дечака? Да ли ја који гледам како Бог спаја људе и догађаје по свом неизрецивом промислу на један чудан и диван начин? Сви ови побројани разлози и још више непобројаних задржали су нас на окупу још неколико сати у овом дому у коме се десила света тајна која нас је испуњавала нечим што смо сви доживљавали свако на свој начин а што се ипак некако све стапало у нешто лепо и узвишено.

Трећег дана на Флориди са братом Ненадом сам обишао и град Свети Августин, који је врло близу Џексонвила, а који је један од најстаријих градова у САД основан далеке 1565. године од стране Шпанских конквистадора. Ваљда баш због тога у њему има доста тога медитеранског а посебна знаменитост града је замак Светог Марка који је и најстарије војно утврђење у САД.  Поред тога што je био војно утврђење које је више пута мењало власнике (САД, Шпанија) крајем 19. века под Америчком управом замак Светог Марка био је и затвор за многе домородце – Индијанце. Међу њима био је и чувени Џеронимо.

У Светом Августину, у улици Светог Ђорђа, налази се и капела Светог Фотија великог, коју су саградили Грци чија је прва колонија на Америчком континенту била управо у овом граду. Из Светог Августина крећемо пут Орланда одакле се преко Атланте враћам за Детроит чиме се завршава ово тродневно путовање богато догађајима.

После свих дивних утисака који су се ређали један за другим остао је још један који се родио док сам шетао обалом Атланског океана, те велике воде која тера човека да размишља о њеном Творцу и Његовој премудрости која  кроз љубав дела. Сетих се разговора Светог апостола Филипа и Етиопљанина: Ево воде, шта ме спречава да се крстим?

Чини ми се да смо тек почели.

Протосинђел Дамјан

  

  

  

  

  

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ