Били смо млади и веровали у промене и авантуру, а да бисте веровали у промене и авантуре морате бити млади. Временом се питате да ли сте били глупи или изманипулисани и која је права страна била. Но за то вам је потребно неко искуство и време. Да парафразирамо Черчила – ко у младости није био идеалиста нема срца, а ко у старости није постао конзервативан нема мозга.
Тако смо и дошли 9. марта у Београд из Новог Сада као организована група младих опозиционара да протествујемо против једног и даље комунистичког и ригидног режима. Барем смо ми тада веровали у то. Иако нисмо били сигурни да би опозиција боље водила земљу од Милошевића. Међу млађом и студентском популацијом је већ тада Милошевић изгубио подршку и било је срамно да га подржавате. Чак ако би неки од наших пријатеља „ушао у структуре“ извињавао би се „морао сам због посла“ или нечег сличног.
Сећам се тадашњих разговора са оснивачима Демократске странке Чавошким, Мићуновићем, Ђинђићем и Kоштуницом о политици и друштвеним темама. Били су то озбиљни људи и озбиљни интелектуалци за разлику од ових сада који носе барјак ДС-а и „либералне Србије“. Чак и кад се нисте слагали са њима поштовали сте их због биографија и пређених килкометара. Моји тадашњи ставови су деловали овим искусним људима помало ексцентрично „нема демократије ако немате атомске бомбе и јаку флоту“ или „морамо победити у рату да би смо направили демократско друштво“. Овакви ставови су били „у инат“ пацифистичким и антидржавним ставовима типа „не треба нам војска или служба безбедности јер је она комунистичка“, што сам сматрао за бесмислицу. Заступао сам идеје које су тада сматране превише милитаристичке „бити најјачи па онда гледати шта је праведно у распаду СФРЈ“, или националистичке „уједињење српских простора милом или силом“.
Сматрао сам наивним уверење да ће демократија сама по себи решити и питање распада земље и међуетничке конфликте или питање Kосова. Углавном владала је конфузија у главама – да ли нам треба или не војска или обавештајна служба или у крајњој инстанци држава. Они који су одговарали са не отишли су у правцу оног што зовемо „другосрбијанским“, а ови други ка оном што зовемо „десним“ или „патриотским“.
Kако су изгледале те деветомартовске демонстрације? Па, било је демонстрација и пре тога. Ми смо и током 1990. учествовали у протестима док је још стари комунистички поредак функционисао неокрњено све са Савезом комуниста који је преко ноћи постао СПС, али је све друго остало мање више исто. Прошли смо прве изборе који су се завршили очекиваним дебаклом опозиције која није имала ни лидера ни јасан и јединствен програм, а страначка инфраструктура је била у зачетку. Но и поред свега тога, 9. март је значајан јер је био први отворен сукоб власти и опозиције и то у предвечерје крвавог расплета југословенске кризе и сукоба међу народима и народностима.
Одговорност за тај бесмислени сукоб који је настао од обичног протеста је био углавном на властима. Kада смо тог дана дошли на Трг републике у подне није било много људи – по мом уверењу тек нешто више од десетак хиљада опозиционара из целе Србије. Максимално двадесетак хиљада. Но како је власт својом агресијом и ароганцијом произвела хаос и огромни раст демонстраната, он је на крају био многоструко већи. Шта се десило – на самом тргу је био кордон полиције који је покушао да изгура демонстранте са трга силом и пендрецима.
Около је било много Београђана који су више из знатижеље посматрали „шта се то буни нека опозиција“ но они нису били склони да се придруже протесту. Полиција је грубим насиљем изазвала отпор и инат код демонстраната и дошло је до сукоба. Онда се десило нешто што је преокренуло ситуацију у корист протестаната – полиција је почела масовно да баца сузавац на демонстранте. Бацали су сузавац што са земље што са околних зграда. Многи су били у шоку од првог болног искуства са сузавцем. Људи су били огорчени јер ми нисмо имали „традицију“ сукоба полиције и демонстраната као на Западу где је сузавац део полицијског „репертоара“. Поред тога код нас су самоуправљачки менталитет и „народна полиција“ стварали утисак да грађане стварно не сме нико да бије. Тако је комбинација насиља, батина и сузавца довела до хаоса у редовима демонстраната и до лома по центру града. То је преокренуло ситуацију и многи који су били „са стране“ су се придружили тврдом језгру демонстрација које је успело да уз узмицање ипак одржи „поредак“.
Тада је уследио бум незадовољства и потискивање полицијских снага, које и нису биле толико велике на самом тргу, према Народном позоришту и даље. Велика навала и прилив људи са разних страна је створио критичну масу са којом се органи репресије нису могли носити. У првим редовима је заиста било доста навијача, спортиста и оног што се звало момака са асфалта који су могли да се супротставе полицији. Обични студенти се нису могли носити са добро опремљеним и наоружаним полицијским снагама.
Заузимањем ширег центра града се створило „острво слободе“ и то је била прва победа опозиције. Вође протеста (СПО и ДС) предвођених најагилнијим Вуком Драшковићем су отишле на балкон Народног позоришта да се одаткле победнички обрате масама.
После неког времена је уследио нови много већи напад полицијских снага из неколико праваца. Сада и са борним колима и ватрогасним шмрковима. Такав удар је потиснуо и растерао са трга демонстранте. Опозициони прваци у Народном позоришту су се одједном нашли одсечени од масе које се повлачила ка Kнез Михајловој и Теразијама. Тада је Вук Драшковић викао „у напад у напад, сви, сви, сви“ а заправо звао у помоћ јер је било изгледно да ће полиција упасти у позориште и похапсити опозиционаре међу којима сам се и ја стицајем околности нашао. Са врха Народног позоришта се могао посматрати сукоб полиције и демонстраната као на длану али не без бриге, јер је од исхода тога сукоба зависила и судбина оних који су се нашли у згради.
Овим ударом је власт направила две грешке – прва је што је са бруталношћу напала демонстранте који би се вероватно за неколико сати разишли и друга – кад су потисли демонстранте са трга нису их потпуно разбили на кракове и нису их „гонили“ до краја. Једноставно су ушли на трг и ту су стали. Вук је викао са балкона „јуриш, јуриш“ а „опозициона војска“ је још бежала са „попришта битке“. Но кад је полиција стала на достигнутом нивоу који им је очигледно био наређен – масе демонстраната су стале у повлачењу.
Позиви „опкољених“ и стајање полиције на тргу су охрабриле најогорченије да крећу у контранапад. Полицијске снаге су због потискивања опозиционара изгубиле поредак и представљали су јаке али подељене и пасивне снаге. Почели су напади на изоловане полицијске групе. Све јачи и бројнији и што је битно једна по једна је била на удару и повлачила се без везе са другим полицијским формацијама. То је изазвало лавину напада и потпуни пораз полиције у центру Београда. Тако је опозиција „окупирала“ центар.
Но власт је знала да мора да штити телевизију и тамо демонстранти нису могли да се пробију. Сада су се демонстранти, којих је било веома много, јер су им се продружили бројни „нормални“ грађани, разилазили по великом простору центра града. Протест је постепено губио замајац и снагу. Било је и лупања излога а неке хулиганске и криминалне групе су то искористиле за пљачку. После неколико сати без договора вођа протеста из СПО и ДС шта даље и да ли ишта има даље, протест се полако гасио и људи су се разилазили. Већ је прошло четри, пет сати узбудљивих дешавања у престоници и многи су се уморили и кренули својим домовима. Тада је власт учинила још једну глупост – довела је тенкове у центар града, у центар у коме готово никог више није ни било. Тако је дан завршен са сликом „тенкова против демонстраната“ којим се ваљда хтела послати порука „пазите шта радите, ми имамо и војску“. То је вероватно била најглупља употреба војске, тадашње ЈНА која је још имала петокраке као симболе, у сврху застрашивања опозиције. Тако се и завршио 9. март.
Шта је био девети март? Опозицији је био први пут успешно показивање снаге и храбрости према једном комунистичком или полукомунистичком режиму. То јесте био ударац за Милошевића и његов култ личности. Опозиција је први пут добила масовну подршку, али није схватила да је то био више протест против бахате власти која понижава и туче своје грађане но подршка Вуку, Мићуновићу или Ђинђићу. Са друге стране власт је говорила да опозиција слаби власт и државу у деликатном моменту распада државе и почетка рата, што није никако патриотски већ издајнички. Но и власт је својим ригидним и агресивним понашањем гурала опозицију у наручје оних који не желе земљи добро. То су биле две истине две стране у „грађанском рату без крви“ који је нажалост имао своје жртве. На жалост нама се старе поделе и расколи не завршавају а почињу нови. Где је тачно истина – да ли негде између те две парцијалне истине или негде другде није лако рећи ни после свега шта се десило. Некад је тешко бити генерал и после битке.
