Милан Ружић: Потребе ове државе за памећу су мале!

Читам вести и видим једну са насловом „Странци желе Лазара и Милоша“! Ова вест, иако се ради о возилима, доводи нас до једног много дубљег проблема, а то је да странци заиста желе Лазара, Милоша, Марка, Димитрија, Јовану и све остале младе и перспективне Србе.

Већ деценијама овде траје егзодус паметних људи. Уколико овде одрасту, а превише су паметни, онда их из њихове земље управо та памет отера у свет, јер у Србији за паметне има све мање места. Помислио би човек да је у питању то што ми имамо превише паметних људи, али нисмо ми те среће.

Потребе ове државе за памећу су мале. Паметни имају ту незгодну особину да мисле, а то данас никако није потребно. У ово време пропагира се брзо заборављање, слаб слух, још слабији вид и минимални мозак. Тек толики да може просечном Србину обезбедити да се снађе у свом паметном телефону који је временом, хтели ми то да признамо или не, постао паметнији од многих.

Уопште се не осврћемо нити се бринемо о томе што неко нашу децу одводи ван Србије. Нисмо се ни једног јединог тренутка решили да их задржимо. Тај универзални српски став „тамо ће им бити боље“ је оно што ову земљу тера да пуца по свим шавовима. Не знам да ли је ико приметио да се наши животи своде на разочарања у обећања између избора. За те исте изборе, спорт број један у нашој земљи, нису пожељни паметни људи који ће ту игру да играју. И оно паметних људи што се награби из целе Србије, служи да се њихова памет искористи за неког другог и нешто глупо.

Сви причају о томе како овде влада бела куга, али можда се не дешава баш то. Можда се овде рађа довољно деце, али их огроман број оде у потрази за аполитичним парчетом хлеба које их чека негде у свету. Родити се у Србији, а не бавити се политиком, квалификује сваку особу за још један чувени спорт, а то је прелетање границе.

Када туђе земље изроде неког новог Теслу, Пупина, Миланковића, онда их ми својатамо. Имали смо среће што су се они сами опредељивали као Срби, али ако овако наставимо, ни Срби се неће опредељивати као Срби.

Родитељи у Србији знају да ће њихова деца постати, ако не нешколовани ријалити кадар, онда сигурно школовани странци. И ко онда може осуђивати младе родитеље због тога што беже? Добро сте прочитали, ти људи не одлазе, већ беже. Ако им ми, као неко ко је из ко зна ког разлога остао овде, не понудимо неки разлог за останак, онда их странци не морају ни тражити. Сами ће им Срби похрлити у загрљај.

И престанимо да се понашамо као да је овде све у реду и представљамо себе као некога ко је на правом путу за негде. На правом путу за шта? Немојте да нас чуди што ћемо у све те потребне и непотребне организације стићи пред фајронт кад немамо младе људе који ка њима могу да потрче. Наравно, говорим о онима за којима вреди трчати, а не о ЕУ. Колико наших људи живи у тим земљама, ми слободно можемо рећи како смо већ тамо. Има нас у њима бар за једну већу државу.

И тај „Лазар“ и тај „Милош“ су намењени рату. Ако је у Србији и на Балкану рат, као и увек резултат идиотске политике ових наших надидиота, једино што млади људи могу да очекују, онда је и боље да сви бежимо.

Срам те било „савремена Србијо“ кад се више поносиш „Лазаром“ и „Милошем“ на точковима, него Лазаром и Милошем са Косова на небо испетим и својом омладином са главом у књигама! Та омладина ће једног дана, с пуним правом, пљунути на тебе кад дођеш по оно што им никад ниси дала, исто онако како си и ти пљунула на Андрића не споменувши га чак ни на годишњицу његове смрти.