Стоку, летину и ратаре „покосиле“ нове газде

Преостала је још приватизација једног, али вредног пољопривредног предузећа — Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ). Са претходнима се нисмо усрећили. Уз то је ликвидирано и 40 одсто земљорадничких задруга. Представљајући „резултате“ приватизације у аграру, професору Пољопривредног факултета Миладину Шеварлићу било је довољно да само наређа податке за период 1990-2012. када је урађен пољопривредни попис. Говоре довољно.

Шта би рекао кнез Милош

Те 2012. у пољопривредним предузећима и задругама остало је само 26.000 запослених, отпуштено их је 90.000. Број говеда опао је 68 одсто — било их је 67.000. А тек број свиња. Шта би рекао кнез Милош Обреновић на податак да их је чак 380 одсто мање него деведесете године. Оваца је само 9.000, или 90 одсто мање. Живина се још некако држи, опала је „само“ 11 одсто. На највећем делу приватизованих пољопривредних предузећа је, констатује Шеварлић, модернизовано ратарство и воћарство. И додаје — имамо незапослених 5.513 агронома и ветеринара.

Члан Академијског одбора за село САНУ Бранислав Гулан за Спутњик каже да је најупечатљивији резултат приватизације у аграру то што је поништена скоро свака трећа и што је сада већ око 100.000 људи остало без посла.

„Према подацима Министарства пољопривреде, пре почетка процеса приватизације, који је спроведен од 2000. до 2015. године, у Србији је успешно радио 91 пољопривредни комбинат и 108 пољопривредних добара, од чега у Војводини чак 106 добара и 36 комбината“, подсећа Гулан. „Захваљујући“ приватизацији, око 120.000 хектара завршило је, каже он, у рукама неколико појединаца, чиме је држава изгубила десетине милиона евра, а пољопривреди Србије је, како оцењује, нанета несагледива и трајна штета.

Осим гашења радних места, уништеног сточног фонда, али и и технологије, угашена је кооперација десетине хиљада сточара и на тај начин је прекинута кључна карика у ланцу пољопривредне производње и развоја српске економије, истиче Гулан и подсећа да пољопривредници нису имали право учешћа у приватизацији комбината које су својим радом подизали.

По његовом мишљењу, највећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији није обављен на законит начин, јер према важећој регулативи промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен.

„Агенција за приватизацију, продајући комбинате, заправо је обављала промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна. То је највећи пропуст. Агенција опет тврди супротно, да никада није продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа. Ту се и крије квака, јер се вредност земљишта није налазила у књиговодственим билансима, није улазила ни у процену вредности фирме нити у почетну цену на лицитацијама. Са доказом о куповини фирме нови власници су се, углавном без проблема, у катастру уписивали и као власници земљишта“, објашњава Гулан.

Проблем је настао када је 2005. године усвојена стратегија приватизације у пољопривреди, којом је државно власништво над земљом оцењено као рецидив прошлости. Инсистирало се на моделу исхитрене приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљен је, каже Гулан, као ретроградни елемент. Резултат такве политике је огроман број поништених приватизација због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. Нажалост, у тим пропалим приватизацијама, додао је, отуђена је механизација и друга опрема, спасено је само земљиште. Задатак државе био је да у процесу реструктурирања опорави та аграрна предузећа, омогући им да опет „стану на ноге“.

Људи и стока највећи губитници

Највећи губитници српске приватизације су радници, који су масовно остали без посла, а сточни фонд је и буквално десеткован. Сточарство учествује тек са 30 одсто у бруто домаћем производу пољопривреде, а требало би најмање са 60 одсто! Сточарство се и даље годишње смањује за два до три одсто, констатује члан Одбора за село САНУ, који подсећа да се нови српски тајкуни баве углавном ратарском производњом на велико. Искључиво раде оно што доноси профит, истиче он.

Када се све сабере, за протекле две и по деценије аграр Србије имао је просечну стопу раста од 0,4 одсто, а у протеклој деценији 0,6 одсто. Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, са прехрамбеном индустријом то је око 15-16 одсто. И такав, аграр у укупном извозу Србије учествује са 23 одсто, што довољно говори од каквог је значаја та привредна грана за укупну економију земљи и са каквим немаром смо јој пришли.

Намерни стечаји и ненамерни тајкуни

Гулан сматра да су пољопривредна предузећа намерно гурана у стечај, а потом продавана у бесцење, и истиче да је то један од метода којим су се пљачкале плодне, најчешће војвођанске оранице. У протеклих десетак година на овај начин су тајкуни и разни „бизнисмени“ за мале паре покуповали земљу и воћњаке, али и фарме, механизацију, објекте, наводи он.

Баш тако је прошао и један од највећих и најуспешнијих комбината у комплексу аграра на просторима бивше Југославије, ПИК „Бечеј“. После неуспеле приватизације и транзиције, децембра 2015. купио га је власник МК Групе Миодраг Костић за 45,5 милиона евра. Процењена вредност капитала ПИК „Бечеј“, који је провео четири године у стечају, износила је 85,5 милиона евра, а почетна цена на лицитацији половину тог износа.

Годину дана након приватизације, ПИК „Бечеј“ који је када је купљен користио око 9.000 хектара обрадивог земљишта, од чега су две трећине у власништву државе, са 56 хектара разноврсних воћњака, 3.395 грла јунади, 29.748 грла свиња, 371 грла оваца и 74 грла коња, и са извозом конзервираног поврћа у Украјину, Белорусију, Турску, Хрватску и Босну и Херцеговину, последњих дана децембра прошле године отпустио је половину од дотадашњих 1.300 радника.

Остао је још само ПКБ.