КРВАВИ БИЗНИС У СРБИЈИ: Шта раде са нашим матичним ћелијама

Од 2007. године у Србији послује чак 12 иностраних приватних банака крви пупчаника. Било их је и 15. Стручна јавност нерадо се изјашњава о овој појави и одговору на питање да ли је реч о својеврсној обмани или спасу

Љиља Јорговановић

Ентони Нолан рођен је у Лондону 1971. године с тешком болешћу крви. Једини лек било је пресађивање коштане сржи. Родитељи нису могли да му помогну – њихова коштана срж није одговарала дечаку. У борби за Ентонијев живот, његова мајка Ширли покренула је стварање регистра деце са сличним болестима, а 1978. у болници „Сент Мери Абот“ прву лабораторију која је издвајала матичне ћелије. Исте године у Америци тим Елијане Глукман извршио је прву трансплантацију коштане сржи. Следеће године Ентонија више није било, али је иза њега остала банка матичних ћелија „Ентони Нолан“, једна од најпознатијих на свету, која данас има више од пола милиона потенцијалних донора.

У свету тренутно постоји неколико стотина банака матичних ћелија, 20 милиона њихових донора, матичне ћелије узимају се чак и из пљувачке.

Од 2007. године у Србији послује чак 12 иностраних приватних банака крви пупчаника, уредно регистрованих у Министарству здравља. Било их је и 15.

Србија још увек нема националну банку матичних ћелија. Радови су у „трећој фази“. Немамо 98 милиона динара, ниједан шеик се није испрсио – ако му је ико и затражио. Али увек имамо „сометхинг“ да се о свом јаду забавимо: тихи рат између онко-хематолошке стручне јавности и приватних банака крви пупчаника. То вам нико неће отворено рећи – зато што је у питању огроман бизнис, а тамо где је бизнис, и ризици су велики.

ЗА НЕ ДАЈ БОЖЕ

Прва трансплантација матичних ћелија из крви пупчане врпце обављена је 1988. и до сада их има преко 26.000.

За разлику од узимања ћелија из коштане сржи, што је болан и непријатан процес, метода из крви пупчаника је врло једноставна. Од свог гинеколога жена добије „сет“ који носи на порођај, када га лекар или бабица употребе да у малу апаратуру исцеде крв из пупчаника. Узорак се брзим транспортом носи у инострану лабораторију, где се из крви издвајају драгоцене матичне ћелије, а затим се замрзава и депонује у неку од многобројних приватних крио-банака широм Европе, на рок од 20 до 25 година – зависи од банке до банке. Ћелије се замрзавају у течном азоту, на температури од минус 196 степени Целзијуса. И цена је различита: од 1.800 до 2.000 евра. Може и на 12 рата.

Власник узорка је искључиво дете, под старатељством родитеља. Могу да затраже узорак кад год им – злу не требало – затреба. У овоме „злу не требало“ лежи и цео проблем.

Замрзавање матичних ћелија новорођенчета заправо је „животно осигурање“ и за њега, и за његову евентуалну браћу и сестре, па и за родитеље.

Ако се нико не разболи – а то је нешто што сви желе – ником ништа. Узорак ће лежати замрзнут 25 година и након тога ће бити уништен. Не може да се препрода, отуђи, ту је где је. Родитељима неће бити жао што су платили нешто што нису искористили, а приватне банке оствариле су профит. Сви су задовољни.

Од 15.000 замрзнутих узорака узетих из Србије, нема података да ли је иједан до сада искоришћен. Да остане замрзнут заувек, сан је свих будућих мајки.

Није тешко израчунати колика је зарада приватних банака које су нагрнуле у Србију – а ми смо само једна од земаља у овом делу Балкана у којима се обавља „жетва“. Дошли су: мултинационална ЦрyоСаве, британска Футуре Хеалтх Тецхнологиес, немачке Серацелл Стаммзеллтецхнологие и Вита 34 АГ, затим С. П. А. Ин Сциентиа Фидес из Сан Марина, грчке Биохелленика А. Е., Лиаисон Биоматриx, Омниген С. А. – Биотехнологие, Медстем Сервицес и Лиаисон Биматриx, данска СтемЦаре А/С и мађарска КриОвум.

Свака од њих има свој начин рада, своју пропаганду, менаџмент и – своје „парченце“ Србије. Банке развијених европских земаља заузеле су Београд и готово целу територију, док су југ „напале“ банке из Грчке. Остале се батргају по већим градовима Шумадије – Краљеву, Шапцу… Конкуренција је све већа, проблема с дозволама нема – остаје само придобити што више породиља. У те сврхе једна од банака даје на поклон ташне фирме „Мануал“ свакој жени која с њима потпише уговор, друге нуде половину цене за друго будуће дете, треће… ко зна. Нешто је и „пословна тајна“.

„НЕ БАЦАТИ ПАРЕ“

Дакле, медицинске поступке који су до почетка овог миленијума, бар у нашем делу света, били везани за државне и универзитетске клиничке центре преузеле су иностране приватне банке крви. Стручна јавност, састављена већином од онколога, хематолога и педијатара, нерадо се изјашњава о овој појави јер се у медицинским тимовима приватних банака често налазе и њихове колеге.

Изузетак је др Надежда Басара, један од најбољих српских хематолога, онколога и стручњака за трансплантацију матичних ћелија, која је јуна 2013, док је била на челу трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, на Фејсбуковом клубу „Мама“ без много увијања упозорила младе парове да не троше новац узалуд. Изјаву је поткрепила тврдњом да од ових ћелија до сада ниједном болеснику у Европи није извршена трансплантација.

„Разлози за чување ових ћелија практично не постоје. То је изгледа постало мода у Црној Гори и Србији, што не разумем, јер је њихова каснија употреба нејасна. Предлажем младим паровима који желе да оставе матичне ћелије из пупчане врпце да се претходно информишу и не бацају паре. Изузетак би могли да буду само парови код којих у породици постоји више случајева леукемије и лимфома, али чак и то није индикација. У свету постоји двадесет милиона регистрованих потенцијалних давалаца, тако да је примена матичних ћелија из пупчане врпце изгубила на значају. Непотребне су и у регенеративној медицини, јер у случају да, на пример, треба да се примене за регенерацију хрскавице колена, могу лако да се узму из коштане сржи, а не из неког танка где стоје већ 20 година“, била је директна.

Једна друга докторка, проф. др Драгана Вујић из Института за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“, начелница Одељења за трансплантацију костне сржи с лабораторијом за криобиологију, један је од највећих заговорника стварања и завршетка изградње прве јавне банке крви пупчаника у Србији. До тада, створила је скромну залиху узорака за потребе Института. О банкама крви пупчаника говори искључиво са становишта медицинске оправданости.

„То налажу и услови Европске комисије из 2004. када је реч о јавним банкама. Оне морају да буду доступне свима којима је то потребно. Будући родитељи прихватају да крв која се налази у пупчаној врпци њиховог будућег новорођенчета донирају за потребе болесних особа.

Када је у питању породична банка, у Институту смо, уз сагласност Комисије за нове технологије Министарства здравља, 2009. формирали породичну банку крви пупчаника. Имамо замрзнут 61 узорак до сада. Ако у породици постоји неко ко је кандидат за трансплантацију костне сржи, приликом рађања другог детета, ти родитељи су изузетно мотивисани да се за потребе оболелог члана наменски остави крв пупчаника. У том свежем узорку највише је крвотворних матичних ћелија и врло мало је оних које се одбацују. Када их замрзнемо или у течном азоту, или парама азота, овде у нашој лабораторији за криобиологију, где их чувамо, обезбеђујемо дугогодишњу вијабилност, живот. Одмрзнуте, обављају своју функцију.“

Др Вујић иностране банке крви не сматра „породичним“, већ искључиво приватним банкама.

„У стручној литератури постоји податак колика је вероватноћа да оно што је остављено у приватним банкама буде искоришћено: од 1:200.000 до 1:2.500. Практично занемарљиво. Шта је суштина? Када неко болује од леукемије или неке друге малигне болести код које је потребно пресађивање коштане сржи, треба да добије ћелије друге особе, не своје властите ћелије! Зашто? Зато што пацијент добија велике дозе цитостатика и зрачења читавог тела како бисмо уништили малигне ћелије. Том приликом не уништите их све, јер оне нису у истој фази развоја, неке преостану. На који начин ћете покренути имунолошку одбрану организма? Управо давањем ћелија друге особе, било сродне било несродне. Тек тада покрећете имунолошке механизме, и то се зове болест калема против домаћина, или стручно ‘графт-версус-хост десеасе’. Он има тај антилеукемијски ефекат“, каже др Вујић. „Прошле године у јуну радили смо трансплантацију коштане сржи дечаку од шест месеци коме је постављена дијагноза акутне леукемије. Пошто је прво дете и једино дете, а био је кандидат за трансплантацију, започели смо претраживање међународног регистра. Да бисмо уопште томе приступили, у законској смо обавези да добијемо њихов пристанак. Током тог разговора родитељи су нам рекли како су при рођењу детета оставили крв пупчаника у приватној банци и да је та крв потпуно неупотребљива јер се његовим матичним ћелијама леукемија не може излечити!“

Докторка Вујић срела се и са случајевима у којима су коришћене матичне ћелије ткива пупчане врпце, које се користе у регенеративној медицини.

„Када је реч о церебралној парализи, наше искуство је следеће: за кратко време примили смо двоје деце која су у иностранству лечена матичним ћелијама ткива пупчаника на приватним клиникама. Дошли су с високом температуром и, нажалост, једно дете је преминуло. Ако матичну ћелију пробате да убаците тамо где јој није место, могуће су озбиљне компликације.“

Трансплантациони тим овог института до сада је обавио 204 трансплантације на пацијентима узраста од пет недеља до 19 година и цена се кретала од 7.000 до 200.000 евра – ова друга код дечака коме су је два пута радили и који је имао преко 80 кг, па је самим тим и потрошња лекова била велика.

„Да ли крв узета из пупчаника може да задовољи потребе пацијента? У крајњем волумену који прикупите то буде највише до 150 милилитара, све што је испод 60-70 мл одбацује се јер се унапред зна да у том узорку неће бити довољно матичних ћелија. Све се то своди на количину од 20 мл да бисте уштедели простор у танковима у којима се замрзнути узорци чувају. То је довољно за трансплантацију некоме тешком до 40 кг. Дуго је крв из пупчаника коришћена само за трансплантацију код деце, али последњих година се примењују два различита узорка од два даваоца да би се урадила трансплантација и код одраслих. Апсолутно је неисплативо да остављате нешто ако то не може бити искоришћено.

Своје матичне ћелије једино можете користити код неких тумора, рецимо неуробластома, који је најтежи тумор дечјег доба. А ми те ћелије врло лако добијамо из периферне крви“, каже др Вујић.

Постоје, наравно, и бизарни случајеви, у којима се матичне ћелије користе у естетској хирургији. Једној дами су негде убризгали њене матичне ћелије – у лице! Због аљкавости, у ћелијама су се нашле примесе калцијума. Након неподношљивих болова у глави, жени су из ока извадили – кост. И то се дешава.

Закон о трансплантацији ћелија и ткива Републике Србије из 2010. дозвољава да постоје и јавне и приватне банке. Све јавне банке у Европи умрежене су у ЕуроЦорд, а на светском нивоу у Нет Цорд. Нет Цорд прописује највише стандарде обраде и чувања узорака, акредитација је скупа, али је узорак који стиже из било које јавне банке урађен по свуда важећим стандардима. Нет Цорд ФАЦТ је највиша лиценца коју може да има једна банка.

Др Вујић не зна да ли нека од приватних банака има ову лиценцу.

„У Србији немате банку у којој се чувају ћелије, овде су само канцеларије. Приватне банке не морају да подлежу овим стандардима Нет Цорда. Међутим, питање је времена када ће и оне морати да испуне те услове.“

Постоји банка која поседује Нет Цорд ФАЦТ лиценцу. То је ЦрyоСаве, био-банка групе Есперите. Ако смо видели да постоји кост у оку, онда је ЦрyоСаве трн у оку осталих банака. Боље речено – кост у грлу.

Од 15.000 поменутих узорака које су српске труднице дале на чување иностраним банкама ЦрyоСаве чува – 10.000. Овим бројем Србија се прославила: од 40 земаља у којима банка послује Србија је у првих десет, а Црна Гора на – првом месту! Цена за ова тржишта износи 1.880 евра за чување замрзнутог узорка.

Борис Ференц, менаџер за Србију, лекар по професији, на ово место је недавно стигао из фармако-индустрије. „Као што је фармакологија доживела велики успех у Србији, то се догодило и с матичним ћелијама“, каже за Њузвик. Могло би да се очекује да приватна банка види конкуренцију у будућој националној банци. Напротив, тврде да је таква банка требало да се отвори – јуче. „Овде се још увек не обавља лечење матичним ћелијама из крви пупчане врпце, али се може очекивати да ће се са отварањем прве јавне банке у нашој земљи у наредних неколико година започети са овим видом терапије и у нашим здравственим установама.“

Ни Ференц није задовољан великим бројем иностраних банака које раде у Србији. Не помињући ниједну конкретно, каже да већина не послује професионално, као што ради ЦрyоСаве. Оне су нелојална конкуренција која и ЦрyоСаве приморава на агресивнију кампању и маркетинг. Просторије на Новом Београду пуне су брошура и рекламног материјала, фирма има 13 запослених.

На питање како се боре с конкуренцијом и да ли имају своје „методе убеђивања“ лекара и родитеља, проф. др Алмира Мима Фазлагић, професор на Европском универзитету, ЦрyоСаве саветник и власник приватне ординације „Медисон плус“, каже да је далеко од тога да иједну жену убеђује да потпише уговор с фирмом чији је саветник. „Инсистирам једино кад је у породици неко оболео или лечен од болести које се лече матичним ћелијама јер је тада чување узорка бесплатно. Све остало је лична одлука.“

Узимање крви и ткива пупчаника ЦрyоСаве обавља по посебним инструкцијама Министарства здравља које је овај поступак прогласило „допунском делатношћу“: лекар је дужан да свакој породиљи објасни шта јој се нуди, а банка прави званичан уговор и са болницом и са сваким лекаром понаособ. Сви добијају новац, на који ЦрyоСаве не само што плаћа порез већ и све доприносе за здравствено и пензионо осигурање. Колика је та накнада – одбијају да кажу.

И др Фазлагић је заговорник оснивања националне банке. „Чак и да се отвори дупло више страних, приватних банака, то не може да замени оснивање националне банке. Важно је да се што више ћелија чува јер то повећава могућности за лечење већег броја пацијената којима је таква терапија потребна. Шанса да ће некоме затребати матичне ћелије из крви пупчаника је један према 40, а шанса да ће му затребати за лечење леукемије је један према 20.000.“

Др Вук Деврња, који се укључио у разговор за Њузвик из Женеве, телефоном, прилично је огорчен на притужбе на рачун приватних банака. „Ми радимо више тестова крви него у јавним банкама! И тврдим да ће сваки узорак бити употребљен! Ако узорак није у реду, није издвојено довољно матичних ћелија, одмах то кажемо родитељима. Ништа не плаћају, новац добијамо само уколико је узорак у реду. Никога не обмањујемо. Људи код нас долазе са идејом о онко-хематолошкој терапији, али ми им кажемо да ће то бити најмање вероватно. Хематологија није једина грана медицине! Највећа вероватноћа су неуро-тумори, кардио-болести и разне повреде ткива, дакле – регенеративна медицина. Јавне банке не прихватају ћелије ткива пупчане врпце – ми их прихватамо! И Црна Гора је забранила узимање ћелија ткива пупчаника. Е, захваљујући тој ‘стручној јавности’, ниједно наше дете неће моћи да користи ове ћелије за лечење церебралне парализе! Пацијенти који су матичне ћелије оставили код нас то могу!“

На директно питање да ли је чување нечега што никад неће бити употребљено нека врста преваре, др Деврња је директно и одговорио: „Не! Ми смо мултинационална, интерконтинентална корпорација која је тренутно у терапију пустила 120 узорака! Како онда можете и поменути реч превара?!“

Од 280.000 узорака из целог света Борис Ференц је за Њузвик одштампао листу од њих 14 који су досад укупно послати клиникама у Немачкој, Шпанији, Бугарској, Швајцарској и САД – Универзитетској клиници Дјук. Толико засад.

ЦрyоСаве је први дошао у Србију, 2007. године. Не само што су убедљиво највећа и најмоћнија био-банка у нашој земљи већ су и највећи у Европи и трећи у свету. Постоје од 2000. године, а присутни су у 40 земаља и простиру се на три континента.

У њиховим танковима тренутно се чува 280.000 узорака, а обрада и криопрезервација одвијају се у пет лабораторија – три у Европи, једној у Дубаију и једној у Јужној Африци. Шеста, у Индији, укинута је.

Последњи податак о њиховим приходима је из 2011. године, када су зарадили 41,9 милиона евра, са нето профитом од 2,3 милиона. Да би остварили овај износ, прошли су кроз велику кампању коју су против њих водиле неке европске земље, чланице Европске уније, Холандије и Белгије.

Куповином швајцарског „Салвеа“ компанија је своје административно седиште пребацила из Холандије у Женеву. Пошто Швајцарска није чланица Европске уније, ЦрyоСаве је сада на сигурном тлу од закона ЕУ који су јој загорчавали живот – ако су уопште.

ОДНОСИ С ВАТИКАНОМ

Пре три године, 2012, на холандском њуз сајту Апаш појавила се серија текстова о банци ЦрyоСаве, чије је седиште тада било у холандском граду Зутфену (тако је регистрована и у Србији). Тежак ударац банци задао је белгијски Краљевски декрет од 1. јануара 2013, у којем се приватним банкама крви пупчаника налагало да своје узорке морају да ставе на располагање и да их „типизирају“, као што то раде јавне банке. Тиме би се довела у питање сама сврха постојања приватних банака, у којима су власници узорка искључиво пацијенти са именом и презименом који су то дебело платили и чија би „биолошка имовина“ волшебно нестала уколико би свако имао право да узме њихове матичне ћелије – ако му одговарају.

Намерно или случајно, чекајући да се утврде додатне процедуре, ЦрyоСаве је прешао на швајцарску територију. Тиме је имовина клијената била апсолутно заштићена, банка више није била у обавези да испитује сваки узорак, што би било у апсолутном нескладу са уговорима које је потписала с грађанима.

У међувремену је Француска забранила рад приватним банкама „ан женерал“. Французи, уосталом, имају неколико националних јавних банака, тако да им приватне и нису потребне.

Др Вук Деврња упознат је са оба случаја. Тврди да белгијски декрет уопште није био тако ригорозан као што то Њузвик тврди, већ да се радило о захтеву у случају потребе и недостатка других решења. Што се Француске тиче, др Деврња је, као познавалац прилика, кратко прокоментарисао: „У министарству здравља Француске седи извесна ‘ла фемме’ која је истовремено на челу велике породичне банке матичних ћелија пупчаника у Америци! Само то ћу рећи.“

Холандски сајт Апаш пише како је компанија успела да споји мрежу научника, политичара и интересних група. Рад с матичним ћелијама из крви пупчаника, а не ембриона, подржава и Опус деи, што је резултирало и уносном сарадњом с Ватиканом.

Не зна се да ли Ватикан директно улаже новац у делатности банке. Индиректни утицај Свете столице јасно се види на много начина. ЦрyоСаве је пре три године на свом сајту објавио да компанија има дугу сарадњу с Католичким универзитетом Светог срца из Рима. Циљ сарадње је, како је речено, да се „промовише и побољша знање о складиштењу матичних ћелија из крви пупчаника“.

Неке америчке приватне банке матичних ћелија и истраживачки тимови добијали су директну финансијску подршку од Ватикана. Контроверзна је помоћ од милион долара коју је Ватикан дао компанији НеоСтем, америчком пандану банке ЦрyоСаве.

Осим лобија на највишем нивоу, постоји и лобирање на терену. Гинеколози и бабице пресудни су за успех компаније јер су они ти који су у контакту с трудницама. ЦрyоСаве редовно спонзорише међународне конференције гинеколога и бабица или организује обуку.

Да ли је кампања против банке ЦрyоСаве успела или је из ње фирма изашла само јача, заиста ће показати време. Међутим, непобитно је да имају веома јак лоби, што не значи да га друге банке немају. На помен лобија, Борис Ференц је упитао:

„Да ли ви заправо пишете текст против нас?“

Не.

Извор: ЦАРСА