Зоран Шапоњић: Кукање на туђем гробљу

Слушао сам јуче и читав дан гледао како водитељке и новинари на српским националним телевизијама, дрхтавим гласом, пуним самилости и сажаљења, подсећају гледаоце у Србији на прву годишњицу терористичког напада у Бриселу. На велико страдање белгијског народа. Како је тај дан променио свет. Подсећање на Брисел, на националном сервису, од првих јутарњих вести до другог и трећег дневника било је вест дана!

У реду. Тако и треба. Свака невина жртва је – само невина жртва. А тероризам је велико зло данашњег света.

Управо због тога, што је свака невина жртва само – невина жртва, и што је тероризам велико зло света, једва чекам сутрашњи дан и 18-ту годишњицу злочиначког НАТО напада на Србију да чујем хоће ли се медији од Брисела и Париза до Лондона и Вашингтона, са исто толико самилости и сажаљења, пијетета, присетити терористичког напада на невини народ у Србији? Хоће ли годишњица крвавог злочина Блера, Солане, Клинтона бити вест дана на њиховим телевизајама?

Хоће ли неко заплакати над суровом судбином српског народа 1999. године, као што смо ми јуче плакали за жртвама Брисела и Лондона, Париза?

Сумњам!

Ако годишњицу своје срамоте сутра и помену на својим вестима вероватно ће у истој информацији додати да је бомбардовање Срба било оправдано, да су Срби такву судбину и заслужили, побијену децу вероватно неће ни поменути јер је њих мале и невине тешко уклопити у црно – белу слику „оправданог кажњавања читавог народа“.

А, има ли разлике између терористичког напада на Брисел, јучерашњег напада на Лондон, терористичких напада на Француску и терористичког НАТО напада на Србију?

Нема!

Блер, Солана, Клинтон, она вуцибатина Вокер који је извршио логистичку припрему бомбардовања Србије, сви они који су бестијално три месеца уништавали Србију већи су терористи и злочинци од терориста и злочинаца Ал Каиде и Даеша.

Јер, оно што су они радили је државни териоризам, државно сејање страха и терора, уништавање читавог једног народа и његове будућности. Нећу да лажем, као хришћанина боли ме свака жртва и сваки невини живот, али, понајпре ме боле жртве мог народа, понајпре се њих сетим, и над њима плачем… Понајпре ми кида утробу сећање на ону побијену децу, на оне несрећнике по Златибору и широм Србије чија сам разнета тела гледао данима и недељама оног злог пролећа…

И сад, хоће ли српске националне телевизије од сутра па до краја јуна, сваког дана као ударну вест, емитовати сећања Срба, жртава тероризма из 1999. године, као што су јуче читав дан причали о жртвама тероризма у Бриселу? Јер, од 24. марта па до краја јуна ова Србија сваког дана била је на удару терориста из Брисела, Лондона и Вашингтона… Сваког дана наш народ је гинуо као што су 22. марта прошле године гинуле Белгијанци.

Хоће ли, и када прође крај јуна, националне српске телевизије, сваког дана подсећати на оне који су жртве осиромашеног уранијума посејаног по Србији у терористичким нападима 1999. године, хоће ли објављивати сећања синова и ћерки, браће и сестара оних чији су најмилији у међувремену поумирали као жртве тона уранијума баченог на Србију…

И још, нешто се присећам, јесу ли подсећања на Беслан, на терористички напад у Москви, јесу ли годишњице терористичких напада по Русији, по Африци, рецимо, вести дана на нашим националним телевизијама? Па, нису…

Јер, ваља се Бриселу и Лондону додворавати сваки дан. Да комесари буду задовољни, а да се саветници злочинци не увреде… Има ли краја нашем лицемерју и нашем самопонижавању. И, кад ћемо терористе, али, све терористе, назвати именом које заслужују. И, кад ће они код нас бити злочинци и терористи којима треба судити а не саветници?

И, до када ћемо кукати на туђим гробљима, док наши гробови још чекају неопојани, неожаљени и заборављени.