ИМА ЛИ ПИЛОТА У АВИОНУ!

Сећате ли се оног филма „Има ли пилота у авиону“ (Airplane!) који је пародија на филмове о авионским несрећама? Тај филм је проглашен за најсмешнији филм свих времена.

Да ли је српски министар војни хтео да се нашали са својим народом када је недавно изјавио (и остао жив – прим аут.) да ће српска авијација када буде добила шест МИГ-ова од Русије имати за њих чак три пилота! Јер како министар рече за Блиц; „Када стигне шест руских „мигова“, имаћемо укупно седам једноседа, а толико имамо пилота. Добро је да свако има свој авион јер ће тако познавати летелицу у душу“.

Не треба виша математика да би се израчунало, Војска Србије (ВС) сада има четири МИГ-29 и када стигну ових шест из Русије то је десет МИГ-ова, а пилота има седам, значи недостају три пилота те из тога следи закључак да ће три МИГ-а летети без пилота!

Да ли министар војни треба да познаје неке норме у војсци, или не, то сада и није толико битно, али неко је морао да га упозна да сваки авион мора да има 3 (три) пилота који на њему лете – то је норма г. министре! Како се врше борбена дежурства са једним пилотом није познато, али са три пилота сигурно може, а о извршењу борбених летова и да не говоримо. Шта ће се десити када два од седам пилота буду одсутни због годишњег одмора или се (не дај Боже) разболе?

Не могу да сакријем лично разочарење у чињеници да ВС не може да обезбеди два до три пилота по једном МИГ-29, него министар то правда стањем из 2012. године када је летео само један МИГ-29. Од тада до данас из Војне Академије (ВА) изашло је пет генерацијa официра које су могле дати потребан број пилота уколико је Министарство одбране имало визију за будућност војне моћи Србије.

У блиској прошлости Војска Југославије је имала Управу авијације у којој је радило 10 до 12 виших официра стручних да креирају мисију и визију ратног ваздухопловства. Такозваном реформом ВС Управе видова, родова и служби као најстручнијег дела војске су укинуте чиме је нанета огромна штета војсци и њеној струци.

У контексту пређашње изјаве министра Ђорђевића о броју пилота може се закључити да је најава премијера Вучића, приликом посете Белорусији, о поклону осам авиона МИГ-29 био маркетиншки трик или „шарена лажа“, јер чему ти авиони када немамо пилоте за њих? Било би неозбиљно за једну овако озбиљну државу и њену војску да 11 авиона лети без пилота!

У поменутом интервјуу министар износи став владе Србије да неће бити враћен редовни војни рок и образлаже; „То би нас скупо коштало у овом тренутку, поготово што можемо да се ослонимо на професионалну војску. Процена је да би нас враћање обавезног војног рока коштало 70 милијарди динара и трајало би неколико година”.

Бројно стање ВС је недовољно за потребе Србије која је данас суочена са безбедоносним ризицима у свом окружењу који могу сваког часа да прерасту у ратни сукоб, те је зато потребна бројчано јача војска опремљена савременим наоружањем и војном опремом. Уколико би се бројно стање повећавало даљом професионализацијом то би било скупље него увести редовно служење војног рока, а о погодностима након служења војног рока не треба ни говорити. Имали би обучен кадар за ратни састав ВС (резерва) и спреман народ за одбрану државе.

Професионализација каква је данас у ВС је чист промашај и не даје жељене резултате. О томе је говорено на протестима Војног синдиката Србије (ВСС) и у том правцу се ништа није променило. У прилог правдања професионализације и одбрани тезе зашто не треба редовни војни рок Србији министар наводи:

„Такође, не треба заборавити да Устав дозвољава приговор савести на војну службу и да је такорећи половина последње генерације то искористила“.

Тачно је да Устав Србије дозвољава приговор савести и он треба да остане и даље на снази, али тај члан Устава треба прецизно регулисати законским и подзаконским актима. Регрутима који се определе за редовно служење војног рока дати одређене бенефите док онима који се позивају на приговор савести ускратити то право и продужити служење војног рока. Не смемо никако заборавити да је редовно служење војног рока присилна радња и да држава има право да ту обавезу уреди како њој одговара. У прошлости је од приговора савести направљена лакрдија зато што је тадашња власт под утицајем западних реформиста тако хтела и тиме нанела велику штету укупној борбеној моћи Србије, а уз то нарушила углед војсци као институцији. С друге стране видимо да интересовање нових генерација да служе војни рок расте, и потпуно одступа од оног што министар војни изјављује.

Министар даље указује да би враћање редовног војног рока било скупо за државу. С друге стране, свакодневно се грађанима Србије преко медија пласирају хвалоспеви о напретку и бољитку у свим гранама привреде, па и у војној индустрији која „доживљава ново златно доба“. Како је могуће да нема новца за увођење редовног рока и бољи стандард у ВС?

Министар одбране Хрватске има супротно мишљење и сматра да је професионална војска скупља од редовног служења, те зато од 2019. г. хрватска војска уводи редовно служења војног рока у трајању од три месеца. Многе државе у Европи имају редовно служење војног рока, иако су мање безбедоносно угрожене или су у лошијој економској ситуацији од Србије: Кипар 25 месеци, Норвешка 9, Белорусија 12-18, Молдавија 12, Грчка 9-12, Финска 8-11, Литванија 9, Аустрија 6, Данска 4, итд. Зашто се у Србији другачије размишља и стално траже оправдања за стање у војсци које је неодрживо?

У Србији се спроводе разна наменска квази истраживања од исто таквих истаживачких организација са циљем обамањивања јавности. Једно такво истраживање изнето у јавности је да 73% грађана Србије не жели да ратује за КиМ.

На то „истраживање“ министар закључује; „Ми водимо одговорну и мирољубиву политику. Нама не треба то искуство, после свега што смо проживели током деведесетих година. У свету нас посматрају као партнера и тако нас и препознају. Као што је и премијер рекао, брига за наше људе је и обавеза наше државе где год да се они налазе и зато је порука за њих да остану тамо где јесу и да ништа не брину“.

Лепо срочено и у политичком жаргону речено: ми нећемо да ратујемо, а Срби на КиМ не треба да страхују за своју безбедност чуваће их, вероватно, „Војска Косова“.

Зар није највећа гаранција да нећемо ратовати управо јака српска војска? Од рата се супротна страна одвраћа снажном војском, а ми јесмо у безбедносном ризику и окружени смо државама које се наоружавају и у којима је присутан НАТО. Шта ако они хоће да ратују упркос томе што ми нећемо, господине министре? Зато нам је потребна снажна и јака војска као фактор одвраћања од рата, а када то остваримо тек тада ћемо моћи да живимо у миру и водимо „одговорну и мирољубиву политику“ – како рекосте.

И, на крају, о једном обећању министра Ђорђевића и премијера Србије:

„Желимо свима да омогућимо да боље живе, не само војсци, него полицији, здравственим радницима и другима… И премијер Александар Вучић је најавио да војску већ ове године очекују боља времена. Наш стални задатак је борба за бољи стандард свих наших грађана“ – поентирао је министар.

Међутим састанак ВСС са министром одбране одржан 18. марта 2017. није потврдио обећања која су дали министар и премијер, јер на том састанку нису постигнути никакви договори о побољшању стандарда запослених у ВС.

Да ли ће се нешто од датих обећања остварити у блиској будућности – живи били и дочекали, држимо их за реч!

*

Извор: ФСК