Распад СФР Југославије и ратови ’90: Бодериште 1993. Босна

Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хашком Трибуналу одбијају да процесуирају злочинце, иако су сви потребни докази прикупљени и предати 2003. године.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

СИТУАЦИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Срби у Босни и Херцеговини су створили 1992. године Републику Србску, земљу србског народа, на својим вишевјековним огњиштима својих прађедова. Ова држава је била стално нападана од хрватских и муслиманских (пара)војних формација, а многи грађани Републике Србске су убијани и одвођени у логоре. Муслимански војници су често знали да користе вријеме за напад на србска мјеста, када су вјерски празници код Срба.

СИТУАЦИЈА У БРЧКОМ

Брчко је смештено у Посавини, на десној обали ријеке Саве, односно на ушћу њене десне притоке Брке (по којој је и град добио име), на 96 метара надморске висине. Источно од града простире се плодна Семберија, а западно је Посавина, док се петнаестак километара јужно од града дижу обронци планине Мајевице.

Јужни Славени у ове крајеве долазе у 4. и 5. стољећу, а касније стварају своје државе. Брчански крај је био део Србије у доба Немањића, када је средњовјековна Србија била на врхунцу моћи. У 14. вијеку на Балкан долазе Турци Османлије, који незаустављиво иду ка Бечу, доносећи ислам као религију. Послије пораза пред Бечом, Осмалнијска царевина се повлачи, тако да Брчко постаје део Хазбуршке монархије, након Берлинског конгреса 1878. године.

Након Првог свјетског рата 1918. године, када је србска војска ослобађала отаџбину, тако је и овај крај ушао у састав прве јужнославенске државе – Краљевина СХС, односно Дринске бановине. А за вријеме Другог свјетског рата брчански крај, као и читава Босна и Херцеговина је потпала под власт усташке Независне Државе Хрватске. Усташе су чиниле велика злодјела и спроводиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

Послије 1945. године, Брчко је сврстано у СР Босну и Херцеговину, а читав крај је имао индустријску револуцију. 1946. године омладинци из свих крајева Југославије су удруженим радом изградили пругу Брчко-Бановићи.

Према попису становништва из 1991. године, на подручију Брчког живело је 87.627 становника, од тога су: муслимани (44%), Срби (27%), Хрвати (25%) и остали (4%).

Брчанска Грбавица је насеље које је имало највише настрадалих у протеклом рату, у сјевероисточном дијело БиХ. Преко 65 бораца је своје животе уградило у темеље Србске Републике БиХ.

ЗЛОЧИН

Непосредно прије тог ужасног злочина почетком марта 1993. године, Војска Републике Србске је у околини Брчког, на брду Врановача имала акције, које би помогле у ослобађању тог дијела Посавине.

Муслиманским и хрватским војницима је код брда Врановача стигло појачање, па су окружили србске борце, гдје их је 15 бораца ВРС заробљено, те су сви одведени у село Бодериште, које је претежно насељено хрватским становништвом.

Тамо су заробљени војници Републике Србске били изложени стравичној тортури, гдје су их џелати ударали тупим предметима, а затим одсјецали дијеливе тијела, и неколици њих је одрубљена глава.

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом свирепом злочину настрадали су:

1. Синиша Ј. Пудић, из Брчанске Грбавице, рођен 1974.
2. Мирослав Н. Пудић, из Брчанске Грбавице, рођен 1959.
3. Стојан Ђ. Пудић, из Брчанске Грбавице, рођен 1952.
4. Радан К. Пудић, из Брчанске Грбавице, рођен 1974.
5. Петар Л. Тадић, из Брчанске Грбавице, рођен 1942.
6. Мирко Ц. Пекић, из Брчанске Грбавице, рођен 1932.
7. Гојко Ј. Вујичић, из Брчанске Грбавице, рођен 1958.
8. Илија М. Бајић, из Брчанске Грбавице, рођен 1956.
9. Перица Р. Јовичић, из Брчанске Грбавице, рођен 1972.
10. Ранко П. Јовичић, из Брчанске Грбавице, рођен 1945.
11. Драган Р. Томић, из Брчанске Грбавице, рођен 1974.
12. Никола С. Томић, из Брчанске Грбавице, рођен 1949.
13. Стојан Р. Томић, из Брчанске Грбавице, рођен 1972.
14. Жељко Падежанин, из Брчанске Грбавице, рођен 1973.
15. Радован М. Марјановић, из Брчанске Грбавице, рођен 1972.

ПОСЉЕДИЦЕ

Дан касније 9. марта 1993. године покушана је размјена, односно Војска Републике Србске је понудила размјену, али су хрватски зликовци само доставили лешеве србских бораца у комбију који су били толико масакрирани, да их ни нихове породице нису могле препознати. Из комбија је још цурила крв.

Ангажован је специјалан тим форезничара са Војномедицинске академије из Београда, који је предводио др Зоран Станковић, патолог. Они су обавили обдукцију увече тог 9. марта 1993. Па су тако препознати лешеви погиниулих војника РС.

Лешеви србских 15 војника су покопани на мјесном гробљу Грбавица, крај Брчког.

СУЂЕЊА

Хашки Трибунал је 2005. године одбио да се бави овим предметом, иако је достављена обимна документација и пребацио на Тужилаштво Босне и Херцеговине, које је годинама намјерно вршило опструкцију.

Тек 12. маја 2015. године ухапшена су три припадника ХВО, за које се основано сумња да су учествовали у овом свирепом злочину. То су: Адмир Ризвановић, Смаил Омеровић и Јасмин Хускановић.

Да се не заборави и не понови!