Руски цар Николај Романов био за стварање Велике Србије

Србија је кроз историју имала мало искрених пријатеља као што је то био Свети цар Николај Романов. О томе колико је последњи руски цар био привржен нашој земљи, говоре и историјски подаци о сусретима тадашњег министра иностраних послова Русије Сергеја Сазонова и високог српског дипломате професора Александра Белића у пролеће 1915. године.

Том прликом, Сазонов је пренео Белићу ставове Николаја Романовог:

„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!

Ето зар је икад ико сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље, зато се рат не може свршити а да оне не образју целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом…

Истина је да има Срба и по другим покрајинама, али они у њима неће пропасти до крајњег ослобођења. Идеали ниједног народа нису остварени одједном, па не могу бити ни српски. Биће још ратова и прилика да се доврши ослобођење српског народа. О Словенцима и Хрватима не могу вам ништа рећи.

Они се туку против нас, и ја вам изјављујем: када би било потребно да се руски народ бори под оружјем само пола дана па да се Словенци ослободе, ја бих пристао на то!“

Такође, велику наклоност нашој земљи, Николај Романов је показао и када је после мучкког напада Бугарске на Србију, објавио рат званичној Софији. У Петрограду, 19. октобра 1915. године објављен манифест руског цара Николаја II Романова којим се објављује рат Бугарској:

„Објављујемо свим нашим верним поданицима, да се бугарска издаја словенске ствари – мучки припремана од почетка рата, а што се сматрало за немогуће – остварила. Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља, Русија и Велике Силе, наши савезници, покушавали су да одврате владу Фердинанда Кобуршког од тог фаталног корака.

Остварење старих тежњи бугарског народа: анексија Македоније била је осигурана Бугарској другим путем, који није био у интересима са интересима Словенства. Али тајни себични рачуни, који су надахнути од Немаца и братоубилачка мржња према Србији, победили су.

Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и Словенством. Руски народ гледа са болом ма издају Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“

Извор: Српска историја