Од нас зависи хоћемо ли победити помисли, или ће оне победити нас
Постоји много различитих помисли које растужују и доносе неспокојство: само предлагање или рађање помисли није грех, али јесте показатељ стања наше воље, тј. чему је она наклоњена – прихватању или супротстављању помислима, а када прерасте у слагање са њима и пристајање на те страсти, сматра се грехом и подлеже покајању. Пошто нисмо у стању сами да им се супротставимо, треба да прибегавамо Богу, свесни своје немоћи и тражећи Његову помоћ, као и помоћ Мајке Божије. Кад неко буде нападнут помислима, то је знак да га је савладала гордост, и да кроз њих треба више да се смири.
Од нас зависи хоћемо ли победити помисли, или ће оне победити нас
Ти не схваташ како то „од нас зависи хоћемо ли победити помисли или ће оне победити нас“. О чему се ту ради? Долази предлог скверне помисли – од твоје воље зависи хоћеш ли га прихватити или одбацити. Када се сагласиш с њим и прихватиш га, помисао те је већ освојила и победила; а кад одбациш предлог, ти си победила њу. Желиш да знаш о кретњи похоте. Ако се она једноставно креће, без наше воље, тј. природно – то није пораз за нас. Али потребно је не наслађивати се њоме, него презирати себе, молити помоћ од Бога и кривицу налазити у себи. Јер овај се напад допушта и без природе: због охолости, излишног спокојства и узимања хране супротно правилима (поста). О свему томе подробно говори св. Исак Сирин у 77-ој беседи.
Супротстављајте се првом предлогу помисли. Разбијајте децу вавилонску, док су још деца – молитвом и смирењем. А кад порасту, биће већ изграђени и биће тешко супротстављати им се.
ПОМИСЛИ (разоткривање помисли)
Откривање помисли установили су свети оци, како ђавоља лукавства не би могла да се сакрију од оних који немају искуства у духовној борби.
Колика је корист од откривања помисли у то си се и сама уверила. Томе нас поучавају и свети оци – помисли не треба скривати, већ показивати: све што се разоткрива светлошћу се обелодањује (Еф. 5,13), док оно што се не разоткрива, остаје тама. Већ само разоткривање и показивање злих помисли оцу, учиниће да оне увену и постану сасвим немоћне.
О Светој Тајни исповести и разоткривању помисли
Према правилима монашког предања, на пострижењу се нове монахиње предају старицама а не духовним оцима, и њима треба да разоткривају своју савест ради добијања савета и поука како се супротставити ђавољим искушењима. Но то није исповест, него разоткривање, којим се испуњава оно што је предано од апостола: исповедајте једни другима сагрешења (Јак. 5,16). Света Тајна исповести је нешто сасвим друго и са разоткривањем нема никакве везе. Обавезе духовника потпуно су другачије него када су у питању старице.
Како у покајању, тако и у разоткривању усахњују наше зле помисли
За тебе је све још ново, ти не знаш одакле да почнеш, шта да питаш и шта треба да откриваш матери. За кратко време ништа се не може научити. Но временом, са различитим догађајима и искуством, упремудриће те Господ… Прилагођавај се – колико је год то могуће, према твојим снагама и у складу са твојом природом – разоткривај своје недоумице, страсти и горде помисли, оно што си тешко поднела, осуђивања и томе слично. Разоткривање, а такође и покајање, лечи наше немоћи и гуши зле помисли… оно што добијеш као одговор примај са вером, са каквом треба и да разоткриваш помисли.
Они који пате од заборавности могу своје немоћи и помисли да запишу и да то, приликом разоткривања помисли, прочитају
Кажеш да не знаш шта треба да откријеш; а кад нечег и има дође и падне у заборав. Да би то било избегнуто, тек што приметиш вука како долази да украде и уништи твоје расположење било каквим страсним помислима, истога часа их запиши, како не би пале у заборав, па их откриј када дођеш. Нека те не узнемирава што нешто не кажеш тачно или ако ниси рекла све: то је замка ђавоља, како би те узнемирио…
Помисли да „отац (или мати) не води много рачуна о мени“ такође треба одбацивати
Одбацуј и то, да се мати не занима тобом: од твоје вере зависи хоћеш ли имати користи: Бог ће и мало дете просветити да ти саопшти оно што ти је на корист. А када си нерасположена, можеш и пророку да пођеш, и њега ће Бог да обезуми (св авва Доротеј, Поука 5). Све је то замка ђавоља како би те окренуо против мајке. И ту помисао можеш да јој кажеш, али у виду покајања, а не приговора или прекора. Када тако будеш поступала, задобићеш мир и успокојићеш се,
Помисли против ближњих и како их разоткривати
Већ си се уверила да кроз разоткривање и тумачење својих немоћи и ђавољих настојања може да се постигне успокојење. Кажи: „смућује ме таква и таква помисао против вас, или против неке сестре, иако ја с тим нисам сагласна“; а ако си и сагласна, због немоћи или услед неразумности или заслепљености, објасни и то. Због тога не би требало да буде непријатности, док ће помисли бити разрушене; само са смирењем то саопшти, показујући рану и жељу за исцелењем, а не као приговор или пребацивање.
Непримећивање својих грехова и порока сведочи о гордости: смирење их открива
Много сам ти писао и поучавао те да разоткријеш помисли, а ти пишеш како не видиш своје пороке и не знаш на шта се они односе и шта треба да се испита. Чини ми се да је то услед гордости, јер смирење нам увек открива наше грехе и омогућује нам да познамо своје немоћи; без тога је тешко спасти се. Мислећи да идемо правим путем, обмањујемо се, и уместо мира, тишине и спокојства убирамо плодове нетрпељивости, немира и лошег расположења, те се лишавамо добре наде у спасење.
Не чуди се томе што ти у време службе наилазе различите помисли: кад се прихватиш оружија против непријатеља, тј. молитве, они ће те напасти још јаче предлагањем помисли. Прибегавај Господу, супротстављај им се молитвом и не узнемируј се: оне ће ишчезнути; а ако се будеш узнемиравао видећи да те не остављају, тиме ћеш их само још више навући против себе. Успокојићеш се онда, када стојећи са смирењем будеш због њих вапио Богу…
У случају расејаности мисли на молитви не треба се узнемиравати, него смиравати и кајати, на шта нас подстиче и св. Јован Лествичник кад поучава: „Увек се труди да своје разасуте мисли сабереш у једно. Бог не тражи то да у време молитве немаш никакве друге мисли; не очајавај што си мислима раслабљен, него пребивај у душевном миру, свагда сабирајући лутајуће помисли: једино је Ангелу својствено да никада не буде раслабљен мислима“ (Поука 4.)…
Нека те не смућују помисли које те нападају, смиравај се и кај пред Господом
Пишеш да те неколико дана непрекидно нападају различите помисли, које ти је веома тешко чак и да изложиш. Нарочито те смућују у време појања, читања и црквене службе. Ту нема ничег чудног и нема потребе да се узнемираваш: помисли улазе у твој ум и против твоје воље, а ти, по својој немоћи, пристајеш на њих и смућујеш се. Молитва је оружје против ђавола. Наоружај се против њега и он ће ти узвратити помислима. Но уместо да се смућујеш, кај се пред Богом и смируј се, колико год пута да ти се догоди да будеш опхрвана помислима. Кад будеш имала залог смирења, ђаво неће моћи да му се супротстави. Дакле, не смућуј се него се кај! Бог прима молитву смирених.
Расејаност на молитви потиче од гордости
Кад станемо на молитву непријатељи устају на нас, нудећи нам различите помисли и предлажући нам непотребне маштарије, трудећи се да нас отргну од ње или гурну у униније. Но ми треба да имамо добру вољу за узношење молитве и да настојимо да у речи молитве саберемо мисли које блуде. Приликом налета помисли не треба се узнемиравати, него се ваља кајати пред Господом и признавати своју немоћ. Узнемирење због наиласка помисли показује нашу малодушност која потиче од гордости. Ми хоћемо, налик фарисеју, да видимо себе чистима пред Богом, а не грешнима, као цариник. Зато нам се и не даје чиста молитва, како себе не бисмо доживели као узвишене; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). У недостацима нашим боље је смиравати се и кајати, него се смућивати; а када узнапредујемо, не треба да се предамо високоумљу.
Помисли прогони смирењем
Моли се Богу у простоти срца, а помисли које наилазе прогони смирењем и немој да мислиш да их сама можеш одагнати – тако твоја молитва неће бити истинска: јер немир се одагнава у смирењу, и можеш да се успокојиш ако себе сматраш за најгору од свих; а од напрезања приликом супротстављања помислима помрачује се ум и немир се увећава.
Помисао неверовања потиче од ђавола
Пишеш да ти као лаки облак наилази неверовање у Бога и у будући (вечни) живот. Свети Димитрије ову помисао прибраја хулним помислима; јер код њих нема сагласности наше воље, а само ђаво наводи на помисао неверовања. Човек то неће, нити је ту шта крив; а ако мисли да је крив, смућује се и тим пре весели ђавола и даје му више повода да се приближи. А ако то презиреш и не сматраш за грех, он ће се постидети и одступити. За ово му даје повода и осуђивање других. Нифонтово искушење било је друге врсте – да би га прославило; а ово је опет нешто друго. Исправност наше вере доказује се на многим стварима и у многим делима: после исповести добијамо умирење савести – откуд то? А од неисповедања – осећање мучења – откуд пак то? Видимо мошти светих угодника Божијих и чудеса која потичу од њих. Ко савршава чудеса која бивају од чудотворних икона? Ко то изводи? Све је то дело Бога, Који нам је дао реч Своју да бисмо га познали у оваплоћењу и искупљењу нашем од заблуда. Ко ти је осладио читање кад си читала књигу св. Варсонуфија? Бог! Цео је свет испуњен чудесима Божијим. Дивна су дела Твоја Господе, све си премудро створио.
Хвалисаве помисли су веома опасне
И опет, хвале те помисли што укореваш себе. То је врло опасно. Шта ту има да се хвали? Јеси ли при себи? Сећајући се колико си лоша, треба да се сматраш достојном не хвале, него осуде.
Не предај се очајању, јер је горе и од саме страсти
Кад се догоди да поклекнеш под налетом помисли, да пристанеш на њих и будеш уловљена, не опуштај се, падни пред Господа с покајањем, смирењем и скрушена срца; не предај се очајању, које је још горе од саме страсти. Потражи узрок: одакле је дошло то од чега си пострадала? А узроци су: гордост, уздање у себе, унижавање и осуђивање других, наслађивање, непотребни мир, општење са супротним полом; и потруди се да се удаљиш, колико је то могуће, од свега овога. А понајпре, труди се да се смириш, јер, по речи св. Јована Лествичника: где је пад, тамо је претходила гордост (Поука 23). Не попуштај у разоткривању помисли, јер то доводи до смирења – да се покажеш пред другима; сећаш ли се како си пострадала када си скривала своје помисли?
Не допусти да тобом овладају помисли које ће, када се сложиш са њима, да распале сласт у телу.
Помисли зависти искорењују се самоукоревањем, као и разоткривањем истих
Неколико пута у овом писму поменула си помисао која ти долази: да ће пострижењем сестре можда бити нарушен ваш мир: њу ће више волети и стајаће на њену страну. Ти сама препознајеш те помисли као ђавоље, које нарушавај твоје спокојство. А одакле им снага над тобом? Схваташ да је она од гордости. Чиме ти је Господ помогао да одбациш јаку нетрпељивост према сестри? Самоукоревањем и разоткривањем помисли. И какав је тајанствени резултат тога делања? У трену је из буре настала тишина.
Погубност помисли које привлаче свету
Шта је безумније од тога да се повинујеш помислима које те привлаче свету и доносе ти задовољство од телесних наслада? Буди сигурна да ту утеху нећеш наћи ни за кратко, но да ћеш пронаћи трајно мучење и туговање савести. Кад им се супротставиш, с помоћу Божијом ђаво ће утећи од тебе.
Не допуштај помислима да улазе у срце – тражи помоћ од Бога
Кажеш да се тако бориш са помислима да ти се у грудима јавља бол. Видећи своју немоћ у борби с помислима, са смирењем падни пред Бога и призови га у помоћ: Он је у стању да их одагна, само немој себи да приписујеш победе.
…Помислима не треба допуштати да улазе у срце, него када почну да се приближавају треба устати и молити помоћ од Бога.
Не треба се смућивати због хулних помисли, јер оне не долазе од нас, него од ђавола
Веома ми је жао због твога смућења које је дошло од ђавола. Себе сматраш за такву грешницу, којој нема равне, не схватајући да те то ђаво напада хулним помислима, стављајући своје непристојне и непојмљиве речи у твоје мисли. Ти мислиш да оне долазе од тебе, док их, напротив, немаш, већ их се ужасаваш, оне те жалосте и узнемирују баш зато што уопште нису твоје, већ ђавоље. У њима нема ни најмањег твога учешћа, штавише, њих ни не треба убрајати у грех, но треба бити спокојан, ни мало се на њих не обазирући, и не треба их узимати за озбиљно – тако ће да ишчезну. А када се због тога смућујеш, жалостиш и предајеш очајању, то ђаволу причињава задовољство, те он још снажније њима устаје против тебе. Стога их не сматрај за грех, то ће те успокојити. Што би се ти жалостила због ђаволових греха; он је и на небу хулио на Господа… А ево каква је с твоје стране кривица за грех: ти много мислиш о себи, предајеш се гордости, презиреш друге, осуђујеш их и слично, а за то слабо мариш; овај бич је и допуштен на тебе због тога да би се смирила и себе сматрала за последњу од свих; али не смућуј се, јер смућивање и јесте плод гордости. Престани да осуђујеш, немој да много размишљаш о себи, не презири друге, па ће хулне помисли да одступе.
Уопште, свети оци не сматрају хулне помисли за наше, него држе да су то ђавољи наговори, и када их не прихватамо, већ се жалостимо због тога што нам падају на ум, то је знак да нисмо ни кривци за њих. Стога се не треба узнемиравати због тога што оне долазе. Јер ако се човек узнемири, ђаво ће још више да навали на њега, док када не обраћа пажњу на њих, када их игнорише, када их не сматра за грех, онда помисли ишчезавају. О томе јасно пише св. Димитрије Ростовски у „Духовном лекарству“.
Но ове помисли, иако нису грех, по допуштењу Божијем наилазе од ђавола због наше охолости, због високог мишљења о себи или о својим делима, као и услед осуђивања ближњих. Кад се човек смири, познавши у томе своје грехе, и када престане да осуђује друге, када принесе покајање због овога, тада ће опроштај за њих… Код св. Исака Сирина у 79. Беседи, међу осталим облицима допуштења који су казна за гордост, стоји и ово: „хула на Име Божије“…
… Што се хулних помисли тиче немаш никакав грех, оне нису твоје, но ђавоље. Ово се доказује тиме што их ти не желиш и што се жалостиш када наиђу. Кад ђаво види да те узнемирује његов утицај, радује се томе и још те више напада… Да хулне помисли нису грешне то је сваком познато, но оне разобличавају наш грех гордости, који и не признајемо за грех, а који нам је веома близак. Ако чинимо нешто добро, шта год то било, тешимо се тиме и, по ђавољем наговору, обмањујемо се да имамо какву духовну корист – макар она била и као зрно мака – да се умножава и да расте. А ваљало би увек да имамо на уму реч Божију: и ви кад извршите све што вамје заповеђено, говорите: ми смо слуге непотребне (Лк. 17,10); нека сав наш живот буде прожет смирењем и покајањем. Смирење уништава све ђавоље замке и подвале.
Извор: Књ: Свети Макарије Оптински – Речник спасења
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
