СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА у Севастији

ЗА царовања нечестивог Ликинија[1] беше велико гоњење на хришћане. И све хришћане примораваху да приносе жртве идолима. Тада у граду Севастији јерменској[2] беше са војском војвода Агриколај, зао и свиреп човек, ревностан у служењу идолима. А у то време би наређено и хришћанима који се налажаху у војсци, да принесу жртве демонима. И беху у Агриколајевом пуку четрдесет војника из Кападокијског краја[3], сви у истом чину, врло побожни хришћани, у биткама веома храбри и непобедиви јунаци. Мећу њима беху вични Светоме Писму ова тројица: Кирион, Кандид и Домн. Када војвода сазнаде да су ова тројица и њихова дружина хришћани, стаде их приморавати на идолопоклонство. И говораше им војвода овако: Као што сте у биткама били једнодушни и једномислени, и храброст своју показивали, тако се и сада једнодушно и једномислено покорите царском наређењу и добровољно принесите жртву боговима, да вас не бих силом приморавао на то. Свети војници одговорише на то мучитељу: Када смо за земаљског цара у биткама побеђивали непријатеље, чега си ти сам сведок, бедниче, утолико ћемо се више борити за Бесмртног Цара, и савладати и победити твоје неваљалство и лукавство.
Војвода Агриколај рече: Предстоји вам једно од двога: или ћете боговима принети жртве, и добити велика одликовања, или ћете, ако се не покорите, бити лишени части и војничког звања. Размислите дакле, и изаберите што сматрате да вам је корисније. Свети војници одговорише: О ономе што је нама на корист Господ се стара. Војвода рече: Не говорите много, него, одбацивши лаж, спремите се да сутра принесете жртве боговима.
Рекавши то, Агриколај нареди да их одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, свети преклонише колена своја на молитву, и говораху к Богу: Избави нас, Господе, од искушења и од саблазни безаконика. А кад се смрче, они стадоше појати псалам: Који живи у заклону Вишњега, настаниће се у сеници Бога небеснога, – и тако цео псалам до краја (Пс. 90, 1-16). А после појања псалма мољаху се; и опет после молитве појаху. И тако проведоше без спавања до поноћи. При појању, стихове је почињао свети Кирион, а свети Кандид и Домн са осталима понављали су то исто појући после њега. И кад би поноћ, јави им се Господ, говорећи: Добар је почетак ваше намере, но који претрпи до краја спашће се (Мт. 10, 22). Овај глас Господњи сви чуше, и уплашише се; а уједно се и обрадоваше, и не спаваше до изјутра.
А војвода Агриколај, сазвавши своје пријатеље и саветнике, нареди да се преда њ доведу из тамнице свети четрдесет војника, и он им се обрати овим речима: Што вам рекнем, рећи ћу вам саму истину, без ласкања и лукавства: Колико год војника наш цар има, нико вам ни по чему није раван: ни по мудрости, ни по снази, ни по лепоти; нити икога тако волим као вас. Зато немојте моју љубав претворити у мржњу, јер је у вашим рукама: стећи или моју љубав или моју мржњу. Одговори свети Кандид: Са твојом нарави подудара се твоје име, Агриколаје, јер си свиреп варалица[4]. Војвода рече: Не рекох ли вам да је у вашој власти, да у мени изазовете према вама или љубав или мржњу? На то свети Кандид одговори: Пошто је, као што сам кажеш, то у нашој власти, онда те ми изазивамо на мржњу према нама, јер и ми тебе мрзимо, а у Бога нашег милост и љубав иштемо. Ти пак, свирепи и бездушни човече и непријатељу Бога нашег, немој нас волети, пошто си безаконик и пакосник и тамом заблуде обузет, зверску нарав своју саглашујући са свирепим именом својим.
Ове речи светога разгневише војводу и он, шкргућући зубима као лав, нареди да свете окују и у тамницу вргну. А свети Кирион му рече: Ти немаш од цара овлашћење да нас мучиш, већ само да нас испиташ. – Војвода се трже од ових речи, и нареди да их не окивају и не злостављају, него да их слободне воде у тамницу. А стражару тамничком нареди да их будно чува, јер очекиваше долазак кнеза Лисија.
Боравећи у тамници, свети се дан и ноћ учаху од светог Кириона, јер он им говораше: Браћо, по Божјем промислу би да се ми спријатељимо за време привременог и сујетног војниковања. Зато се постарајмо да се никад не растанемо; него као што једнодушно и једномислено живесмо, тако заједнички да и мучење поднесемо; и као што смртноме цару бесмо по вољи, потрудимо се да и Бесмртном Цару, Христу Богу, тако мили будемо.
Пошто свети проведоше седам дана у тамници, стиже у те крајеве кнез Лисије, и дође у град Севастију. И осмога дана, заседавајући на суду заједно са војводом Агриколајем, кнез Лисије нареди да се светих четрдесет војника доведу на истјазање. И када свети иђаху на неправедни суд, блажени Кирион бодраше дружину своју овако: Браћо, не бојмо се! Еда ли нам Бог не помагаше у биткама, када га призивасмо и непријатеље побеђивасмо? Сетите се када оно бесмо у великом окршају и сви се пукови наши дадоше у бекство, а само нас четрдесеторица остадосмо усред непријатеља, и ми се помолисмо Богу са сузама, и Његовом помоћу једне побисмо а друге рањене у бекство натерасмо; и усред толиких непријатеља и у тако страшној битци ниједан од нас не би рањен! А сада су тројица устали на нас: Сатана, кнез Лисије и војвода Агриколај. Уствари, против нас војује само један: невидљиви непријатељ. И зар ће један победити четрдесеторицу? Не дао Бог! И сада треба да урадимо оно што смо свагда радили: да топлом молитвом прибегнемо Богу. Када нас Он помаже, не могу нам ништа ни окови, ни муке. Нисмо ли се увек, идући у рат, држали правила да певамо овај псалам. Боже! именом својим спаси ме, и крепошћу својом одбрани ме на суду! Боже, услиши молитву моју, чуј речи уста мојих? (Пс. 53, 3-4). Хајде да то исто и сада учинимо, и услишиће нас Бог, и помоћи ће нам. – И појаху свети овај псалам, док не беху доведени пред суд.
Цео се град беше слегао на овај призор. И када свети војници стадоше пред Лисијем и Агриколајем, кнез Лисије погледа на њих и рече: Држим да ови јунаци желе веће чинове. – И обраћајући се светима, рече им: И велике положаје и највеће дарове добићете од мене, само се покорите царским законима и принесите боговима жртве. Даје вам се да слободно изаберете: или да се поклоните боговима, и добијете велике дарове и почасти; или ако то одбијете, да будете лишени војничких чинова, и стављени на муке.
Одговори свети Кандид: Не само част војничку него и тела наша узми од нас, јер нам ништа није драже и чесније од Христа Бога нашег. – Тада нареди кнез да свете бију камењем по устима. А свети Кандид рече: О кнеже таме и учитељу сваког безакоња! Покушај то да учиниш, па ћеш видети одмазду. – Војвода шкргутну зубима и рече слугама: о погане слуге, зашто одмах не чините што вам се наређује? Но када слуге бацаху камење на светитеље, камење се враћаше и падаше на њих саме, те их љуто изудара. А свети мученици видећи то, јачаху у Господу, и беху неустрашиви. Кнез се разјари, дохвати камен, и баци га на једног од светих, но тај камен паде војводи на лице, и зубе му поломи.
Тада свети Кирион рече: Непријатељи наши који војују на нас изнемогоше и попадаше; заиста ће мач њихов зарити се у срца њихова, и лукови њихови поломити се (Пс. 36, 15). Војвода рече: Тако ми богова, магије њихове надвладаше! А свети Домн на то рече: Тако ми Христа, Бог надвлада! Јер бестидна лица ваша, која говоре лаж на Сина његовог, Он посрами. Није ли те стид, безумниче, и ђаволе препуни таме преисподње, непријатељу сваке истине, сејачу саблазни? Ти си ђаволова глава, Агриколаје, а кнез је реп јарости, оба сте пак слуге Сатанине. Ако се при овом првом покушају да нас ставите на муке нисте уверили да је с нама сила Божја, онда нас ставите на друге муке.
Тада слуге мучитељеве рекоше светима: О избезумљени непријатељи богова наших, и туђи милости њихове, зашто им не принесете жртве? Свети Кирион одговори: Ми почитујемо једнога Бога, и Исуса Христа Сина Његовог, и Светога Духа, и старамо се да течење подвига нашег смело довршимо, да бисмо, победивши вашу заблуду, добили венце бесмртног живота.
Уто кнез нареди да их опет одведу у тамницу, да он размисли шта ће радити с њима. А свети, затворени у тамници стадоше појати: К Теби, који живиш на небесима, подигосмо очи своје. Као што су очи слугу упрте у руку господара њихових, гле, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас (Пс. 123, 1-2). А по молитви у дванаест сати ноћи би к њима глас јавившег се Господа, који говораше: Који верује у мене, ако и умре, живеће. Будите храбри, и не бојте се краткотрајних мука, јер ће брзо проћи. Потрпите мало, пострадајте законито, да бисте венце добили!
Окрепљени таквом утехом од Господа Христа, свети проведоше ту ноћ веселећи се духом. А кад свану, опет их из тамнице одведоше пред мучитеље. И свети рекоше тим безбожним судијама: Што год хоћете радите с нама! Ми смо хришћани, и никада се нећемо поклонити идолима! – Када свети то говораху, виђен би ђаво где стоји поред Агриколаја, држећи у десној руци мач а у левој змију, и говорећи на уво Агриколају: Мој си, бори се!
Тада војвода и кнез наредише, те све свете мученике везаше, до језера одвукоше, и у језеро бацише. Јер крај града Севастије има језеро са много воде. А то беше зимње доба; мраз беше страшан и силан ветар, а мученици голи усред језера; дан је већ нагињао к вечеру. И постављена би војничка стража унаоколо, да ниједан од мученика не изађе. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како преластили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Око шест сати увече стеже још јачи мраз, вода се већ беше заледила около тела светих мученика, и она се већ стадоше распадати од љутог мраза. И један од њих, не могавши да трпи, одвоји се од њих и пође ка купатилу. Но чим крочи преко прага, и тек што осети топлоту, одмах се истопи и паде мртав. А кад свети видеше овога бегунца, једногласно завапише к Богу: Еда ли се на реке гневиш, Господе? Еда ли се на реке распали гнев твој? Или на море јарост твоја? (Авак. 3, 8). Јер онај што отпаде од нас, као вода се проли, и расуше се све кости његове. Но ми нећемо отступити од Тебе, оживи нас, и име твоје призиваћемо (Пс. 79, 19). Тебе слави сва твар, змије и сви бездани, огањ, град, снег, лед, и олуја. Ти ходиш по мору као по суву, и бесне таласе умирујеш покретом руке. Ти си и сада тај исти, Господе! Ти си услишио молбе Јакова, који је бежао од претње брата Исава: Ти си помогао Јосифу, и од напасти га избавио; Ти си услишио Мојсија који учини знаке и чудеса у Египту противу Фараона и његових људи, и раздели море, и изведе људе Твоје у пустињу; Ти си услишио свете Апостоле Твоје; – услиши и нас Господе, да нас не потопи бура, нити прогута дубина, јер осиротесмо веома! Помози нам, Боже Спаситељу наш, јер смо у дубокој води, и ноге се наше оквасише крвљу нашом. Олакшај нам бреме, и укроти љути мраз, Господе Боже наш! Јер се у Тебе уздамо: да се не посрамимо! И нека разумеју сви, да смо се спасли зато што смо Тебе призивали!
И ноћу у девет сати обасја их с неба светлост као сунце, топла као летња жега у време жетве, и растури мраз, растопи лед, и загреја воду. А војници стражари; опхрвани сном, спаваху; само не спаваше тамнички стражар, који такође беше с њима на стражи. Чувши свете где се моле Богу, он размишљаше о томе како су они јоште живи на толиком мразу, а онај бегунац се у купатилу одмах од топлоте растопи као восак. И погледавши пут њих, он виде светлост где их обасјава, и подигавши очи горе да види откуда им долази та светлост, он угледа како се тридесет и девет пресјајних венаца спуштају с неба на главе светих мученика. И размишљаше о томе, зашто су само тридесет девет венаца, када је четрдесет страдалника. И досети се да је од лика светих отпао онај бегунац, и да је зато један венац мање. Он онда разбуди стражаре, скину са себе одело, и го на очи свих стражара скочи у језеро, громко вичући и говорећи: И ја сам хришћанин! И ставши међу свете мученике, рече: Господе Боже, у Тебе верујем, у кога и ови верују, уврсти ме међу њих, и удостоји ме да са овим слугама твојим страдам за Тебе, да бих, искушан, обрео се достојан Тебе!
И заузе тамнички стражар место издајника, и опет светих мученика на броју би четрдесет. А тамничком стражару беше име Аглај. Видећи тако попуњен број светих мученика, ђаво се осети побеђен и посрамљен, претвори се у обличје човека, и кукајући викаше да сви чују: Тешко мени, победише ме ови јунаци, и сада сам свима на потсмех и поругу! Нисам имао једнодушне слуге, да бих остао непобеђен. Шта ми сад остаје? Једино ово: да срца кнезова мојих наведем да спале тела светих, и побацају их у реку, како им мошти не би остале.
А свети Кирион узвикну, говорећи Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса (Пс. 76, 5). Јер оне који беху против нас, Ти си оставио иза нас, Господе, и попунио си четврту десетицу, и посрамио Сатану. – И стадоше сви појати псалам: Спаси ме, Господе, јер неста светих! (Пс. 11, 1).
А када се раздани, нечестиви мучитељи дођоше на језеро, и угледавши свете мученике живе у води, не премрзле од зиме и мраза, чуђаху се. И приписиваху то мађијама. А опипаше и воду у језеру, и видеше да је топла. Но нарочито се зачудише када угледаше тамничког стражара где у води стоји међу мученицима. И упиташе војнике за њега: Са ког разлога он то учини? Војници одговорише: Ми смо спавали дубоким сном, а он сву ноћ није спавао, и одједном нас разбуди, и Ми видесмо велику светлост како обасјава мученике у води. Тада он одмах скиде са себе одело и баци, па скочи у језеро и оде к њима вичући и говорећи: И ја сам хришћанин!
То силно разјари мучитеље, и наредише да их све везане извуку на обалу. И донесоше одлуку, да их одведу на мучилиште, и тамо им маљевима пребију голени. А када се ово страшно мучење вршаше, догоди се ово: побожна мајка једног од страдајућих светих мученика, коме беше име Мелитон и беше најмлађи, стајаше тамо и саветним речима сокољаше свете мученике да јуначки истрају. Но нарочито се бојаше за свога сина, да се као млад не уплаши мука и не клоне. И једнако га гледаше, и пружајући руке к њему храбраше га и саветоваше говорећи: Не бој се, чедо! Гле, Христос пред тобом стоји и помаже ти! – А свети мученици, премлаћени и већ душе своје предајући Господу, говораху: Душа се наша као птица избави из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо. Помоћ је наша у имену Господа који је створио небо и земљу (Пс. 123, 7). И пошто сви рекоше амин, предодоше своје свете душе Богу. Само свети Мелитон, кога мајка саветоваше, још дисаше.
Тада мучитељи наредише слугама да тела светих потоваре на кола и одвезу да спале, а младога Мелитона оставише мислећи да ће још живети. Али мајка, видевши да само њеног сина оставише, одбаци женску слабост и, добивши мушку снагу, узе сина на своја леђа, и смело иђаше за колима. Ношен својом мајком, мученик радујући се испусти дух свој. Тада мајка сустиже кола, и мртво тело сина свог метну на тела светих. И када их довезоше на место спаљења, близу реке, војници направише огромну ломачу, метнуше на њу тела мученика, и запалише. Пошто тела изгореше, и само кости остадоше, мучитељи рекоше између себе: Ако ове кости тако оставимо, узеће их хришћани, па ће их разделити и цео свет њима снабдети. Стога да их бацимо у реку, да ни трага не остане од њих.
И бацише у реку остатке светих моштију, да би потпуно уништили сећање на мученике. Но Господ који чува све кости својих угодника, не допусти да ни најмања честица пропадне у води, него их све сачува читаве. Јер трећега дана јавише се свети мученици месном епископу, блаженом Петру, говорећи: Дођи ноћу и извади нас из реке. – Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим на обалу реке. И гле, кости светих засијаше у води као звезде. И свака, и најмања кост, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их све и чесно сахранише.
Тако страдалници за Христа, увенчани од Њега, сијају у свету као светила: Богу вероваше, Христа исповедише, Духа Светог се не одрекоше, и бише прослављени од свете животворне Тројице, оставивши спомен свога живота на спасење свима који верују у Оца и Сина и Светога Ауха. А имена ових светих Четрдесет Мученика су ова: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон,
Свети Четрдесет Мученика почеше бити мучени за Христа двадесет и шестог фебруара, а душе своје предадоше Господу деветог марта 320 године, за владавине Ликинија, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом вавек, амин.[5]

НАПОМЕНЕ:

1. Ликиније- зет Константина Великиког, императора западне половине Римске империје, био је император источне половине од 307. до 323.године. У 313. години од стране оба императора би издат едикт, наредба, закон, којим се хришћанска вера проглашује слободном. Али Ликиније- незнабожац, радећи потајно против Константина који је одлучно постао покровитељ хришћанства, спремаше се за рат против њега, преварен оракулом који му обећа победу. Ликиније се реши да уништи хришћанство у границама своје царевине, нарочито бојећи се издајства у редовима војске.
2. Јерменија са градом Севастијом – североисточни део Мале Азије – улазила је у састав источне Римске царевине.
3. Кападокијска област – источни део Мале Азије; њен главни град, Кесарија, славио се као средиште образованости.
4. Агриколај долази од грчких речи: άγριος = диваљ, свиреп, и κολας = варалица
5. Похвале светој Четрдесеторици Мученика Севастијских написаше многи Св. Оци: Василије Велики, Јефрем Сирин, Григорије Ниски, Јован Златоуст, Теодор Студит и други

Извор: Светосавље