Подсећање: Ко и у чије име на Капитол хилу поново отима Косово и Метохију?

Албански лоби шиптарска мајка

Пише: Проф. др Предраг Симић

Албански лоби у САД званично је основан јануара 1989. под називом „Албанско-америчка грађанска лига“ (ААЦЛ), као непрофитна организација која има за циљ да „активно лобира у законодавном и извршном огранку власти у САД“ у складу с америчким законима. Његов оснивач и председник је бивши амерички конгресмен итало-албанског порекла Џозеф (Џо) Диогарди, који је „косовско питање“ поставио први пут пред Конгрес 1985. године. Како се наводи на интернет-сајту ААЦЛ, Џо Диогарди и Антал („Том“) Лантос били су 1989. први амерички политичари који су после Другог светског рата посетили Албанију, док је наредне године с тадашњим лидером републиканске мањине у Конгресу Робертом („Бобом“) Долом, и шест других сенатора први пут боравио на Косову и Метохији. Септембра 1996. вратио се у Албанију с конгресменом Бенџамином („Беном“) Гилманом, председником Комитета за међународне односе, где се срео са тадашњим албанским председником Салијем Беришом. На захтев сенатора Дејна Рорбахера 1998. боравио је у северној Албанији, где је за потребе Конгреса прикупљао податке о кризи на Косову и Метохији.

Активности „Америчко-албанске грађанске лиге“ нарочито су интензивиране током последње четири године, кад је она постала водећа албанска лобистичка организација у САД и добила велики утицај не само на Капитол хилу, него и у деловању албанског националног покрета на Косову и Метохији, западној Македонији, јужној Србији, на југоистоку Црне Горе и у југозападној Грчкој, тзв. „Cameria„“ („земља Сама“) на албанском језику, односно, северном Епиру. У анализама Диогаријевог „главног саветника за Балкан“, његове супруге Ширли Клој Диогарди, главна тема је положај Албанаца и политика албанског националног покрета у овим подручјима. Кад је реч о Косову, она заступа захтев за независношћу на основу права албанске већине на самоопредељење и кроз постепено преношење надлежности са администрације УН (УНМИК) на органе локалне власти. У том циљу се предлаже одржавање конгресног саслушања („hearing„), на коме би главни сведоци били амбасадор Џон Мензис (шеф канцеларије САД у Приштини), Ричард Голдстон (бивши главни тужилац Хашког трибунала), албански политички лидери са Косова, британски историчар Ноел Малколм (аутор „Кратке историје Косова“, објављене 1998) и генерал Весли Кларк (бивши главнокомандујући НАТО снага у Европи).

Траже извињење

Као главне противнике независности Косова она идентификује Србију, Француску, Грчку, Русију и Кину. Ширли Клој Диогарди сматра да су САД и међународна заједница „прерано“ признале демократски карактер промена у Србији, а од председника Коштунице и власти у Београду захтева да „престану да се мешају у политички живот Косова“, „ослобадање албанских политичких затвореника у Србији“, сарадњу Србије са Хашким трибуналом, „окончање поделе Косовске Митровице“ и „извињење Србије Косову и Босни за геноцидну кампању“. Као што се може приметити, већина ових захтева наишла је на подршку међу конгресменима блиским ААЦЛ, док су Боб Гилман и Том Лантос недавно у Конгресу поднели нацрт резолуције о независности Косова.

Кад је реч о три општине на југу Србије, Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, ААЦЛ сматра да су од читавог плана усвојеног средином 2001. делимично спроведене само одредбе о мултетничкој полицији. Због тога се они залажу за бојкот локалних избора како би се „спречило да Београд захтева уступке од УНМИК-а у погледу учешћа Срба на северу Косова на локалним изборима, што би имало катастрофалне последице по будућност и Косова и Прешевске долине“. Таква стратегија, сматра аналитичар ААЦЛ, „могла би да принуди српску владу да престане с репресивним мерама против не-Словена и да постане реалнија у својим захтевима за косовске Србе“.

Кад је Црна Гора у питању, ААЦЛ се залаже за што скорије признавање њене независности и осуђује „пропалу европску политику“, наводећи Наима Маљокуа, бившег официра ОВК и функционера ААК, да ће исход расправе о односима Србије и Црне Горе имати утицаја и на положај Косова: „Наивно је веровати да споразум између Србије и Црне Горе нема ништа с будућношћу Косова због тога што је постигнут с циљем да угрози косовски пут ка независности. Овај споразум налаже реалистичнији приступ централних косовских институција и заједничку политичку стратегију за будућност“. Из угла ААЦЛ, „то је разлог више да заједничка политичка стратегија, за коју се залаже Маљоку, мора укључити албанске политичке представнике у Црној Гори“. „Албанци, мањина у Црној Гори, али већина у југоисточним деловима (ове) републике (живе у Плаву-Гусињу, Тузима и Улцињу), увек су подржавали независност Црне Горе због тога што верују да могу боље обезбедити њихова грађанска права кад (ова) земља изађе из загрљаја Београда. Ново федерално решење ће несумњиво значити корак натраг за албанске аспирације за културном, економском и политичком равноправношћу у Црној Гори. Као мањина која износи десет одсто у односу на становништво од око 650.000 становника, они су преживели деценије репресије која је следила државну политику принудне асимилације. Иако Албанци у Црној Гори данас нису жртве директне бруталности и отвореног расизма, они имају ограничене економске могућности, без високог образовања или званичне комуникације на властитом језику и минималну заступљеност у влади, судовима, полицији и масовним медијима. Они немају равноправни политички и грађански статус по закону. Изнад свега, Албанци су под интензивним притиском да одустану од свог културног, етничког и језичког наслеђа који се нарочито огледа наметнутим додавањем словенског суфикса „ић“ њиховим презименима и забрани употребе њихове заставе и других националних симбола.“

Брига за утицај

Од власти у Македонији се тражи децентрализација ове бивше југословенске републике, прихватање албанског као другог званичног језика, давање већих овлашћења и већег дела пореских прихода локалним властима, признавање статуса држављана свим лицима рођеним или с дугим боравком и реформе војске и полиције. Тим поводом, у анализи ААЦЛ о Македонији наводе се речи сенатора Џозефа Бајдена на конгресном хирингу одржаном 13. јуна 2001. да су „наши (амерички) интереси сувише велики да би се задовољили другоразредном улогом на Балкану“. Бајден је, том приликом, додао да „председник Буш не сме поновити грешке прошлих администрација (Хрватска 1991, Босна 1992. и Косово 1998), кад су САД чекале да Европа преузме вођство и учиниле „сувише мало, уз цену од 200.000 жртава само у Босни“. Да би се то постигло, према његовом мишљењу, влада САД мора обезбедити „робусно војно присуство у Македонији и после истека садашње мисије НАТО-а јуна 2002. и послати професионалне менаџере који ће обезбедити пуно спровођење споразума из Охрида“.

Коначно, кад је реч о Албанцима у северном Епиру („Цамерији“), ААЦЛ сматра да тамо живи 80.000 Албанаца, од којих су 50.000 православци, док су 30.000 муслимани, као и да је то подручје „анектирано Грчкој 1913., после балканских ратова“.

Тврдећи да су Албанци у Грчкој изложени репресији, ААЦЛ за њих, као и за око 500.000 Албанаца на привременом раду, тражи законску заштиту, „слободу од принудне асимилације и владине репресије и могућности за запослење и школовање на њиховом матерњем језику. Цами не траже аутономију за своју територију већ само признавање њихове народности, обнову њихових људских и грађанских права, право на употребу албанског језика, повратак њихове имовине и право на повратак.“

На реду Цами

ААЦЛ намерава да скрене пажњу Бушове администрације у САД у догледној будућности, као и да ће то бити само први корак у дугом процесу на који Албанци морају бити приправни и који би довео до интернационализације „проблема Цама“. Они, ипак, примећују да то „неће бити лако због тога што је грчки лоби један од највећих контрибутора приликом реизбора за Представнички дом и Сенат у САД, док Западна Европа оклева да предузме било какав корак који би могао да дестабилизује њене јужне суседе“. „Али дипломатски процес мора бити покренут и одигран у духу стандарда 21. века уколико правда, толико дуго негирана Цамерији, коначно буде задовољена“, закључују они.

Најпознатији Диогардијев политички савезник током деведесетих година био је Роберт „Боб“ Дол, лидер републиканске већине у Конгресу од 1993. до 1996. и противкандидат Била Клинтона на председничким изборима 1996. године. Диогардијев ПАЦ (Политички акциони комитет) је 1987. са 1,2 милиона долара финансирао Долов покушај да добије републиканску номинацију на председничким изборима 1988. да би 1993, у сарадњи с хрватским лобијем, помогао Бобу Долу да преузме од Џорџа Буша старијег контролу над Републиканском странком. Диогарди и Дол су још јуна 1986. поднели Конгресу и Представничком дому нацрт резолуције број 150, у којој се изражава забринутост због положаја етничких Албанаца у тадашњој Југославији. Поред Дола, Диогарди је од средине осамдесетих година успоставио блиске везе и с једним бројем утицајних чланова Комитета за међународне односе Представничког дома и Сената, као то су Џозеф Либерман, Бенџамин Гилман, Дана Рорбахер и Том Лантос као и са конгресменом из Њујорка Елиотом Енгелом, који је преузео улогу водећег албанског лобисте у Конгресу (ваља приметити да је Диогарди рођен у Бронксу, где данас живи око 20.000 Албанаца пореклом с Косова и чији гласови и новац имају утицаја на избор конгресмена). За медијску промоцију ААЦЛ у САД ангажована је иста компанија за односе с јавношћу која је средином деведесетих успешно промовисала тадашњу политику Загреба и Сарајева – Ruder Fin Inc.

(Напомена: У овом тексту су коришћени искључиво подаци који се налазе на Интернет-сајтовима ААЦЛ (www.aacl.com) и Америчке федералне изборне комисије (www.tray.com/fecinfo)).

Аутор је професор на Факултету политичких наука у Београду

Бомбаш ОВК

Први Албанац ухапшен на Косову и Метохији је Рустем Мустафа који је још 1998. године бомбашким акцијама по Подујеву и Приштини убеђивао своје сународнике да суживота са Србима нема. Али, он није ухапшен због тога.

Некадашњи командант ОВК који је контролисао оперативну зону Лапа (североисточно Косово са Подујевом и Приштином), Рустем Мустафа није имао шансе. Међу Албанцима, одмила знан по борбеном надимку командант Реми предао се без отпора припадницима КФОР-а и полицајцима Уједињених нација „утеравши страх у кости“ свима који су после недељног ручка 11. августа, око четири сата по подне, седели у кафани хотела „Гранд“. Ништа мање спектакуларна није била истовремена акција у насељу Сунчани брег где су исте, међународне, снаге претресле стан команданта Ремија, човека који је одмах после потписивања мировног споразума у Рамбујеу (фебруар 1999. године) позвао Албанце да наставе оружану борбу за независност Косова.

Упркос чињеници да је својевремено увредио првог главнокомандујућег КФОР-а сер Мајкла Џексона, командант Реми доспео је до места заменика команданта Косовског заштитног корпуса.

Генерал-мајор Рустем Мустафа Реми у својој 28. години, а одлуком америчког председника Џорџа Буша (објављеном 29. јуна 2001. у Федералном регистру САД, књига 66, број 126), доспева на листу људи који представљају „претњу миру на западу Балкана и међународим снагама у региону“. Такође, први пут у западним медијима бива оптужен да је од фебруара 2001. године био умешан у војне акције Народне ослободилачке армије на територији Македоније.

Оптужница

Почетком марта 2001. године Рустем Мустафа бива приведен јер је иако суспендован, на стадиону у Приштини виђен у униформи КЗК, што су порицали: он, неколико сведока, Радио-телевизија Косова, премијер Косова др Бајрам Реџепи, командант КЗК Агим Чеку и Хашим Тачи, лидер Демократске партије Косова. Командант Реми ухапшен је на захтев међународног тужиоца, а под сумњом да је умешан у убиство, мучење и илегално затварање најмање пет особа – како се претпоставља, чланова једне албанске породице из Подујева која је јуна 1999. године масакрирана као пример како пролазе „домаћи издајници“ који се нису укључили „у праведну борбу ОВК против репресивног српског режима“.

Међународни тужилац, који увек има право да на основу резултата истраге прошири оптужницу, за сада није прикупио доказе да је Рустем Мустафа, алијас командант Реми, као главнокомандујући ОВК на североистоку Косова и Метохије одговоран за убиства и рањавање најмање још 20 Албанаца и Срба који нису били ни војници југословенске армије, ни полицајци српског режима, већ обични студенти, сељаци.

Издајници

Људи које је командант Реми обучавао нарочито у руковању експлозивима и бомбама убили су 9. јануара Енвера Маљокуа, новинара, публицисту и блиског сарадника Ибрахима Ругове, лидера Демократског савеза Косова. Командант Реми се никад није устручавао да у интервјуима за западне медије изјави како издајником сматра сваког ко на било који начин потпуно не игнорише све што је везано за Србију и њене институције. „Свако ко не помаже УЧК је издајник и заслужује да буде третиран на такав начин“, био је мото Рустема Мустафе Ремија који је наредио да се Шемсија Цери, Џевад Цери, Јетон Муљај и Шабан Бихимај убију у Клиничко-болничком центру Приштина 4. децембра 1998. године, да се током 1999. године подметну бомбе у приштинском кафеу „Галерија“, „Гезими II“, грил ресторану „Беља“, продавници „Алмир“.

Командант Реми који се према изворима блиским Државној безбедности Србије „отео француској обавештајној служби“, био је „непријатељ“ кога су српске снаге безбедности „сахраниле“ још новембра 1999. године како би умириле јавно мњење. Хапшење Рустема Мустафе подржао је јавно само Марсел Валентин, командант КФОР-а. Ниједан албански политичар није реаговао, али су у центру Приштине почеле „спонтане“ демонстрације у знак подршке једном од хероја ОВК, какви су и бивши команданти ОВК, а сада угледни албански политичари Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и генерал-потпуковник Агим Чеку за које многи Срби са Косова и Метохије верују да као и командант Реми треба да одговарају у Хагу, пред Трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији.

Лидија Кујунџић

Бачена бомба на српску кућу код Гњилана

20. август – Синоћ после 21 часа у мултиетничком селу Церници код Гњилана, бацена је бомба на кућу чији је власник Ивко Стојановић. Бомба је експлодирала испред зграде. Нико од чланова породице Стојановић са троје малолетне деце није повређен. Једино је позлило власниковој супрузи Весни и то због страха, али се њено стање након лекарске интервенције стабилизовало. Она је била престрашена за живот своје деце, јер је десетак минута пре експлозије бомбе кућа била каменована у два маха, тако да се она са децом забарикадирала унутра, у очекивању даљег напада. Њен супруг је био одсутан, а налазио се у западном српском делу села. УНМИК полиција и Кфор су, у потрази за извршиоцима овог напада, синоћ блокирали село и тек преподне су дозволили улазак или излазак из овог места, уз детаљну контролу. Иначе, чланови породица Стојановић су једини Срби који још живе у источном делу овог села, код сеоске школе, одакле је пре годину и по дана протерано 17 српских породица, чије су куће похаране и испражњене, а пет кућа је спаљено.

КФОР спречио киднаповање

20. август – Припадници међународних мировних снага јуче су осујетили групу Албанаца у покушају да киднапују Младена Караџића, старца који је чувао говеда у атару Лапљег Села надомак Ајвалије. Њега је напала већа група албанских младића. Пошто је старац запомагао, а у том тренутку је наишла патрола Кфора, киднапери су побегли у шуму, према суседном селу Ајвалији.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ