Самопрокламованом надбискупу Цетињском Ристи из Баре Радовића,

Франц је Словенц, познајемо се дуго година, и то све од оног времена када сам са фамилиом живео у Отави. Знао је да прекине шетњу и да наврати код мене увек када би видео да ми кола стоје испред гараже. Волео је да пије шљивовицу, а ја како никад нисам неконтролисано пио алкохолна пића,  имао сам ове робе готово на претек. Моја фамилија шљививицу производи још из друге половине деветнаестог века, па су настојали да ми сваке године пошаљу по неколико боца овог првокласног пића.

Волео је Франц лепо да прича. Био је веома глагољив човек и врло пријатан саговорник, јер  још после пребега преко границе у Аустрију, живео је у друштву Срба, па је умео да каже да је уз њих усавршио Српски. Када бих год покушао да са њим нешто разговарам на енглеском он би се љутио, јер то није, вели он, у традицији.

„Знаш Јанко попви су ти велики лопови. Досадни су, и велики су нерадници. Видиш ли колико их има у оној цркви доле испод обале?“ Био је ово Непиен, источно предграђе Отаве са и углавном Француском популациом. Нипиен је био једна, а верујем да је то и данас  највећа парохија римокатоличка у Онтарију. Црква је била масивна, сигурно је могла да прими преко хиљаду људи, и било је, заиста како Франц каже, у њој много попова. Црква је била смештена недалеко од саме реке Отаве, испод оног платоа који се великом дужином протеже поред слепог црева пута број 17, који се надовезије на аутопут 417. Стварно и јесте овај простор изгледао као испод обале, али у топографским картама мислим да беше обележен као долина споменуте реке. Недалеко изнад саме ове цркве горе на платоу био је  сестрински самостан, верујем да је и данас тамо, ако га бискупија није продала да исплати штету унесрећеним жртвама развратничког насиља, силовања и сексуалне злоупотребе од попова хомосексуалаца, силеџија и педофила.

Понекада је Франц знао да каже да су сестре ископале тунел одозго са брда и маскирале га да се не види, тако да их нико не може видети, када силазе доле до попва поред цркве, ради животног задовољства,  да не би скренуле пажњу на себе. У оно време, још није била у толикјој мери разголићена строго чувана тајна о масовној злоупотреби и насиљу које спроводи настрани клир ватиканског подземља, над својим поданицима.

Једном пре него ми је искрено признао зашто попве сматра лоповима, испричао ми је причу о двема сестрама из његовог родног села у Словенији, које се никако нису хтеле удати, и које су одбијале сваког мушкарца који би им понудио руку. Сви су се чудили и питали зашто, а народ је мислио да су те две сестре, како су биле главне собарице двојици млађих и једном стријем попу који је био старешина цркве, биле затуцане вером. Но ствар му је постала јасна када му је мајка после неколико година, када се доселио у Канаду писала како су старију сесtру сељаци ухватили у кревету са једним од попова.

Причао ми је Франц и доживљај када је требало да се венча. „Пошто сам ја био римокатолик а зарученица Лутеранка, одем код свог пароха, кажем му истину и питам га да ли би нас венчао. Прво је почео да ми држи предавање како мора да њу прекрсти у римокатоликињу, па тек онда да нас венча. То сам поднео, али када ми рече да ће ме венчање да кошта две месечне плате, ја се окренем и одем без поздрава. Одемо ја и Хелга код свештеника који је опслуживао у Лутеранској Цркви, и питам га ја, да ли би нас он венчао.“ ‘Врло рада мој сине, зашто да не.’ Биле су како вели Франц речи тога разумног духовника. „Када га упитах колико ће да ми наплати он ми вели:“ ‘Колико ти сматраш да ти вредим. Ако си у финасијском проблему могу и бесплатно, или да даш прилог цркви када будеш могао.’ Горко искуство зар не?“

Једном приликом ми и откри тајну зашто попове зове да су лопови. Испричао ми је да су они доле испод обале га скоро седам пута на кућном прагу просто покушали да приморају, да пошто нема деце, да њима он и жена препишу имовину. Били су упорни док им Франц није запретио полициом. Од тада више никада није сишао под обалу. „То ти је мој Јанко опасно место.“

Зашто се присетих Франца баш данас док ово пишем самопроглашеном како он то вели архиепископу Цетињском, а како овај архи воли „папу“ па му ја ето тепам надбискуп. Само ме чуди пошто је он митропрофит зашто се одрече вишег чина у корист нижег. Митрополит је у ствари на истом рангу као и кардинал.

Сећаш ли се Радовићу, било је то негде одмах иза Швабског Божића, то јест богами на други дан Швабске нове године 2007, када ти упутих оно писмо са оним чланком из локалног Лондонског „FREE PRESS“ са исказима оних несрћних жена што их је напаствовао још у доба детинњског узраста развратни поп Чарлс Силвестер? Све укупно, оно што се зна, њих 47 које је сексуално, док со биле деца, злоупотребио, а  већи број када би дозреле је присилио на секс, то јест силовао их је. Неке су затруднеле у 12 години живота, па је над њима извршен још један чин насиља – вршени су абортуси.

Радовићу, биле су то девојчице узраста од 7 – 12 година. Фратар Силвестер је службовао у бискупији лондонској, и завршио је исте школе у Ватикану које си и ти завршио, то је онај теби добро познат, језуитски колеџ тамошњи, онај исти где си се одшколоваo како рекох ти, и још неколико јастребова попут Кичмоломца, онога бискупа новосадског Буловића. Је ли знаш зашто га зовем Кичмоломац? Па зато што је часном старцу Артемију преко Дуге још 1996, године претио да ће му поломити кичму. Ма оно лако је старцу Артемију ломити кичму, него нека тај „јунак“ на мегдан неком другом изађе, а ако ли изаћи несмије, поручиде му, да као у Иви Сенковићу, преде вуну за гаће и кошуљу.

Него не могу сада када пишем овако важну тему да заобиђем вашег предходника и вероватно духовног вам оца Мираша Дедаића. И њега су комунисти као и тебе и Кичмоломца слали у те ватиканске казамате, где содома и гомора царују. Па оно за разлику од тебе и Кичмоломца он је изгледа најгоре прошао, а вас су из неких разлога бар привидно поштедели. Видех га пре неки дан, неко ми показа снимак, како он говори. Човек је сасвим изгубио памет, а то је у ствари својствено свима онима које су силовали језуитски учитељи и професори. „Пад интелигенције овако злостаљене жртве присилом на секс је неминован.“ Изводи као један од бројних закључака, судија Литле из Чтама који је изрекао преко четрдесет пресуда у вези са силовањем деце од стране фртра Чарлса.  Сви су изгледи да се Дедаић и срео са Чарлсом, пошто су негде приближних година, док је између Ватиканских зидина као и, ти и Кичмоломац хватао зјале.

Шта је вас привукло да тамо идете? Ово је питање које треба посебно обрадити. О томе мало касније а сада да покушам да довршим тему коју сам начео. Само не заборави није ово једина.

Сећаш ли се Радовићу, да сам ти у том истом писму послао транскрипт изјеаве Каролине Сабо из Сарније, када је први пут негде с почетка шесдесетих, ово несрећно и слабашно биће десетогодишње ишло у полицију, и имала је куражи да са њеном једном рођаком скоро истог узраста Емили Филион поднесу кривичне пријаве против језуитског развратника Чарлса. Ево да то све поновим али овога пута са преводом на српски:

Дакле тако, изванредна је та школа језуитска у којој си се и ти Радовићу својевремено нашао. Сада теби који нема порода од срца свога, може бити и да је излишно говорити о емотцијама и осећањима родитељским. Распитај се Рдаовићу код оних који имају децу, а поготову женску шта они мисле на овако нешто?* Да не говорим о осећањима код споменуте жртве. Незаштићена, нема коме да се обрати, родитељи беда и сиротиња, једва састављају крај с крајем. У кога да се нада и коме да верује? Прошло је много година да би се и њој осмехнула правда. Двехиљаде и шесте године, Силвестре је коначно био осуђен по свих 47 тачака силовања по којој га је теретила оптужница. Сећам се тога необичног дана, септембра 21_ог 2006, јер сам се враћао са пута из Мичигена. Било је тмурано и просто суморано попдне. Свратио сам у суд у Чатаму пошто ме је адвокат жртава Паул Ледуа позвао да и ја дођем.

У суду, било их је четрдесет седам жртава. Поред њих били су ту представници штампе, и доста родбине. Седели смо у клупама испред судије. Са леве стране где је требало да седи порота места су била празна, Силвестер је дакле признао све оно што је оптужница обхватила и чиме га терети.  Судији сам заборавио име. Штета што нисам понео био бележницу са собом. Фратар Силвестре је седео са дасне стране у оном кавезу где седе криминалци. Његов адвокат са још неколико администратора стоје поред њега. Са леве стране Просекутори, асистенти и записничари. Са нама у клупама око седам адвоката, који треба ад наставе цивилни процес против бискупје ради надохнаде штете.  Судија чита пресуду. Чарлс тада већ о осамдест трећој години, стоји и непоказује ни трунку сажаљења. На питање да ли се каје, једва да је одговорио са да. Све жртве су у глас узвикнуле: „О, јес!“ Биле су у праву, Чарлс је особа која нема савести. Па самим тим ни осећања.

„Додељујем вам три године затвора и предајем вас на располагање шерифу:“ У судници тајац. Плиција му ставља лисице на руке. Чује се звекет. Неке од жртава плачу, виде им се сузе на очима.

Силвестер је након годину дана умро у затвору. Није доживео да му истекне казна. И то је све о његовом „успеху“ као „пастиру“ на њиви у сотонин коров обраслој. Али овде није свему крај, Силвестре има много оних који су слични или исти као он. Има их у Ватикану, има их на Цетињу, Новом Саду, у Београду, Загребу, Мостару, Бечу, Варшави, Буенос Аиресу, Лисабону, Даблину, листа је предугачка готово бескрајна.

Каролинина прича је тужна али постоје и друге, па се стварно не може одредити која је од које тужнија. Diana Gauthier, Mary Beth Studnicka, Lou Ann Soontiens, Irene Deschenes, Carol Ann Mieras и тако редом, списак готово да и нема краја.

Пошто полицијска истрага у Сарнији није уродила плодом, јер је Силвестер од стране бискупије премештен у суседни Чатам, како би му било омогућено да се лакше снабде новим жртвама, он своје бестијалне радње сада готово несметано наставља.

Lou Ann Soontiens је била девојчица од свега девет година када ју је Сиолвестер насилно увукао у школску капелу, закључао је врата, скиноу се го пред детеом, поновио је исти метод као онај што је Каролин Сабо преживала у Сарнији. ЛуАна је била и прва жртва фратра Силвестера у Чатаму.

Њој је изгледа судбина потпуно била окренула леђа. Мајка ју је оставила када јој је било свега шест месеци. Бригу о њој преузима отац њене мајке. Дакле њен деда.

Када је ситуација ескалирала, јер Силвесер је имао метод да жртву увреба пре пубертета, да се над њом иживљава док не сазри за секс, а онда је прибегавао силовању. Силвање над Lou Ann је започето три године касније. Несрећна девојчица није имала никог осим свога деде, да се пожали. И пожалила се. Луана наставља своју трагичну причу. „Уместо да ме узме у заштиту, наредио ми је да  се окупам и натерао ме да седим у кухињи, док се он не врати. Када је се вратио, рекао ми је да сам лажов и натерао ме да идем код Силветера да се исповедим…“Уместо исповести и сажаљења Силветер ју је затворио у онај мајмунски кавез где седе фратри, слушају такозвану исповест и вребају жртву. Ту је силована по други пут. Када је затруднела, деда је почео да се прави наиван, па је поново отишао код Силвестра. Овај је удесио абортус у Викторија болници у Лондону. Ради се о шесдесетим прошлог века, када су се оваква дела искључиво сматрала као криминални акт, изузев ако трудница није изложена животној опасности. „После абортуса – наставља Луана, – схватила  сам да ми нема места у кући где сам детињство провела, једноставно сам побегла одатле, али све моје ствари па чак и фотографије су биле уништене. Деду више нисам видела и он је умро 1960.“

Луана није последња жртва насиља, које је спровођено и још увек се спроводи у име бога, само не знам кога и чијега? Ту су Диана Гадиер, Мари Студичка, и тако редом како рекох списак је огроман.

На овој фотографији са стране је Џон Сваелс. Теби Радовићу можда ово име много не значи. Али они који су чули, прочитали или пак поразговарали са њим, брзо ће схватити  да је Џон ништа друго до једна велика жртва, једног неописивог насиља. Џон своју прошлост, представља са таквом веродостојношћу, описује он стравичне призоре, од којих се свака длака на телу саговорника  подиже.

Породица Сваелс је имала ниска примања, живели су у оном источном сиромашном делу Лондона, Онтарио. А, мајка је била веома побожна, па је сво четворо деце васпитала да буду побожни и одани  ватиканском подземљу, јер у противном, говорила им је да ће завршити у паклу.

Догађај је везан за овај казамат са слике иза мојих леђа. То се зове семинар или што би ми рекли богословија за обуку наводно свештенства. Дгађај неминовно осцилира око фратра, Берија Глендининга (Barry Glendinning’s) добро познатог зликовца готово у целом Онтарију, који је у овим казаматима својевремено предавао литургику. Ту на истом имању је и седиште Лондонске бискупије. Сваеловси су издашно помагали бискупију, и Џон је мислио да ће једног дана и он бити предавач у овом казамату.

Када сам пре петнаестак дана, пошто ме један пријатељ новинар из Београда замолио да му направим неколико фотографија, поново обишао ово проклето место, нешто посебно ми је пало у очи. Онтарио је подручје без неких нарочитих природних лепота. Једна пространа равница, па не даје никакву могућност чак и писцима најсавршенијег стила да неки предео одавде сликовито опишу. Те непрегледне равнице, препуне мочвара и баруштиина, не покрећу осећања, и не подижу емоције. Једноставно све је ту приближно исто.

Али у тим непрегледним равницама испуњеним баруштинама и барама, са ретким и проређеним  шумама ниска зелена вегетација је прилична, па су ту уточиште пронашле многе врсте пернатих дивљачи. Од фазана и брбљивих дивљих ћурки, па до оних певачица попут детлића и славуја.  Оне се овде могу чути у и видети у парковима, баштама, на дрвећима поред пута, испод кућних кровова, или на чистим травнатим површинама. Но када сам ја правио ове фотографије, птице ни једное овде није било. Као да и оне осећају неку тежину и мучнину природе која ово место заокружује. Вероватнo су се овде птице порушиле за све векове и векова. Ови зидови су годинама прикривали тајну унесрећене породице која је све што је имала цркви поклонила. А за узврат добила да им деца буду содомисана.

„Почело је све у колима на путу за оближњи Дорчестер. Имао сам свега 11 година тада. Фртар Бери је скренуо на један спордни пут који није оптерећен саобраћајем, зауставио је ауто поред пута, скинуо је доњи део одеће и ту ме приморао на орални секс. Ово није било све.“ Започиње своју ужасавајућу животну причу најстарији Џон.

„Касније су и два млађа брата прошли истим путем. Шта да да кажем. Све је то било трагично веома трагично. Глендиниг нас је онда почео да дозира са алкохолом и дуваном. Једноставно систематски нас је уништавао.  Сестру Мелони је начисто уништио, она се још није, а не верујем да ће се икада опоравити. Њен је живот постао гори него пакао. Ни млађа се браћa нису опоравили. А нисам ни ја. Све је то једна стравичност, један ужас, гори од пакла.“

Гленденинг се није само ту зауставио, када је разоткривен премештан је из парохије у парохију, да би се као и Силвестре, још лакше могао снабдевати жртвама. Његове жртве су масивне. Све жртве је увукао у претерано конзумирање алкохола, пушење дувана, а неке су завршиле као уживаоци дрога. Једна  жена која не жели да јој се име спомиње, са још неколико других, као девојчице су постале жртвена јагњад овога овоземаљског Франкенштајана који није био вампир, већ истинит монстроум. Чак их је користио за проституцију, а напалту је користио за своју корист. Та жртва у разговору каже: „Родитељи су ме учили да ако не будем одана цркви завршићу у паклу. И погледајте шта су од мене та учења направила. Ја сам пакао доживела на земљи, па ми је тако свеједно где ћу завршити на ономе свету.“

Сећаш ли се Радовићу, када сам ти први пут писао, споменуте Швабске нове године, и послао ти копију једног чланка у вези Силвестра, из овдашње локалне штампе са наравно транскриптом који онда нисам превео? Сећаш ли се Радовићу да сам те питао да предходном ватиканском шефу Јозефу Ратзингеру, као твом личном пријатељу,  пренесеш моју поруку о овим страхотама, и да му кажеш да га упозоиравам да изнађе метода да се ова недела прекину. А ти мени одмах иза тога на лицемеран и љигав начин, сматарајући ме вероватно неискусним балавцем, одговарша „да је римокатоличка црква запала у јерес јер се одрекла Светоотачког предања, и тиме на себе навукла проклество.“ Није бре само навукла проклество, него заједно са својим колаборатерима и издајницима попут тебе огрезла је  у насиљу, криминалу у беззакоњу.

То ти пишеш мени, а онда само четири дана касније, некога црвенкапу, из мислим Швајцарске, је довео онај Кичмоломац из Новог Сада у Београд. И ти брже боље са Цетиња без даха, јуриш у Београд де се велиш сретнеш са својим професорем, који је тебе и Кичмоломца подучавао. Какв васпитач онакви и студенти! После не прође ни седам дана а ти оде код Ртака Перића у Мостар. А мени пишеш о проклеству и јереси. Кога си од нас онда лагао? Па наравно ниси њих, јер они су лешина од које хијена као ти се подхрањује и на тај начин преживљава. Лагао си мене Радовићу. Али ти то тако можеш само да умишљаш, пошто како ти ни онда нисам веровао тако и данас ситуација међу нама је непромењена. Ти си за мене један обичан лажов као и сви они који дувају и исту тикву са Ватиканом, и према таквима ја немам никаквог обзира. Уз пут, мени си покушао лажи да протуриш, али ако ћемо право мене ниси, већ си сбе слагао.

Џон Грисхам, амерички романописац, адвокат по образовању, врло кратко се време бавио овом професиом. Почео је да пише романе засноване на стварним догађајима и стварним личностима. Једном док се још адвокатуром бавио, Грисхам је присуствовао у судници где је сведочила дванаестогодишња девојчица која је претрпела силовање. Грисхам је написао књигу посвећену судбини несрећног детететета, и у истој књизи поставио отворено питање: Шта у ствари треба да уради отац чије је дете силовано? Ја би сада да теби Радовићу поставим питање: Шта треба да раде Срби очеви женске деце са тквима као што сте ти и они који уз тебе и Кичмоломца пристају за Ватиканским подземљем, под изговором да унијаћењу прибегавају, ради измирења са сестринском црквом. Ала вам је добра сестра, сава испуњена безумним и бесловесним ћелијама. (ћелија, микроскопсака јединица, основ сваког тела, живог и неживог). Када смо код те приче, – а да ли ти Радовићу знаш да је још Немац Мартин Лудер установио да ватикнско подземље које је скренуло са пута Христове визије није и не може Црква бити? Сасвим исправна аналитика и тврдња, овога храборг Хришћанина, коме само што за длаку ватиканско подземље није окачило омчу око врата. Други Немац Ниче тврди да је Бог мртав пошто га убише они који су требали да га одбране.

Но ово горње, није био основни разлог због кога сам ово пимо саставио, јер шта имам да о овоме пишем једном таквом као што си ти? И када би ме ти Радовићу разумео, ти се са истином не би помирио. Јер када сам те видео како у Ћелијама на – ричеш, слатко сам се смејао. Па добар си ти Радовићу у том послу. Само ми није јасно шта ти је крив старац Артемије што ти је Господ памет скратио, па уместо да будеш разборит а ти на – ричеш. Није старац Артемије крив и неможе он да испашта твоје грехове. Настави ти само да и даље на – ричеш. То је посао који теби најбоље стоји и лежи. Због на- рикања и још нечега, управо дођосмо до онога главног.

Доста сам пажње у предходном делу посветио језуитској шизматичкој криминалистици. А то све не и без разлога.

У својој  животној каријери доста сам људи, разних профила, и разних пложаја и професија срео. Од руководиоца и власника малих радионица, до банкара и руководиоца мулти милионских и милјадерских организација, академика, финасијских стручњака, новинара, књижевника и тако редом. У том распону срео сам се са многим честитим, професионалним и успешним људима, али и са разним пробисветима и протувама.

Да будем искрен, у последње време, анализирајући и пишући о криминалитету ватиканског подземља, дошао сам до закључка, да од вас језуитских пробисвета и протува заиста горих и нема. То и у толико, када ми пре неког времена дојавише да си ти упао у стан старца Артемија, без позива и најаве. Без питања за одобрење да у туђе пребивалиште уђеш. Прво нисм могао да верујем да си и на овакав криминал спреман. Но када ми потврдише да је то све збиља, ја те заиста сда питам. Ко си бре ти? – да се тако понашаш. Можеш ти да се тако понашаш тамо где, такви као што си ти су умислили да су нешто, а у реалности ви сте нико и ништа.  Тако се такви никоговићи могу само понашати тамо где владју, Николићи, Ђинђићи, Тадићи, Ђукановићи. Дођи овде где је приватност људима загарнтована, па упадни некоме тако у просторије. Добио би ти за такав криминал најмање три, ако не и више година затвора. А криминалци и јесу за затвор. Јер су то опасне штеточине. Е ту ја видим и тебе, Деадаића и Кичмоломца, и сву осталу багру која је прислепила за криминалцима из ватиканског подземља. Такви мисле да им је све дозвољено, од повреде приватности па до злоупотреба и силовања нејачи, до злостављања и убистава. И ви то све радите у име бога??? Ма кога и каквога бога, протуве белосветске? И који је тај бог који вам дозвољава да се тако понашате?

Тај бог је наравно неки ваш бог кога ви призивате, Бога питај одакле. То је неки ваш бог који вам даје за право и поспешује вас на криминал, на иморалне работе, на велеиздају. Па сте још умислили да сте неки као моћници. А у суштини сте, што би рекао отац Јустин нешто ништавно, нешто најништавније. То јест оно незрело безвредно безразумно, оно нјагоре безумно, то јест, будаласто и субудаласто. Да није тако, овде не мислим само на тебе Радовићу, већ, на целу униатску клику унутар београдске патријаршије, да се у вама није запатио демон, онда не би и онај антихрист из Видове пре нку годину изјавио да је вели он, „папа моћан“. Ја ту моћ осим у сатанизму, манијаштву, содомизму и злоупотреби, у другоме ничему не препознајем. Али антихрист из Видове има супротну визију. За њега Спаситељ није ништа у односну на „моћног“ хомосексуалца из Ватикана.

Наравно анализирајући ову појаву којом је оптерећено српско духовно биће, на површину испливавају многа питања. Како рекох,има их много, али једно највише допире до мојих чула: Од куда ова појава унијаћења добија замах и постаје примат, код таквих попут тебе и осталих велеиздајника, испод окриља београдске патријаршије?  Одговор на ово питање ма колико изгледао комплекасн, се своди на једну просту чињеницу. Он се може наћи у оној констатцији епископа Браничевског, блаженопочившег Хризостома, а мени драгу и често понављану реченицу. „И ове године примисмо у Богословију њих осам, све двојкаши и тројкаши.“ Значи у време незапамћеног шиканирања СПЦ од стране сатанистичко, содомистичког комунизма затаила је селективност. Комунисти су ефикасно спречили да се у цркви коју су њиховим репресалијама опустошили, створи ново интелкуално језгро, једно јако тело, ново освежење. Дошли сте ви, људи без угледа и карактера, без талената и способности. Дошли су Радовићи, Ђокићи, Качавенде, Буловићи. Уморени су и сахрањени, Банковићи, Поповићи, Велимировићи, Костићи и тако редом. Настао је вакум, који је са вама испуњаван. То је нарвно само могло да импонује комунистима, и никоме више.

А ко сте у стври ви, ти, Кичмоломац Буловић, Мираш Деаић? Прво како и сам рекох у свештенство сте убачени са стране, не по каризми, знанњу и заслузи, не по угледу, већ по нужди времена. Са много недостатака, не само оних интелектуалних него и других. Ви сте у суштини људи још из малена набијени комплексима инфериорности и ниже вредности. Мада вам је СПЦ отворила широке могућности ви сте је једноставно, пред вратима ватиканског подземља, и з д а л и! Вас је у Ватикан, у супротно ме неможе нико убедити, отправила удба. Били сте јој прекопотребни. Јер да нисте онада се пре много вас не би прославио КГБ агент,  Антон Василијевић Туркул. Чврсто сам убеђен, да у вашим главама када сте стигли у Ватикан, и када сте видели оне зидине, се све окренуло тумбе. Ви који сте иначе безвредни када сте тамо дошли и видели ту на први поглед раскош, то је сада за вас било нешто велико, и од туда код вас се стварао непремопстив јаз. А то је одлика сваког онога ко је танак у интелектуалним способностима, и ко долази до нечега незаслужено. Ви нисте били у стању да сагледате Ватикан релним очима. Пролазио сам кањоном Мораче, знам где ти је родна кућа Радовићу. Сиромаштво јесте, али многи су из сиромаштва отишли у свет и постали великани, а да су увек били поносни на оно што јесу. И увек лепоте свога краја у срцу носили.

Али када сте ви искомплексуирани и са интелектом испод просека у питању, ствар није таква.

Вама није јасно да све оно што је испред вас заблистало, није раскош, и да то у ствраи нема никакву вредност, попут оних скромних богомоља, саграћених на понекада најнеприступачнијим местима широм православног света. Ту у неописивој раскоши коју само лепота природе може да пружи, блистју далеко већа узвишења него да на свету постоје хиљаде ватиканских казамазмата збубаних од хладних стена и неукусног стила градње. У манастирима се знају правила и ред. Зна се где је олтар и одакле се улази и стаје испред њега. У Ватикану, нема правила као у Православљу, не зна се где је олтар а где часна трпеза. Све је каотично.Оно на чему лежи Ватикан није раскош, већ једна обична мора. То је све изграђено на зноју и крви тешке сиротиоње, несрећних и заглупљених поданика, од Рима па до Пелагоније. Та је несрећа вас завела, и ви нисте у стању, како онда, тако и данас да сагледате, где сте упали. Заборавили сте свој завичај и порекло своје. Па сте упали у гнездо, манијачко и мазохистичко. И ту где сте, тако вам и јесте. За боље сигурно нисте. Можда ти Радовићу и јеси умислио да си неки калибар. За некога и јеси, али за оне који су мало просвећенији си управо оно што малочас када парфразирах оца Јустина написах.

Није отац Јустин једини, који заједно са Владиком Николајем је на овај начин као ја  сагледао ватиканско подземље. Нисам ни ја. Постоје и други у свету. Само да истакнем неке: Професор Џон Корнвел са Кембриџа, не занам да ли си ти некада чуо за овај универзитет? Ако ниси прочитај, ако још умеш да читаш, и да се сконцентришеш мемоаре Михаила Пупина. Он је једано време провео на овом универзитету. Професор Корнвел је написао чувену књигу „Хитлеров Папа“. А недавно у англосаксонској штампи постави питање: „Шта још на земљи неком и папа треба?“ Цео чалнак сам са уводом који сам ја написао пренео, под истим као што је питање, насловом. Слободно можеш објашњење и увод да прочиташ, пошто је то све на српском а онај енглески део, дај некоме да ти га преведе.  Одговор је једноставан, али професор прибогу као ја, воли да све у детаље објасни и изанализира, па му је и чланак прилично опширан.

Други човек је Томас Дол. Некадашњи амабасадор Ватикана у Вшингтону. Овај човек има изванредну прошлост. Еурудита и ванредан познавалац унутрашњих прилика у ватиканском подземљу. Доктор канонског права и наравно дугогодишњи адвокат истог. Ватиканско подземље се обрачунава са њим на бруталан начин.  Избацује га из својих редова. Метод обрачуна са њим, ме подсећа на тебе и Кичмоломца у обрачуну са старцем Артемијем. Још осамдесетих година прошлог века предвидео је да су размере сексуалног манијаштва унутар ватиканског подземља кулминирале, и ако се ништа не предузме прети опсаност да то све експлодира. У својим настојањима спречен је делимично уплитом Реганове администрације, од страха да комунисти не не уберу поене на рачун ватиканских манијака.Ма ја богати, као да комунисти нису знали да је ватиканско подземље једна манијачко – мазохистичка организација. Једино ако им ти, Дедаић и Кичмоломац нисте погрешне податке слали? Може и то да се десило, јер ако су вас у Ватикану провалили, са којом су вам намером комунисти омогућили да се тамо дошуњате, онда све је могуће. Али имали су они боље доушнике од вас, него ни комунистима није одговарало да много чачкају у свога рођака. Данас је Др, Дојл један од најпопуларнијих личности међу римокатоличким верницима, јер је један од највевећих штићеника злоупотребљених од стране ватиканске клерикалне, сексуално мазохистичке и манијачке клике. Слушао сам његова излагања више пута, и на мене је оставио утисак правог Хришћанина, коме је изнад свега хуманост у души.

Ево једног примера: За Војтилу Кичмоломац је говорио да му је он најсветији од свих „живих светаца,“ и да је посебно заљубљен у њега пошто је он од словенске крви. Таквим очима Др, Дојл не види Војтилу. Он га сматра за великог криминалца, и не само он, Дол наставља, па констаује, да сви они који су Војтилу посветили заслужују најстрожије казне. Тако тврди овај велики учењак. У ствари Војтила је био тај који се највише заложио да се мазохизам и манијаштво унутар ватиканског подземља ставе под кључ. Другим речима да се то све заташка. Војтила је био тај који је лично иницирао експалсију Др, Дојла из ватиканског подземља.

Овде има, нешто бих да додам и ја са моје стрне. Има и међу нама Радовићу нешто слично. У време када си ти хватао зјале по Ватикану, и заљубио се у Пољака Војтилу, ја сам се тада заљубио био у једну лепу Пољакињу, која је као студент хемије била на летњој пракси у Београду. Ишли смо заједно у моје родно село. Сви су је тамо у селу видели као једну лепотицу, и веома способно чељаде. Сада разумњиво је за мене да сам се заљубио у лепу Пољакињу, него шта ти лепо нађе у Војтили да се у њега заљубиш? То некако никако не могу да одгонетнем.

Радовићу, можеш ти и све твоје присталице безумне и сутра у Ватикан, али за вама нико кога разум није напустио кренути неће. Споменух Џона Грисхама. У једној својој биографској ноти између осталог он бележи: „Мој је отац био маринац. Како сам ја као дете био по прилично непослушан хтео је он и мене отерати у војску. Но мој отац после напуштања војске наставио је своју кариеру као индустријски инжењер. Био је руководиоц једне фабрике која је призводила мердевине. Нешто није било у реду са производима очеве фабрике. Дошло је до великих судских спорова, а мој отац се стално жалио на адвокате, да су они ти који поспешују купце да се суде и наплаћују високу штету за оне који су имали инциденте користећи мердевине које је очева фабрика производила. На крају због огромне штете фабрика мојег оца је морала да објави банкропство. Отац се после тога одао алкохолу и више никада није радио. По њему за све су били криви адвокати. Отац због пианства није ми могао обезбедити средства да се школујем, па сам морао да радим као конобар у вечерњим сатима. Када сам оцу рекао да сам се уписао на правни факултет, није хтео вечерати са мном, отишао је у кревет, и мајка ми је касније испричала да седам дана није излазио из спаваће собе, лежао је у кревету и непрекидно пио.

Када сам завршио факултет дошао сам да кажем родитељима и похвалим се о успеху. Отац опет није хтео са мном да разговара. Отишао је у гаражу да промени једну сијалицу, попео се на исте мердевине које је у своје време он конструисао и производио. Веровали или не, са тих мердевина је пао, којом приликом је главом ударио о бетон. Пао је у кому, амбуланта га је одвозила у болницу, и никада се више није пробудио из коме. Умро је на болничком кревету.“

Радовићу, са твојим махинацијама  и иделопоклонством Ватиканском подземљу, српском народу ништа добра донети нећеш. Не знам да ли сте ви унијати у опште свестни шта радите? Јесте ли свесни да као комунисти некада ви данас правите нове деобе и размерице? У осталом каква је разлика између унијата и комуниста? Готово никаква осим у неким ситним техникалијама. А, ако јесте ,апа ипак радите то што радите, онда одговор је једноставан. Да ли ћеш себи нешто приуштити са унијаћењем? – Можда. Али ја и у то нисам сигуран. Ово је Радовићу утакмица. Нису само професр Корнвел и Др, Дојл једини са мном, који се боре против насиља и безакоња ватиканског. Њих двојица су само најприкладнији у овом моменту. Ту су и многи други. Професор Јан Бурума, књижевник Рекс Вајлер, армија интелектуалаца, адвоката и новинара.

Целибат у суштини је велика загонетка. А мандаторни целибат је анахронизам давних векова. У осталом целибат и нема никакве везе са Хришћанством, тај анахронизам је дошао много векаова после доласка Спаситеља међу народ, и показао се сасвим погубљеним. Мандаторни целибат, има ту и других ствари, али он је највише допринео изопачењу ватиканском. А зар тај анахронизам није једна од ватикаских догми? Притисак је да се укине, па ако до тога дође онда није тешко предпоставити шта предстоји. Све ово и много тога говори да издајнички унијатизам на чијем си ти челу, нема никаквих вредности на које би српски народ требао да се осврне. Другим речима ви унијати српском народу не доносите ништа него му једноставно радите о глави.

Ово је утакмица, између нас који се боримо да очувамо и објединимо Светосавље и вас који сте га издали. Ватиканско подземље је једна апсолутистичко монархистичка организација. Тоталитарна  мрачна тамница, претеча свих тоталитаризама, нацизма и комунизма. Бавећи се овом анахроном творевином, дошао сам до закључка да су нацистички и комунистички тоталитаризми обичан виц у односу на ватикански тоталитаризам. Ако ништа друго и ако је вама унијатима мозак лимитиран, па вам је интелигенција увелико скучена, то не значи да нама, српском народу, који је прошао и данас пати од страхота комунистичког тоталитаризма, још и ватикански тоталитаризам је потребан.  Он не само да није потребан, него још ватикански тоталитаризам, он би, ако би се не дај боже укотио међу нама, био крајње погубљен, као што то и јесте, свугде онде и за све оне народе где се кроз векове до сада провлачио.

Рдаовићу, још једном, како рекох ово је утакмица. Неко ће победити у то не сумњам. Ја који верујем у једну реч која се зове правда, верујем да ћете ви унијати заједно са вашим манијачко-мазохистичким ватиканским зликовцима изгубити битку. Јер ваши ментори дефинитивно стоје на танком леду. Да није тако, онда не би било ни списка фратара у Онтарију, који је уназад неколко година полиција ове провинције саставила и дала га на увид под насловом да их се треба чувати.

Рдаовићу провери добро мердевине на које се пењеш да би достиогао твоје маштовито умишљене ватиканске висине. Провери да ли су стабилне? Нису то неке висине, све је то ниско ни чеперак од земље. Немој случајно да ти се догоди да прођеш као отац Џона Грисхама. Неће бити добро, али хвала Богу само по тебе и теби сличне.

Истина је, да је узело скоро 10 векова да се разоткрију и раскринкају мутне работе ватикнаског подземља. Али векови су мали у односу на живот вечни. На то они који се 1054 године одвојише и шизму створише нису могли и на да помисле, а некамо ли да разумеју и сагледају последице. Последице су несразмерне!

За сада само толико Радовићу, и гледај да више не упадаш другима у пребивалишта, јер то је чин својствен уличарима и лоповима. По врх свега у правним друштвима такви испади су законом санксионисани.