СИМБОЛИ владара из династије Немањића данас красе државни грб Србије – двоглави орао, оцила, љиљани… Краљевина није заборављена у српском народу, али први краљ – јесте. Година јубилеја – 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног – почела је без икаквог помена о овом значајном догађају. Како ствари стоје, проћи ће без достојне државне прославе и примереног обележавања дана када се Рашка званично уписала на мапу средњовековних држава.
Искуство српског народа прожето је заборављањем. Цео минули век, под утицајем што унутрашњих, што спољних фактора, разграђиван је национални идентитет. Елиту која би бринула о идентитету и вредностима – немамо.
Ове оцене социолога и историчара можда би могле понајбоље да објасне како је Србија, између осталог, загубила и један од најзначајнијх датума у својој историји – крунисање Стефана Немањића Првовенчаног. У манастиру Жича 1217. године другорођени син жупана Стефана Немање и старији Растков брат проглашен је за краља Рашке. Круну је добио од папе Хонорија Трећег, а Србија је тако први пут у историји добила међународно признање.
Да су ово све разлози због којих би Србија требало да на посебан начин обележи овако важну годишњицу, сматра професор Филозофског факултета у Београду византолог Радивој Радић.
– Година 1217. изузетно је важна за Србију, то је на неки начин време њеног формалног рађања – указује Радић. – Наравно да су Срби и раније имали краљеве, али они су били везани само за једну област – Дукљу. Стефана Првовенчаног издваја чињеница да је имао неку врсту универзалне титуле на простору тадашње Србије. Круна из Ватикана у то време није била мала ствар, будући да је са собом носила формално и практично признање државе и њеног владара.
ИСТОРИЈА каже да је Стефан Немања успео да обједини српске земље Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље, а за средњовековну Србију то је био почетак двовековног успона и коначног стварања велике и моћне европске државе која ће свој врхунац досећи стварањем Душановог царства.
* СВЕДОЧАНСТВО У манастиру Жича 1217. другорођени син жупана Стефана Немање и старији Растков брат проглашен је за краља Рашке / Фото Софија Бабовић
Колики је то успех био, гледано из данашње перспективе, појашњава историчар Чедомир Антић:
– Уздизање једне земље у ранг краљевине у складу са свим ондашњим правилима значило је што и данас, рецимо, улазак истовремено у Уједињене нације и Европску унију.
Овако велики догађај, међутим, промиче данашњој Србији. А вредан је помена и прославе. У Влади Србије и Председништву речено нам је да засада таквих планова немају. Једино Српска академија наука и уметности планира да одржи скроман научни скуп посвећен овом владару. Иако ће њихов догађај проћи без церемонија, фанфара и телевизијског преноса, у најугледнијој научној институцији тврде да краља Стефана нису заборавили.
– Академија ће овај јубилеј обележити на себи примерен начин – научном трибином посвећеном делу и времену овог владара – објашњава потпредседник САНУ Љубомир Максимовић. – Скуп је заказан за октобар, а биће позвани наши најугледнији византолози, правници, историчари…
У тишини академских скупова претходних година, уосталом, обележен је низ годишњица рођења и смрти изузетно важних личности. Сетимо се Његоша, Миланковића, Давича…
Да ли су Стефан Првовенчани и његово крунисање потиснути због круне коју је добио од римског папе, или је по среди само немар и заборав? Стручњаци кажу да има и једног и другог. Историчари, пак, указују на то да се тадашњи поглед на католичанство и православље у великој мери разликовао од каснијег, нарочито данашњег схватања.
– Почетком 13. века антагонизам још није тако дубок, посебно у земљама тзв. Византијског комонвелта – појашњава историчар Чедомир Антић. – Религија је постала “вододелница нација”, како је говорио велики историчар Милорад Екмечић, тек стотинама година касније, у 19. веку. Средњовековна Србија била је насељена становништвом које није било искључиво православно. Целокупно приморје и стотинама километара у залеђу преовладавали су католици. У средњовековној Европи постојала је хијерархија држава. Када један народ прихвати хришћанство постаје и део хришћанског света.
И социолог Љубиша Деспотовић сматра да и држава и црква прелазе преко овог датума зато што је круна стигла са незгодног места – из Рима.
– Тиме би хипотетички могла да се доведе у питање православна оријентација Срба – каже Деспотовић за наш лист. – Али, заборавља се да је у време Стефана Првовенчаног 40 одсто становништва Србије припадало римокатолицизму. Осим тога, раскол између православне и католичке цркве у то доба није имао тако велике последице као касније.
Деспотовић као важан разлог наводи и геополитику светосавља:
– Крунисање је подржао и Свети Сава, чак је и чинодејствовао. Он је покушао да балансира између два хришћанска центра – Цариграда и Рима. Желео је да се избори за еманципацију цркве, нације, државе и културе.
Иначе, Свети Сава се борио да његов старији брат Стефан Немања добије круну. О томе Доментијан пише:
“Архиепископ Сава је послао епископа Методија у Рим код папе са молбом да му пошаље благослов од светих апостола и од самога благословену круну, да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова”.
Био је то велики политички успех за Србију, и признање њеног суверенитета.
Готово истовремено, архимандрит Сава успео је да од никејског патријарха добија самосталну цркву – архиепископију, чиме је српска црква издвојена из Охридске архиепископије.
Након крунисања Стефана Немање и добијања аутокефалности српске цркве, сви наши владари крунисани су као српски православни краљеви.
ВЛАСТИМИРОВИЋИ И ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИ
И ПРЕ Стефана Немањића, Србија је имала своје владаре. Властимировићи су прва српска династија која је владала средином 9. века. Њих наслеђују Војислављевићи, међу којима је најпознатији краљ Бодин, који је столовао у Дукљи (данашњој Црној Гори), која је тада била српска држава.
– Српски народ је у време Немањића прошао велики успон и имао сложену и у већој мери познату историју од повести претходних столећа. Ипак, нечастан је и неправедан став већег дела наших савремених елита које су потпуно запоставиле српске државне традиције Војислављевића и Властимировића – објашњава Чедомир Антић.
