После бомбардовања 1999.године, рањена, економски уништена Србија полако је покушавала да се опорави. На Косову и Метохији, после потписивања Кумановског споразума са повлачењем војске и полиције, велики део српског живља, у очају и безнађу, напустио је своја огњишта.

Срби који су остали, негде дубоко у себи, гајили су наду да ће моћи опстати на тим просторима. Међутим, и поред присуства КФОР-а Албанци нису мировали. Готово да није било дана када није долазило до застрашивања, убистава, напада на српско становништво. Све је то оцењивано као „изоловани случајеви“ или „спорадични инциденти“. Албанци, опседнути својом идејом о етнички чистом Косову, спремали су опак план, да своје жеље спроведу у дело…

16. марта 2004. године дошло је до инцидента. Наиме, дечаци албанске националности упали су у реку Ибар и утопили се. Њихова смрт је искоришћена од стране албанских екстремиста да се оптуже Срби из села Зупче. Касније је утврђено да су изјаве осталих дечака биле лажне и изнуђене под притиском албанских новинара и политичара. Ово је добро дошло Албанцима да крену у акцију. Да је погром био раније испланиран и организован, показује брзина и масовност на тачно одређеним локацијама.

Косовска Митровица

Град је подељен на два дела. Тада је у северном делу живело око 14000 Срба. Мост, који раздваја град на два дела 16. априла су блокирали припадници УНМИК-а, очекујући демонстрације. Сутрадан у јутарњим часовима велики број Албанаца из јужног дела града упутио се према мосту, добро наоружан оружјем и бомбама. Срби са северне стране су се прибижавали мосту, не желећи да им дозволе да уђу у овај део града. Албанци су започели са каменовањем, али ускоро су се зачули пуцњи. Из правца насеља „Три солитера“ и градског парка паљба се појачавала. Снаге УНМИК-а су користиле гумене метке и сузавац, али узалуд. Уз подршку снајпериста, који су били позиционирани унапред утврђеним планом на погодне локације, Албанци продиру у српски део града. Падају прве жртве Боривоје Спасојевић (1941.) и Јана Тучев (1968.). Касно поподне тог дана међународне снаге успевају да успоставе ред, али само до наредног јутра.

Преко хиљаду Албанаца, 18.03.2004.године, креће према цркви Светог Саве. Око поднева запаљене су помоћне просторије у дворишту, а предвече и црква. Целу ноћ и сутрадан чула се спорадична пуцњава, а албански терористи гранатирали су северни део Косовске Митровице.

У непосредној близини Косовске Митровице налази се село Свињаре у којем је живело око 700 Срба. У свом лудилу и бесу , албански екстремисти су напали на село 18.марта. Почели су да пале куће и малтретирају становништво. Срби су нашли спас у КФОР-у. Уз њихову помоћ евакуисани су. После погрома у селу није остао ниједан Србин! Ниједан!

Грачаница…Е, Грачаница, душа српске душе, суза исплакана…

Добила је име по манастиру изграђеном још у 14. веку. Пре погрома у Грачаници је живело око 4500 Срба. Око хиљаду наоружаних Албанаца је 17.03.2004.године, кренуло у правцу Грачанице, Лапљег села и Чаглавице. Српски живаљ је стао у одбрану, постављајући барикаде на путу који води ка Приштини. КФОР је и сам био на мети екстремиста, па је саветовао Србима да се бране оружјем (којим?), јер они нису могли (или хтели?) да их заштите. Помогли су једино евакуацију у Грачаницу, где је стигао велики број Срба из Косова Поља, Кишнице, Липљана, Обилића…

Приштина је готово сва етнички очишћена од Срба, а разуздана руља је запалила цркву Светог Николе и покушала да спали Храм Христа Спаса…

Чаглавица је удаљена свега два ипо километра од Приштине и насељена је искључиво Србима. Дошло до размирица 15.марта са Албанцима, приликом протеста због рањавања дечака Јовице Илића. Тешко повређено дете је пребачено за Косовску Митровицу. На дан погрома неколико хиљада разјарених Албанаца је кренуло према селу, са намером да га униште и спале. Врло брзо су успели да пробију кордон КФОР-а и УНМИК-а. Са нападом нису престајали цео дан и целу ноћ, пуцајући из снајпера, бацајући бомбе и запаљиве коктеле. 18. марта предвече потиснути су према Приштини од стране америчких војника, јер су претходно запаљена возила међународних снага, а било је и рањених војника. Наравно, деловали су тек онда када је њихова сигурност била угрожена…

фото: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Током погрома из Косова Поља протерани су сви Срби!

Албанци су стизали са свих страна, сопственим аутима, аутобусима, и одмах се обрушили на цркву Светог Николе, коју су спалили, као и цркву Свете Катарине (Бресје). Златибор Трајковић (60 година) убијен је испред школе, а Трифун Стоиловић је тешко рањен. Зле екстремистичке хорде су спалили и порушили куће, споменике, све што је било српско…

КПС ниједним гестом није помогао Србима у Обилићу. КФОР је евакуисао српско становништво, како би се спречиле веће жртве. Међутим, Албанци, који су кренули у напад газили су све пред собом, палили и рушили. Муњевитом брзином, до послеподневних сати из Обилића су протерани сви Срби, а њихова имовина, као и амбуланта и црква, уништени.

Крвави етнички пир је ухватио Пећ, Призрен, Вучитрн, Подујево и друга места, где је спаљено до темеља све што је имало српско обележје.

Последице погрома на Косову и Метохији су несагледиве. Исељено је десет села и шест градова! Иако нема прецизних података, по извештајима разних домаћих комисија, извештаја УНМИК-а и мисије ОЕБС-а, протерано је око 4000 Срба, 28 погинулих, 930 српских кућа је спаљено и 35 православних манастира и цркви спаљено, уништено, порушено…

Храм Богородице Љевишке-Призрен, Храм Христа Спаса-Призрен, Саборни храм Св. Георгија-Призрен, Црква Светог Николаја-Призрен, Црква Светог Георгија-Призрен, Црква Свете Недеље-Призрен, Црква Светог Пантелејмона-Призрен, Црква Св. Козме и Дамјана-Призрен, Црква Свете Недеље-Призрен, Манастир Светих Архангела-Призрен, Црква Свете Недеље-Ораховац, Брњача, Црква Успења Пресвете Богородице-Ђаковица, Црква Светог Лазара-Ђаковица, Црква Светог Илије-Ђаковица, Манастир Девич-Србица, Црква Светог Јована Претече-Пећ, Црква Пресвете Богородице-Пећ, Саборни Храм Цара Уроша-Урошевац, Црква Светог Илије-Урошевац, Црква Светог Петра и Павла-Урошевац, Црква Пресвете Богородице-Урошевац, Црква-Косовска Каменица, Црква Светог Архангела Михаила-Штимље, Црква Светог Николе-Приштина, Црква Светог Николе-Косово Поље, Црква Свете Катарине-Косово Поље, Црква Светог Илије-Вучитрн, Црква Светог Михаила-Обилић, Црква Светог Саве-Косовска Митровица, Црква Светог Андреја-Подујево, Црква Св. Петра и Павла-Исток…

Туга за цели српски род…

НАТО снаге дошле су на Косово и Метохију 1999.године и од тада до 2004.године на све инциденте и уништавање цркава, окретали су главу. Сваки представник је имао оправдање за албанске злочинце који су убијали Србе, палили домаћинства, убијали српску децу. Тако су јасно и гласно дали поруку Албанцима да раде шта хоће, док су Срби остали незаштићени и немоћни. НАТО снаге су морале имати информацију о организацији и планирању погрома, јер је више него очигледно да је реч о дуготрајном планирању. Међутим, када је 17. марта и њима запуцало око главе и то баш од оних које су штитили, тек тада су увидели са ким имају посла, па су помогли око евакуисања српског становништва. На тај начин су постиггли још један циљ-да себе прикажу у што бољем светлу. Питам се како је то могуће да НАТО није знао шта „кувају“ Албанци, кад су са њима толико добри?! Зло се не може сакрити, нити се подле намере могу прикрити. Дође увек моменат када свако покаже своје право лице.

За време погрома било је јако тешко послати слике последица у свет. Албански новинари нису желели да сликају спаљене српске куће и манастире, старе и по неколико векова.

Нинослав Ранђеловић, храбро и предано, снимио је скоро свако место, рушевину, згариште и оставио необориве доказе о размерама албанских злодела.

Као и све што се дешава на Косову и Метохији од 1999. године, ни за погром нико није одговарао, иако је у њему учествовало око 50 000 Албанаца. Међу толиким људима нису успели да пронађу кривце за убијене Србе и оне које су уништавали и палили! Готово сви покренути судски процесу су или прекидани или „није било довољно доказа“ или су сведоци мењали исказе или се једноставно нису ни појављивали на рочиштима. Срамота!!!

Док живим никада нећу заборавити слику када Албанац ломи крст на цркви у Подујеву. Колико је само био упоран, са мржњом у очима да не гледа ни крст, ни цркву, ни Србе. Та слика ми јасно говори колико су Албанци способни да се организују, да покрену масе како би остварили свој вишедеценијски сан о независном Косову и Великој Албанији. Не бира се ни средство, ни време. Не преза се ни од чега. Али и дан данас је важно да се утерује страх преосталим Србима на Косову и Метохији, да се скрнаве споменици, гробља, …

Погром је оставио за собом смрт, гареж, пепео. Време пролази, а сузе остају.

Феникс сагори у пламену, из пепела настане млади Феникс, који се сам лечи кад је повређен и тако показује бесмртност. Тако и нама, Србима, остаје нада да ће кроз правду, наду и са вером у Бога, наша поколења из пепела српског страдања васкрснути истином и растерати мрак и таму неправде, да ће извући поуке и имати снаге да спрече да се историја понови!

(прича из књиге „Завештање мом српском роду“)
Српска књижевница Гордана Павловић, члан УКС-а и редован члан Матице српске