Епископ Артемије: Љубав према образовању и посвећеност Богу у православним манастирима

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2002, БРОЈ 3 (39), СТРАНЕ 17-26.

ОБРАЗ – ОБРАЗОВАЊЕ

Овако гласи општа тема данашње Пете међународне Хиландарске Конференције. Тај назив теме, који је уједно и наслов нашег данашњег излагања, није случајно одабран. Он обухвата и изражава сву пуноћу и сав смисао монашког живота и сврху постојања самих манастира у Цркви Православној.
Први део ове теме и Љубав према образовању и јесте циљ монашког живота сам по себи, а други део и посвећеност Богу, представља метод за остварење самога циља.

Да бисмо што боље разумели саму тему, неопходно је најпре разјаснити неке основне појмове. Реч „ОБРАЗОВАЊЕ“ често се у нашем народу поистовећује са појмом школовања, начитаности, учености. У самој суштини реч „образовање“ долази од речи „OБРАЗ“ или „икона“. To нас враћа и упућује на прве странице вечне књиге – Библије где се говори о стварању човека. Тамо сазнајемо да је Бог стварајући човека, створио га „по ОБРАЗУ своме и по подобију“ (Пост. 1. 26) („κατ’ εικόνα καί καθ’ ὁμοίωσιν“). Свети владика Николај, говорећи на ту тему, објашњавао је ко се може назвати образован човек – Само онај, говорио је свети Владика, који у себи, у души својој носи ОБРАЗ Божији, а не онај који је завршио многе школе или прочитао гомиле књига.

О постанку човека, начину стварања и његовом саставу говори хришћанска антропологија, коју су до детаља разрадили и све појмове објаснили Свети Оци Цркве Православне. Тако, примера ради, по светом Максиму Исповеднику, великом Оцу и Учитељу Цркве из седмог века, и неустрашивом борцу за чистоту вере Православне, између осталих особина које украшавају човека, посебно место заузима факт да је човек створен „по образу и подобију Божјем“ (Пост. 1,26)[1]. Истраживачи се слажу да, по светом Максиму „образ“ (икона) Божија у човеку тесно се повезује са његовом разумном природом и са умом. Тако, образ Божји односи се на душу, која је „разумна и умна“, или на силе душе, а посебно на ум и разум, које се од свих сила човекових најдиректније односе на образ (икону) Божји. Стога и термини „умна душа“ и „икона Божија“ врло често су синоними (истозначни). Међутим, знаке „образа“ Божијег у човеку не сачињавају само ум и разум, него исто тако и слобода његова, зато што је Бог створио човека не само као разумно. него и као „самостално“ и „самопокретно“ биће. Слобода човека, дабоме, има најважнији значај за његово назначење и спасење.

Свети Максим чврсто и доследно подвлачи разлику између „образа“ (κατ’ εικόνα) и „подобија“ (κατ’ ὁμοιωσιν) у човеку. „Образ“ (икона), по њему, дат је човеку, његовој природи; док „подобије“ јесте нешто што се остварује, што постаје, оно што човек треба слободно да оствари и задобије помоћу благодати Божије и правилне употребе својих природних сила. На тај начин „подобије“ постаје, на неки начин, истоветно са назначењем и циљем стварања човека[2], дакле, сједињењем човека са Богом и обожењем. Следствено, „подобије“ није ништа друго до развијање „образа“ (иконе). Стога, вели свети Максим: „по образу Божијем у почетку је створен човек, да би слободним духом по свему постао и примио подобије држањем божанске заповести која му је предата, да би сам човек као створење Божије по природи, постао духом син Божји и бог по благодати“[3].

Свештени Отац на другом месту даје још пуније излагање својих погледа по питању „образа“ и „подобија“, и посебно у односу на својства Божија, као и узајамних односа њихових. Тако свети Максим говори да је Бог у доброти својој подарио разумним бићима четири од својих својстава, којима их одржава, чува и спасава. Та својства су ова: Постојање (битије), бесмртност (вечнобитије), доброта и премудрост. Прва два (својства) предата су природи човека и сачињавају „образ“ Божји у њему, а друга два, то јест доброта и премудрост, предата су вољи и уму и сачињавају „пободије“ Бога. Због тога, наглашава свети Максим, „по образу Божијем је свако разумно биће, a пo подобију – само добри и мудри“[4].

Схватајући „образ“ и „подобије“ Божије у човеку као поседовање неких својстава Божјих, свети Максим својим веома просвећеним умом созерцава сву чудесну доброту лепоте првог на земљи човека и сав значај изузетног места његовог у свету. Први човек, примера ради, био је слободан од грубог састава тела и имао је све предуслове за живот по духу, јер је и природа првог човека била безгрешна, или тачније рећи, без греха, следствено и без пропадљивости. „Човек, примивши од Бога биће, по самом настанку тога свога бића, био је слободан од тљенија (трулежности) и греха. Јер грех и тљеност нису саздани заједно са њим“[5].

ПАД И ПОСЛЕДИЦЕ

Иако створен тако узвишен и обдарен благодатном силом Божијом, први човек, нажалост, није испунио своје назначење, ради којега је и саздан. Удаљио се од њега кроз пад, а самим тим и од свога прототипа – Бога, чији је „образ“ у себи носио. Падом у грех првоздани човек је помрачио тај лик Божји у себи, али га није уништио. Он га је само унаказио, премазавши га црним катраном греха. Отуда је остала могућност спасења и спасавања човека, које је и извршио Господ Исус Христос целокупним својим домостројем спасења. Пад у грех првог човека није принудио Бога да промени, још мање да напусти свој првобитни план о свету и човеку. Првобитни план и назначење човека, после његовог пада у грех и удаљавања од Бога, могао је да се оствари само у суштинском препороду човека. За једно пак такво дело, природне силе човека, биле су недовољне и преслабе. Само Бог, Творац и Саздатељ човека и свега осталог, могао је и да спасе човека од власти греха смрти и ђавола, јер „Он је спаситељ свега, зато што је и творац свега“[6]. Само је Бог могао да улије у пропадљиву људску природу нове сокове живота и благодати, нове божанске силе, способне да победе грешну човечију вољу и немоћ природе.

Све је то извршено Господом Христом и у Господу Христу чудесном тајном Његове Богочовечанске личности, Његовим оваплоћењем, пострадањем и васкрсењем, читавим, дакле, његовим богочовечанским делом. Господ Исус Христос, Син Божји, и постао је човек „да свој паки обновит образ истљевшиј страстми“ (Догматик 4-ог гласа). Дело спасења Господ је извршио једном за увек и за све људе свих времена, свих раса и племена.

Спасење, дакле, рода људског, то јест сједињење његово са Богом и обожење представља, управо, то богочовечанско дело Исуса Христа, ради којега је Он дошао у свет и коме је посветио целокупни земаљски живот свој. Ради тога дела је послат од Оца, као што и Сам сведочи, пред своја спасоносна страдања, говорећи: „Дело сврших, које си ми дао да учиним“ (Јн. 17, 4). To дело Богочовека Христа, дело спасења људи, јесте природни плод Његове Богочовечанске Испостаси. Значи, није могуће да се одвоји Ипостас Христова од Његовог дела, нити дело од Ипостаси, зато што се Личност Христова не може ни замислити ни објаснити без Његовог дела, нити дело без Његове Личности.

У вези са тим отац Јустин Поповић, наш највећи савремени богослов, познат и признат у читавом Православљу, пише да „јединством и недељивошћу Његове Богочовечанске Личности (тј. Христове), детерминисано је јединство и недељивост његовог Богочовечанског дела. Нема ничега ни у Личности, ни у животу, ни у делатности Господа Исуса, што би се могло одбацити као сувишно или непотребно за дело спасења. Све што је Његово саставни је део Богочовечанског подвига Његовог. Он је сав у свему своме… Све што је Христово: и оваплоћење, и крштење, и преображење, и страдање, и крсна смрт, и васкрсење, и вазнесење, и делање, и учење, – ушло је као неопоходни састојак у огромно, космичко богочовечанско дело спасења људи, и не може се одбацити, а да се не повреди Богочовечанска Личност Христова[7]. Другим речима, свим оним што је Христос проживео и претрпео, што је урадио и рекао, изграђено је наше спасење.

Тајанствено дело спасења рода људског извршено је у потпуности. Исус Христос ради нашега спасења ништа није пропустио да учини што би спасење довело у питање. И ништа сувишно није учинио, без чега би спасење ипак било могуће. Све је, дакле, чинио и делао на богочовечански начин, божански мудро и целисходно. Због тога Њиме извршено дело спасења. представља једну хармоничну и потпуну целину, која постоји и траје нераздељива, као што нераздељива постоји и Ипостас Богочовека, кроз коју је управо и извршено то искупитељско дело.

УСВАЈАЊЕ СПАСЕЊА – ПОСВЕЋЕНОСТ БОГУ

После свега што је Господ Христос учинио, нама људима је остало само да то СПАСЕЊЕ учинимо својим, прихватајући драговољно по својој слободној вољи, веру у Господа Исуса Христа, живећи по Његовим светим заповестима и користећи све благодатне силе и дарове које нам је Он оставио у Цркви својој. Само живећи у Цркви Светој Православној, која је једина сачувала и очувала интегрални, неокрњени и неупрљани Лик Богочовека Христа, могуће је изграђивати своје спасење „са страхом и трепетом“ (Фил. 2, 12), како саветује свети апостол Павле.

Многи људи и жене, још од самог почетка Хришћанства, настојали су да у животу своме испуне све оно „што је Господ заповедио“ (Мт, 28, 20), да би са апостолом Павлом могли поновити „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20). Испунити то у свету, где бриге овога света, попут трња, угушују свако семе Еванђелско у души човека тешко је остварљиво. Стога, многи су се почели удаљавати у пуста и ненасељена места да би сав живот свој могли посветити Богу. Будући да су такви ревнитељи за своје спасење најпре живели усамљено, свако за себе, названи су монасима (μοναχός – сам, усамљен). Касније монаштво се груписало око појединих чувених подвижника, па су постале монашке заједнице – манастири, лавре, скитови. Живот монаха касније је уређен одређеним правилима и прописима (Св. Василије Велики), по којима православно монаштво живи и данас.

Монаштво у Цркви Божјој било је и остало кроз векове (од саме његове појаве, па све до данас) најзрелији и најбољи плод хришћанског живота. Монаси нису ништа друго до људи који желе и који се труде да буду прави хришћани, да Христово Еванђеље оваплоте у своме животу. Историја Цркве показује да су у монаштву достигнути најузвишенији врхови хришћанског савршенства. Монаштво је за Цркву кроз векове било од непроцењивог значаја. Од броја и квалитета монаха зависила је снага Цркве и светост једног народа. Црква без монаштва била би што и неплодна смоковница крај пута (Мт. 21, 19). Монаси су били најбољи ревнитељи и чувари не само узвишености и чистоте хришћанског живота, него и најхрабрији борци за чистоту и неповредивост православне вере. Крвљу монашком углавном је запечаћена и извојевана свака победа православне вере над злославним јересима. И данас монаштво није изгубило ништа од свога значаја за Цркву Православну нити од свога угледа у Цркви Божјој[8].

Монаштво, у својој најдубљој суштини, није ништа друго до непрекидна тежња човека да обнови образ Божји у себи, да се уподоби Богу, да постане, како говоре свети Оци, „бог по благодати“. To је циљ сваког монаха, ученог и неуког, и оног без дана школе (као што је био свети Антоније Велики), и оног са највишим школама и докторатима (као св. Василије Велики, Григорије Богослов). Циљ је за све исти. И средства. А средства за постизање тога циља – посвећеност Богу, преданост Богу кроз извршење Заповести Божјих. To је процес дуг и мукотрпан. Траје целог живота. Непрекидни труд: уклонити се од зла и чинити добро. Монаси полазећи од праксе скитског живота и живећи сагласно са еванђелским заповестима достижу у созерцање-боговиђење, постају примаоци богојављења Тројичног Бога по нелажном обећању Христовом: „Ко мене љуби, реч моју држаће, а Отац мој љубиће њега, и к њему ћемо доћи и настанићемо се у њему“ (Јн. 14, 23).

МАНАСТИРИ ДУХОВНЕ РАДИОНИЦЕ

Манастири су места где се такав подвиг најуспешније остварује уз помоћ старца, духовника. Отуда су манастири најузвишеније школе, својеврсни Универзитети. Некада и једини. И као такви, носиоци сваке напредне идеје, просвете, уметности, економије. To је, пре свега, Хиландар био за цео српски народ стотинама година. Наша највиша образовна институција. Монаси из Хиландара су постајали Епископи и Патријарси у земљи српској. Од једанаест Архиепископа Српске Православне Цркве од Светога Саве па до проглашења Патријаршије 1347. године, за седморицу се зна сигурно да су били васпитаници манастира Хиландара. Међу њима су чувена имена Јоаникија и Јевстатија, а нарочито Никодима и Данила II.

Дуга историја манастира Хиландара је многоплодна у свим сегментима духовног, културног и политичког живота, чији је живот узајамно прожиман са животом читавог српског народа, делећи исту судбину како у уздизању и процвату, тако и у временима страдања и ропства, каквих нажалост у нашој историји није било мало. Манастир Хиландар и српски народ постоје вековима на принципу спојених судова. Политичко, верско и духовно стање у Србији одражава се и на живот манастира Хиландара, и обратно. Духовно и културно стање у Хиландару утиче и доприноси духовном стању у самој Србији. При том није лако одредити шта од чега више зависи: да ли стање у Хиландару зависи од стања нашег народа у Србији, или обратно.

Тај узајамни утицај између Хиландара и Србије, нарочито се огледа на пољу писмености и књижевности. Кроз цео средњи век, Хиландар је био душа развоја и напредовања у Србији свега што је добро, свето и честито било. Хиландар је био први српски Универзитет, први културни и књижевни центар из кога су духовност и култура, писменост и уметност зрачили према Србији. Први књижевник хиландарски и српски, био је, нема сумње, сам Свети Сава, ктитор и оснивач Хиландара. За време у коме је живео и околности под којима је радио, Свети Сава је истовремено био и преводилац али и самосвојан и плодан писац. Све што је Свети Сава урадио на овом пољу, било је изазвано практичном потребом службе коју је вршио.

Први књижевни састав Светога Саве био је, као што је познато, Карејски типик, написан 1199. године. To је, у ствари, скитски монашки устав, који прописује начин живота и молитве монаха у Карејској испосници (мучалници) у коју се и сам Свети Сава радо повлачио на подвиг. Исте године он је написао и Хиландарски типик, предвиђен за живот манастирског општежића. To је, заправо, преведен и потребама Хиландара прилагођен Евергетидски типик из Цариграда. Доцније, када је Свети Сава постао игуман студенички, написао је и Студенички типик, који је веома сличан хиландарском.

Ови први књижевни радови Светога Саве имали су огроман значај за формирање и обликовање српског монаштва, како у Хиландару, тако и по манастирима у Србији, који су подизани као задужбине од стране свих српских владара из светородне лозе Немањића или њихове властеле, па и касније кроз сву нашу историју до данас. Духовност, просвета и култура из Хиландара, преко ових манастира у Србији преношени су и у сам народ који је своје манастире радо посећивао, у њима се молио и утеху себи налазио, нарочито у дугим временима страдања и робовања.

Није нам намера да у овом кратком излагању приказујемо и набрајамо сва књижевна дела Светога Саве, нити све његове активности на пољима народне просвете, државне и црквене дипломатије. О томе су многе књиге написане и многа предавања одржана. Оно што бисмо желели да нагласимо, то је да је просветитељско дело Светога Саве настављено и после њега од стране његових врлих и способних наследника, од којих су најпознатији Теодосије и Доментијан, Никодим и Данило II, Григорије Цамблак и Константин философ, као и Деспот Стеван Лазаревић са својим чувеним делом Слово љубве.

Поред писмености и књижевности, Хиландар је био центар где се неговала и развијала и црквена уметност, посебно иконопис и дуборез. Овакав многостран и многоплодан развој манастира Хиландара имао је свестран и благотворан утицај на духовни, културни и уметнички живот српског народа, који је трајао преко двеста година, за све време владавине династије Немањића.

Што је важило за Хиландар, важило је и за остале наше манастире којима су српске земље биле окићене и украшене. У њима се неговало не само то узвишено духовно образовање, него су манастири у Србији вековима били једини центри писмености, књижевности. уметности свих праваца, економског напретка. Они су буквално били предводници и промотери целокупном српском народу у свему што је добро и узвишено. Монаси, изграђујући својим подвизима образ Божји у себи, помагали су примером, речју и делом, да се образ Божји изгради и у самом народу, и у сваком појединцу.

Доласком пак Турака на Балкан и падом у турско петвековно ропство како целе Свете Горе, па и манастира Хиландара, тако и осталих православних земаља на Балкану, па и целе Србије, прекинут је тај благословени и благотворни утицај Хиландара на српски народ. Истини за вољу, у новим условима проналазе се други путеви и начини за наставак и одржавање те нераскидиве везе између српског народа и манастира Хиландара.

За време турске владавине Хиландар је изгубио већи део свога огромног властелинства. To је принудило хиландарске монахе (и не само њих) да траже нове политичке и економске ослонце за преживљавање. Монаси излазе из својих манастира, крећу по народу у „писанију“ ради сакупљања прилога. To је сада нови вид узајамног утицаја. Хиландар наставља своју плодотворну духовну мисију у српском народу, а српски народ, одвајајући од својих уста, помаже свој Хиландар скромним прилозима. На тим путовањима Хиландарци су у непосредном контакту са народом преко проповеди, исповести. Што су чинили хиландарци, чинили су и монаси из осталих наших манастира, што је очувало не само веру и духовност у нашем народу, него и историјску свест и веру у ослобођење „у своје време“.

Ипак, јачи замах тих узајамних веза и утицаја обнавља се и поспешује од шездесетих година 19. века за време београдског Митрополита Михаила, који покушава и делимично успева да среди прилике у самом манастиру Хиландару, јер су се и тамо временом проблеми увећали.

Тек у новијем времену, почев од завршетка II светског рата, Хиландар поново задобија централни значај у духовном и културном животу српскога народа широм света. Томе сигурно доприносе, на свој начин, савремена средства саобраћаја и других медија информисања. Посете Хиландару су нарочито честе и бројне из Србије. Ти поклоници у стању су да за пар дана упознају на једном месту сву величину и славу српског народа кроз историју, и да се истовремено духовно препороде.

Утицај Хиландара је и у другом смеру. Духовници манастира Хиландара (старац Никанор, о. Митрофан и др.) често посећују Србију, успостављају контакт са монаштвом и верницима у Србији, али и далеко шире, по читавом свету. Поједини монаси који су у Хиландар дошли из српске дијаспоре, одржавају живе везе са својим пријатељима и познаницима из тих земаља где су раније живели. Повремено одлазе у свет и држе запажена предавања не само из историје манастира Хиландара, него и из области православне духовности и теологије. Преписка хиландарских монаха са многобројним посетиоцима и пријатељима је колико обимна, толико и значајна, као и издавање до недавно часописа „Хиландар“ који је стизао у све крајеве света преко „Хиландараца ван Хиландара“.

У задњих неколико година оживљена је у Хиландару и преводилачка и издавачка делатност значајних дела из монашке и духовне литературе. До сада је изашло преко 30 томова до сада на нашем језику непостојећих књига духовне садржине, које су постале незаобилазни део не само манастирских библиотека широм Србије, него и библиотека многих христољубаца, нарочито из редова надалеко познатог Богомољачког покрета. Све је више младих који се интересују за ту врсту литературе, па је у новије време запажен све већи број оних који се опредељују за уски пут монашког живота ради посвећивања себе у потпуности на службу Богу и своме роду.

To нарочито важи у задњих двадесетак година за манастире Епархије рашко-призренске. Захваљујући бројном присуству младих и школованих монаха у Дечанима, Архангелима, Сопоћанима, Црној Реци и другима, те наше светиње доживљавају праву ренесансу у духовном, културном па и у материјалном погледу, без обзира на све тешкоће и неприлике које су нас задесиле ових задњих година.

И у нашим манастирима данас, као некада у Хиландару, поред главног и основног труда монаха да изграде и обнове образ Божји у себи кроз пуно посвећење себе монашким заветима: послушности, безбрачности и сиромаштву, сви се они труде и на пољу општег образовања, путем преводилачке или спаситељске делатности, путем монашких рукодеља у иконопису или дуборезу, шивењу или уметничком везу. Све оно што је некада стварано по нашим манастирима од трајне вредности, а што испуњује многе манастирске ризнице, све се то и данас у манастирима негује и усавршава.

Све то и те како има одраза и на целокупни духовни, културни и уметнички живот нашег српског народа, који и данас, као и раније, гаји и показује изузетну љубав према нашим манастирима, и високо поштовање према нашим монасима и монахињама. To се огледа у све чешћим и масовнијим посетама тим нашим духовним центрима, не само о манастирским славама и великим годетима, него и обичним недељама и данима. Није мали број оних који су кроз те контакте и дружење са монасима сазнали и схватили суштину хришћанског живота, да се царство Божије трудом задобија. Многи који нису били крштени у задњих 60 година крстили су се, многи који су живели у неблагословеном (грађанском) браку, венчали су се, који никада раније нису постили, почели су да редовно држе црквом прописане постове, они који никада нису чули или осетили милост Божју која се излива на покајника, почели су да се редовно исповедају и кају за грехе своје и да, измирени са Богом и људима, приступају Тајни Причешћа. To све нарочито важи за млађе генерације, премда није мали број и старијих који се окрећу Богу и Цркви.

И на крају, молитвена је жеља наша да у нашем народу постоје што више оваквих духовних огњишта на којима ће се побожне и богочежњиве душе грејати, напајати и духовно узрастати, док сви не достигнемо у човека савршена у меру раста висине Христове. Тако ћемо бити и остати народ Божји, народ хришћански – православни, народ светосавски. А тада, не треба бринути за будућност како народа и државе, тако и Цркве и наших светиња. Увек ћe се наћи оних који ће служећи Богу настављати дело и рад наших старих монаха, захваљујући којима су до нас дошле све оне многобројне и непроцењиве вредности на духовном, културном и уметничком пољу.

Предавање одржано на Петој међународној Хиландарској конференцији у Рашкој 08-14. септембра 2002. г.

——————————————————————————-
[1] Учење светог Максима о образу (икони) Божјем у човеку показује класичну форму прихваћену од стране Цркве. Следствено, он се суштински не разликује од учења других Отаца. По овом питању свети Максим се посебно приближује светом Атанасију Великом и Кападокијцима. Тако, примера ради, свети Григорије Ниски на питање „У чему је величина човека“?, одговара „He у сличности са створеним светом, него што је постао по образу природе која га је створила“ (О стварању човека 16, PG 44,180A).

[2] Слично је и мишљење Василија Великог: „Образ (Божји) имам, као разумно биће, а подобије постајем, бивајући хришћанином“ (u ñSources Chretiennes 1160, 208). Овај текст светог Василија налази се у (PG 44, 237Б) као текст светог Григорија Ниског. У последњем издању едиције од Sources Chretiennes овај текст се приписује светом Василију, због чега га ми, као његов, и цитирамо. Исто тако у тексту овог најновијег издања постоји израз „постајући хришћанин“ (χριστιανός γενέσυαι), док остали рукописи наводе остајући добар“ (χρηστόσ γενέσυαι), као што наводи и свети Максим у „Богословски „главама“ (PG 91, 972Б).

[3] Пери диафорон апорион, (PG 91,1345Д). Упореди: Одговори Таласију 53 (PG 90,505A).

[4] О љубави, III, 25 (PG 90, 1024BC).

[5] Одговори Таласију 21 (PG 90, 312B).

[6] Св. Максим Исповедник, Тумачење на 59 псалам (PG 90, 872В).

[7] Догматика, књ. друга, Београд 1935. стр. 262. Види и Атанасије А. Ангелопулос, Учење Николе Кавасиле о животу у Христу, Београд 1967, стр. 60.

[8] Види: Димитрије Целенгидис, Монаштво и православље вере, у часопису Свети кнез Лазар, Призрен 2001, бр. 36, стр. 9-17.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ