Срби на окуп! СВЕТОСАВСКА КРАЉЕВИНА СРБИЈА Очување Православне вере и Србства и њихово обнављање кроз успостављање православне монархије | Срби на окуп!

СВЕТОСАВСКА КРАЉЕВИНА СРБИЈА Очување Православне вере и Србства и њихово обнављање кроз успостављање православне монархије

Image result for sveti sava

У 19. и почетком 20. века Србија се ослобађа од вишевековног робовања под Турцима и краћег (1915-1918) под Аустроугарском, Немачком и Бугарском.

Све стране војске су протеране, али србски државни врх није био дорастао да Србе заштити од разних утицаја прозападних идеологија – односно од духовног ропства.

Ако направимо само кратак осврт на устројство србске државе под вођством оца свог Стефана Немање, видећемо да је суштина тог устројства у свему Православна; како државе тако и друштва у целини све до најмање ћелије, до породице.

Православне норме понашања важиле су једнако – од задњег слуге до Великог Жупана, касније Цара. Државна власт се ни у једном делу није издвајала из тог оквира.

Црква и црквене власти представљају друго крило истог тела – народа и државе србске.

Свети Сава је својом просветитељском надареношћу и равноапостолском благодаћу Божјом учинио да Срби као народ добију Православне пастире, у толиком броју да покрију сву србску територију и да могу да допру до сваке породице, а који су са својим моралним вредностима и православном ученошћу могли да буду од пресудног утицаја за сваку породицу. Утицај су остваривали како речју, тако и својим примером, односно делима и били су јасно светило народу.

То је време општег и највећег процвата и успона Срба као народа и Србије као државе. Народ и породице се непрекидно умножавају и живе у благостању. Држава јача, шири се и успешно одолева сваком непријатељу и сваком завојевачу, а нападали су је са свих страна како каже сам Немања: „као пчеле на саће.

Са аспекта спасења то је време када се највећи део србских душа спашавао и одлазио у Царство небеско.

Проблеми су настали када су почеле да се газе православне норме и начела (прво од властеле) и да се не поштује благослов оца државе Стефана Немање – Светог Симеона.

Ово добија драстичне размере у време формирања и обнављања србске државе после вишевековног ропства.

Под утицајем западних земаља и кратковидошћу србских државника за просветитеље се, уместо Светог Саве, узимају отпадници од Бога и вере православне попут „Доситеја Обрадовића и Стојана Новаковића који су србску просвету одвојили од светог Саве и Цркве и увели Рационализам и „Просветитељство”, што представља зачетак обезбожења интелигенције, школства, омладине и народа. Оваква србска интелигенција се свом душом одродила од свог благоверног и простодушног народа (презрела га такорећи) и његове целокупне освештане крстоносне историје и постала очарана безверном, јеретичком и богоборном Европом“.

Одвајањем интелигенције од Православне вере за своју директну последицу има долазак безбожног комунистичпког режима, који веру Православну и СПЦ ставља ван закона, прогони кога хоће и где год стигне, уводи своје агенте на дужности свештенства, епископа, па и самог патријарха.

Сада по први пут у историји Срба сама државна власт укључује Србе у прозападни папски програм – уништавање свега што је Православно и србско.

Деловањем ових снага изнутра србско национално биће и Православна вера бивају више уништени за 50 година него паљењем и рушењем цркава и манастира, сечом и набијањем на кочеве свештенства од стране Турака за скоро 500 година. Јосип Броз се у једном разговору, када је упитан како су Срби, похвалио следећим речима: „Срби су разбијени; не могу да се саставе за 200 година“.

Данашње „стратегијско опредељење“ државних власти ка Европској унији и екуменистичко опредељење црквених власти далеко је надмашило у разграђивању србског националног – православног бића и саме комунисте.

У све структуре државе и друштва намећу се стране, прозападне идеологије. Посебно се агресивно наступа преко система образовања на најмлађе генерације – увођењем прозападних програма и норми понашања, избацивањем свега што је србско, нарочито историје србске. Свакодневна средства информисања обилују прозападним гадостима и непрекидно засипају све узрасте читава 24 сата. Све је срачунато да када садашње средње генерације (где је још по нешто остало од Србства) по биолошком закону оду, дођу нове генерације потпуно поунијаћене, сатанизоване, са потпуном орјентацијом према западној пропасти.

Врх државне власти за главне саветнике има западне „стручњаке“ који су ставили под своју контролу све установе и институције, са главним циљем – разбијањаи уништавања до краја свега што је Србско и Православно и то су учинили на лукав, префињен и препреден начин видом “напретка“, да се „Власи не сете“.

Ово време сада је обрнуто од времена када је србска држава стварана и била православна.

Сада највећи део србских душа (душе које се спашавају-по критеријумима Светих отаца) по завршетку земног живота одлази у вечну погибао-вечене паклене муке (вечни огањ, неиздрживи смрад врелог сумпора, кипућег катрана и смоле, неуспављивог црва, непрозирне таме, вечног леда..).

А незнатан део који је задржао, сачувао Православну веру и живео строго по њеним правилима и начелима, може да спасе своје душе и обитава у вечном блаженству у Царству небеском.

Старац Гаврило – пророк последњих времена је говорио понекад у својим проповедима: „Нема више Срба, мало је остало, мало.

У садашњим условима свеопштег безнађа где поменуте власти воде народ путевима вечне пропасти,  свесним хришћанима не остаје друго но да се моле Свемогућем Богу:

Господе Исусе Христе, Свемогући и Свемилостиви заустави и одврати Србе од вечне пропасти екуменизма и ЕУ. Врати их на спасоносан пут изворног Православља!

Антиправославна и антисрбска експанзија тренутно је свеобухватна.

Борба за очување Православља и Србства требала је да се води пре два века.

Ово мало стадо може на свом нивоу да чува Православље и Србство, а на нивоу народа и државе да се организује за обнављање Православља и Србства, а то је једино могуће у ПРАВОСЛАВНОЈ СТАЛЕШКОЈ САБОРНОЈ МОНАРХИЈИ.

Снага која то реално сагледава и која је то поставила као свој циљ и одредила јасан програм деловања је Свесрбска народна организација „СРБИ НА ОКУП!“:

Главно програмско начело СНО „Срби на окуп!”

ДУХОВНО-ДРЖАВОТВОРНА ОБНОВА СРБСТВА НА СВЕТОСАВСКИМ ТЕМЕЉИМА

Ово би конкретно значило, залагање за идеју повратка-обнове србске сталешке саборне монархије. То је (за сада) могуће само кроз изузетно озбиљан и доследан, образовно-мисионарски процес, обнављања србске државотворне свести у народу. Носилац овог процеса СНВ «Срби на окуп!» треба да окупља Србе око ове државотворне идеје и да је одважно супростави свим погубним антисрбским и антихришћанским пројектима и идеологијама.

Треба радити и спремно дочекати време србског светосавског родољубља, које очекујемо (да долази). To je време светосавског Србства које ће, ако Бог да, заменити ово антисрбско време. Србија онда коначно неће бити ни грађанска ни европска, већ – србска, у којој ћемо бити своји на своме. Једино јака национална Србија, ослоњена на братску Русију, може се одупрети процесу глобализације и сачувати своју посебност и светосавски идентитет, како Цркве тако и државе.

Иако су српско име и држава жртвовани ради уласка у срамну творевину Југославију, наш монархијски континуитет није престао. Вековна србска монархија је насилно и безаконо свргнута од комунистичких злочинаца и узурпатора а по најновијим доказима Краљ Петар II Карађорђевић није абдицирао, упркос многим притисцима.

Ако је уз Божију помоћ васпостави, у саборној монархији србски народ неће бити приморан да између кандидата, које су му пронашле и изнеле партије, бира онога који је мање лош. Уместо председника који је страначки човек имаће Краља који је оличење србске државности, “застава слободе и штит јединства”. Утихнуће партијско–политичке борбе, а грађани ће моћи сами да се кандидују у сваком од својих сталежа (струковних удружења) од којих би био формиран будући сталешки парламент (или Народни Сабор).

Сталежи и Народни Сабор

Хришћанска држава, за разлику од демократске, државу сагледава саборно као целину – организам, сачињен из делова са одређеним функцијама. Такви делови, односно групације на чијем постојању држава почива, јесу струке (сталежи), које постоје од кад постоји и подела рада у друштву. Сталеже могу чинити представници Цркве, војске и полиције, универзитета, културних установа, радничких синдиката и земљорадничких задруга, удружења привредника, уметничких заједница, доброчиних друштава и других заједница људи. Све су ово већ постојеће, органске целине, а не вештачке творевине као политичке странке, па је боље да одлучујућу реч имају те природне целине, а не партије. Управо те заједнице представљају уствари мала, “бирачка тела” која бирају своје представнике, који сви узети заједно на нивоу државе чине представништво народа – Народни сабор.

Свака сталешко-интересна заједница, сразмерно свом броју, бирала би одређени број представника (посланика) које добро познаје за Народни сабор. Сада не знамо ко је човек за кога гласамо, ни да ли је поштен, ни да ли је стручан и способан. У оквиру свог професионалног сталежа, знамо у својој средини скоро све колеге и сараднике. Сваки припадник сталежа зна проблеме свог и проблеме сталежа на које је упућен тако да зна и решење. Пошто сталежи зависе једни од других монополско понашање сталежа је искључено.

За разлику од њих, политичке странке, јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава како рекосмо, почива на струкама) због чега је и апсурд да управо оне њоме управљају. Због тога, уместо партија, у народном представништву (Народном Сабору), треба да постоје организације које окупљају све припаднике исте струке. Сами избори би се одржали на нивоима струковних организација (сваке појединачно). На тај начин, бирач за разлику од демократских партијских избора, одлучује у границама сопствене стручности и компетемтности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима је много боље обавештен. Тиме је битно сужена могућност манипулације и обмане, која постоји у парламентарној демократији, где бирач одлучује по питањима за која није компетентан и бира људе о којима често не зна довољно. Опште је познато, да су партије једне другима конкуренција, и да су тиме упућене на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих струке су међусобно постављене као делови организма који морају саборно сарађивати како би организам функционисао. Сваки појединац и поред припадности одређеној струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је њихово постојање неопходно, како би могао подмирити своје разнолике потребе. Због тога овакав систем искључује или битно сужава могућност перманентних сукоба које носи парламентарна демократија са својим партијама, и што је веома важно поспешује народно јединство и слогу. Свака струковна организација, би у Сабору имала број представника који је сразмеран заступљености струке у друштву. Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене структурне сразмере струка, на Народни Сабор (нпр. ако у држави има 10 % здравствених радника, толико ће их бити и у Народном Сабору) што у демократији није случај. У савременој православној држави, Народни Сабор треба да доноси законе, чија ће правоснажност у крајњој линији зависити од Монарха, као миропомазаника Божијег.

Србска сталешка саборна монархија:

– Краљ

– Влада (или крунски савет министара)

– Народни сабор

– Сталежи (струке)

– Народ

Ма колико идеал истинске православне сталешке монархије у Срба данас изгледао недостижан и нереалан, хришћански приступ, не може и не сме се свести само на критику постојећег система, већ мора понудити и алтернативу православног државоустројства. Хришћанин је дужан да сведочи оно што је исправно и по Богу а што је људима немогуће, Богу је могуће.

Можда данас у Србији по ову врло осетљиву идеју монархије, најкомпромитујуће дејство потиче од члана краљевске породице, који претендује на њен престо, а који другује са перјаницама антисрбског «невладиног сектора» и државницима који су признали «независно Косово» и за кога је потпуно јасно да би и као «Владар» био најобичнија марионета у рукама светске закулисе. Довољно је посетити његову интернет страницу (на латиници) и са неизмерном жалошћу се уверити у то колико је деградирана и срозана освештана идеја србске саборне монархије. Такође, освештану идеју монархије, најкривље приказује мноштво лажних монархиста који своју наводну идеологију потпуно наопако «сведоче» антидомаћинским понашањем по кафанама или псеудо-патриотским вашарима на Равној Гори или Гучи.

На то коначно указују и опомињуће речи блаженопочившег епископа будимског Данила (Крстића): “Краљ се не може вратити ако се ми не вратимо Богу. Подножје трону краљевском – то је поштен народ хришћански!”

Да би се зауставила потпуна пропаст србског народа у који га воде садашња обезбожена интелигенција (државна власт) и екуменистичка црквена власт, да би се Србија и србски народ повели спасоносним путем Богу угодном, да би се развила свест о тој неопходности – потребно је:

  • n У време до доласка Краља развијање свести о томе да је Богу угодан, једино исправан и једино могућ сваки духовни и екомонски напредак Србије у Светосавској Православној држави – монархији.
  • n Да је Православна вера једина у којој се душе спашавају о чему Свети Јустин Ћелијски каже:

„Једна и Једина Света Васељенска (саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у Васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше.

Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао Православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански домострој, овим речима:

Примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече“. –То„духовно учење“,тј. вера Православна, продужује Свети Сава- није игра нити безумље мисли човечијих, него Света Вера Православна на којој беше основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, мученици исповедише, а сви Свети исповедише и Преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном камену Цркве–Христу основану.(Житије Светог Саве од Доментијана)

Ето ту Свету Православну, ту Свету Цркву Православну о којој је тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говорио Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси, Епископи и Пастири, а наследници Светог Саве – не само да не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују (у, авај!) тешко је рећи – разрушењу Цркве Бижје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.3,15).

  • n Да би се сачувалаПравославна вера потребно је да се зна шта је то својствено само њој, шта је то што је чини спасоносном;  да се учи и непоколебљиво и бескомпромисно следи.
  • n Имати сазнање да су дугорочни (вишевековни) планови запада, на челу са папом, уништавање свега што је Православно и Србско.

„Тако је практично у Ватикану донета одлука о геноциду над Србима у Другом светском рату. Католички свештеници и Анте Павелић добили су и са одушевљењем примили тај задатак“.[4]

Професор Смиља Аврамов, познати и признати научник нашег времена открила је:

Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овога споразума била је идеја о федерализацији света… Једана од тачака, која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је ТОТАЛНО УНИШТЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА.

Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети. Отуда уништење Православља, али и продор у Православну цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теолигије Православне“. [5]

Министар иностраних послова Марије Терезије, Бернштајн говорио је: „Србе није могуће утерати у унију силом. Зато треба настојати да њима на епископске столице дођу људи властољубиви, људи сластољубиви, људи среброљубиви. Треба настојати да дођу нехатни људи и неспособни људи. И још треба распалити и потпиривати свађу међу клиром, међу народом, па ће тако Срби лакше прихватити унију.[6]

Ово се управо сада дешава.

  • n Имати свест да Европска унијадоноси:
  • Дефинитвно затирање свега што је Православно и србско и гледано са аспекта спасења душа као главног циља живота на земљи, одвођење у вечну погибао, вечну смрт целог народа.
  • Експлоататорски однос према природном и сваком другом богатству Србије.
  • Исисавања из Србије свега што је вредно.
  • Држање србске привреде стално неразвијеном, а Србе користити као јевтину радну снагу.
  • Потпуну асимилацију Срба – као једну безличну масу, без икаквог циља и знања о себи, погодну само за израбљивање.
  • Србија и њена територија би се користила као сметлиште за нуклеарне и др. отровне отпаде, као што је већ и коришћена за време Брозове Југославије када је нуклеарни отпад затрпан у околини Ивањице (село Вучковица) и преко њега подигнута брана и формирано вештачко језеро.
  • Губитак заувек србских територија које су сада окупиране, управо од западних земаља.
  • n А шта би донео ослонац на јаку, Православну и братску Русију:
  • Сигурну обнову Православља, Србства и припреме за успостављање Православне монархије и наравно, оно што је најважније од свега, по мери враћања Православној вери, стално би растао број оних који спашавају своје душе, односно оних који одлазе у вечни живот- циљ свих циљева.
  • Безбедност територије Србије и Републике Српске.
  • Најсигурнији развој и пласман свега што се производе у Србији.
  • Неексплоататорски однос према србском природном богатству.
  • Повратак свих србских територија матици Србији и обједињавање под једну власт – државе Србије.

По успостављању Православне монархије посебну пажњу треба усмерити на (сада нарушено и поунијаћено):

ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ

са циљем стварања услова код новодолазећих генерација за обнављање Православља.

Увести обавезно Православно образовање до 8. разреда, са програмом који треба да садржи:

  • – Псалтир
  • – Стари Завет: (Постање, Заповести дате Мојсију, Чисте и нечисте животиње, До ког колена се не смеју међусобно женити и удавати, Због чега је Господ кажњавао Израиљце и др. народе?)
  • – Нови Завет
  • – Поуке Светих Отаца (користити поуке Светих Отаца признатих на Васељенским Саборима, стубове и учитеље Православља кроз историју хришћанства)
  • – Устројавање Православног Хришћанског живота (пост, послушање, молитва, исповест, причешће)
  • – Борба са страстима (душевне страсти, телесне страсти)
  • – Остала питања Православног Хришћанског живота
  • – Познавање основних канона – у првом реду о недозвољеном заједничарењу православног верника са јеретицима, недозвољеној удаји и женидби са иноплеменицима и припадницима јереси
  • – Да свако заједничарење православног верника са јеретицима има за последицу одступање Благодати Божје од православног верника, чиме се изједначује са јеретиком. У свим тим случајевима православни је увек на губитку. Екуменизам је управо и срачунат на елиминисање Православља кроз заједничарење са јеретицима.
  • – Знање из области Православља, примењено у живот, претежније је од свих других знања и наука. Ако би неко и стекао све докторате из свих светских наука, без знања из области Православне вере, то му ништа не би значило за спасење, односно живот вечни. Такав, и поред свих светских знања, пребива ван истине – у обмани. Једино изворна Православна наука просвећује и показује Истину. Господње су речи: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“( Јов. 14, 6)

На крају осмогодишњег школовања, уместо мале матуре, увести полагање из области Православне веронауке и стицање дипломе.

БОГОСЛОВСКО ШКОЛОВАЊЕ

  • – Избор Богослова

Преко парохијских свештеника вршити избор побожних кандидата из породица са устројеним Православним Хришћанским животом, добрих моралних особина, примерног владања, бистрих особа које са лакоћом уче.

  • – Школовање вршити бесплатно са регулисаном здравственом заштитом
  • – Програм школовања

Урадити тако да се на крају школовања добијају чувари Православне вере –  пастири народу са потпуно усвојеним светоотачким путем спасења, којим и сами иду.

  • – Избор наставника, професора и директора у Богословијама

Да буде у надлежности Министарства вере, као осведочених следбеника апостолског и светосавског учења Православне вере, јеванђељских моралних особина, ревнитеља за Православље.

У систему образовања да је јасно истакнуто да је Србство неодвојиво од Православне вере, да је према томе национални интерес Срба као народа и Србије као државе – неговање изворне Православне вере, јер без ње живот и појединца и друштва у целини губи смисао, пошто му је крај вечна погибао.

Крајњи циљ живота на земљи је опредељење за вечност. У вечни живот –вечито блаженство се иде једино са Православном вером у Господа Исуса Христа, Бога Оца и Светог Духа, примењене у животу, потврђене у делима. Ван ње је засигурно вечна погибао, што је потврђено од свих Светих Отаца.

Ово подразумева да је целокупан наставнички и професорски кадар Православно образован и патриотски настројен.

Садашњи вероучитељи уче по екуменистичком учењу, које је јеретичко и не води спасењу душа.

Православно одгојене и усмерене младе генерације изнедриће из себе посланике и министре и друге државне функционере, патриоте са великом љубављу према целм роду србском, општим и посебним интересима Срба, КОЈИ ЋЕ ДАВАТИ МАКСИМУМ У ВРШЕЊУ СВОЈИХ ДУЖНОСТИ, СТАВЉАЈУЋИ ИНТЕРЕС СРБСТВА ИСПРЕД И ИЗНАД СВЕГА, ПА И ИСПРЕД СВОЈИХ ЖИВОТА, уместо (досадашњих) безбожних интересџија, профитера, среброљубаца, славољубаца, сластољубаца, похлепника, отимача и страних најамника, који дужност обављају углавном задовољавајући своје страсти.

То је најгадније трулежно друштво које смрди изнутра, разједа друштво и државу, убија морал у народу, слаби одбрамбену снагу до граница способности за опстанак. Неизбежно воде у пропаст свесно или несвесно, у служби су непријатеља Срба и Србије, уништаватељи националних интереса.

  • – Избацити антисрбску историју

Житија Светих која се односе на Свете Немањиће и остале Свете Србе су до детаља сачувала историјска догађања тих времена, а нигде се не користе као извор на велику штету истине и правилно сагледавање узрока и последица.

  • – Да се обезбеди један свештеник на 3-4 мања села или једно веће, да би се тиме обезбедило редовније присуство Богослужењу и проповеди и устројавао Хришћански начин живота и тамо где га сада уопште нема.
  • – Да се празници са црвеним словом не ради ни у државним установама (изузимајући послове који су по природи такви да се не могу прекидати).
  • – Да се подстиче присуство Богослужењу, нпр. тако да за запошљење буде потребна и потврда од парохијског свештеника о уредном Православном Хришћанском животу (присуство Богослужењу, пост, исповест, причешће).
  • – Да Епископи, посебно у почетном времену, непрекидно обилазе епархије, служе Свету литургију, поучавају, указују, исправљају свештенство и вернике, као што је то чинио и сам Свети Сава, да позивају органе власти и подстичу на стварање што повољнијих услова за рад свештенства.

 

Монах Рафаило Пејчић

 

[1]ПРОГРАМ, ОПШТА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ СВЕСРПСКЕ, СВЕТОСАВСКЕ И ПАТРИОТСКЕ ОГРАНИЗАЦИЈЕ СРБИ НА ОКУП!

Програм

[2]ПРОГРАМ, ОПШТА НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ СВЕСРПСКЕ, СВЕТОСАВСКЕ И ПАТРИОТСКЕ ОГРАНИЗАЦИЈЕ СРБИ НА ОКУП!http://srbinaokup.info/?page_id=4178

[3]Наследници Оца Јустина и манастир Ћелије код Ваљева, СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мали списи, Београд 2007., стр. 628-629

[4]Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу, Фонд за истраживање геноцида, Београд 2005., стр 50.

[5]Група аутора, Чувари вере предачке, Ниш 2014., стр.368

[6]Грешни Милоје, Сине мој, не пристај, Бајић Чачак, 2011., стр. 257-258