Не могу да заборавим!

У последњих неколико месеци врло често до нас долазе вести о терористичким нападима по Европи. Као заклети пацифиста и неко ко не подноси насиље ни у једном облику, нити имам оправдање за некога ко  му прибегава, информације заокупише моју пажњу. Не знам до које доба ноћи сам остала гледајући слике, видно потрешена. Тек ујутру сам могла да средим емоције и утиске. Неизмерно ми је жао свих невиних жртава, младих живота који то ничим нису заслужили. Али, за моју несрећу негде из вртлога мисли, као бумеранг вратише ми се слике рата деведесетих и бомбардовања 1999.год. Неке ствари, колико год потискивала, желела да заборивим, не могу! Питам се где баш сада да се сетим и зашто ми остаде у глави реченица:

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” изјава Жака Ширака, тадашњег председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ.

Тих деведесетих ја сам била млада мајка, која није могла у сред Београда да ужива са својом бебом, јер су сви моји били раштркани по крвавим бојиштима Босне, Хрватске. Није ми било сна, а суза јесте. И то на претек. Све сам их живе оплакала, сахрањивала, видела у кошмарима све њихове голготе.

НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!

Јер за рат у Босни и Хрватској није био крив народ, већ моћници Европе и Америке, којима смо послужили као полигон за њихове болесне игре, као сметлиште на којем су тестирали сво своје наоружање, чије последице осећамо и данас. Све су уништили чега су се дотакли. Људе, животе, породице, куће, крваво стечену имовину, фабрике и довели нас до руба егзистенције.

НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!

Осамнаестогодишњег брата од стрица, чији су родитељи глувонеми, а он момчић. Једини  у оца у мајке. Милина га је било слушати када прича или запева. Леп као слика, паметан, а душу је имао за све и свакога.  Мирно је ишао улицом и снајпериста је одабрао баш његову дивну, црну косу  и испалио метак. Угасио је једну младост. Када су донели тело, његов отац га је узео у наручје, нежно мазио по глави и испуштао звукове као рањена звер. Бог му није дао моћ говора да виче и вришти. Знате ли какви су звуци бола глувонемог човека? Из камена  суза да потече.

То није био терористички акт и нико није у Британији, Немачкој, Француској и Америци запалио свећу за њим и за хиљаде оних сличних њему. Не! У Европи се водио пропагандни рат, а њихови политичари и познати људи су говорили:

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“- рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник-хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

Време је пролазило и покушавала сам да се опоравим и гледам напред. Зарад свог детета, све деце, зарад своје породице, себе. Ране су биле дубоке. Нисам мрзила, нити мрзим и кривим муслимане, Хрвате, јер смо сви изманипулисани, искоришћени до максимума. Разлика је само у томе што су неки имали подршку, а неки не. Мада, кад се реално погледа данашњица-ту смо. Тешко се живи  у свим тим новоствореним државама, а рат је оставио последице несагледивих размера.

За нас, Србе су говорили:

„Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ“ – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник „Difens nacional“, јун 1997. Париз.

И јесмо. Заиста смо болесни. Болесни од туге и зла које нам је учињено.

Покушали су да нас докрајче бомбардовањем 1999.год. Разрушили целу Србију. Нису чули плач уплашене деце, нису чули јечање рањених, нису чули ропац умирућих. Њихови авиони нису били терористички акт на једну земљу која није дала део своје територије-Косово и Метохију! Нико од њих у Европи није палио свеће за Милицом, Јеленом, Марком, и многим другим које су њихове бомбе убиле у кући, на мосту, на радном месту. Не, јер:

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“-говорио је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999. год.

Заиста су били спокојни у својим убилачким походима, док сам  покушавала да објасним четверогодишњем сину  зашто су нам навучене ролетне у сред дана, шта су то сирене, зашто се тресем, какве то направе (ракете) пролазе поред зграде. Није разумео, али се плашио јесте, трзао у сну, а са сваким његовим трзајем у мени је настајао страх да ли ће имати последице када порасте? Ако порасте?!?

Питам се како је један Гинтер Грас, добитник Нобелове награде за књижевност, 26. марта, два дана после почетка бомбардовања Југославије, на отварању Сајма књига у Лајпцигу, могао да каже:

„Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно?“

НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!

Колоне избеглица, децу, мајке, болесне, рањене, препуне ходнике на ВМА, вести о новим жртвама, пљување и блаћење једног народа. Народа који има богату историју, претке за понос, који се бранио од зла голим рукама. Не могу да заборавим и ове проклете реченице које су други говорили, а остале у глави као опомена, да ме отрезне и спусте на земљу, да се сетим и кад треба и када не треба.

Жао ми је сваког живота било где на планети који је одузет  руком другог људског бића. Жао ми је свих народа који страдају у ратовима, од бомби и метака.

Жао ми је свих оних којима се ово зло десило јуче и данас, и оних којима ће се, нажалост, тек десити.

Жао ми је града светлости, Париза, које је покрила тама бола и патње и свакога ко је изгубио некога свога.

Од нас неће чути реченице које су њихови учени људи и политичари  изјављивали, јер ми смо народ са великим срцем и великом маном. Заборављамо зло учињено нама! Пребрзо, прерано и неразумно.

Од нас ће добити  најискреније саосећање, јер смо све то и много горе осетили на сопственој кожи и зато боље разумемо. Од нас ће добити разумевање, топлину, сузе,  иако смо „хорде“, „разбојници и терористи“, „болесници“, „дивљаци“. Можда су нам узели велики део нас, наших живота, наше најмилије, завичај, али не могу нам узети оно што највише желе-душу!

Не могу је пресадити у своје човечије љуштуре и чинити зло, а да не очекују да им се врати!

А ми? Надам се да ћемо се дозвати памети и почети држати до свог достојанства, поноса, историје. Да нећемо заборавити.

Опростити? Можда….Једном…

(из књиге „Завештање мом српском роду“)
Српска књижевница Гордана Павловић
Члан  Удружења књижевника Србије и редован члан Матице српске