Што је за Немца спасоносно, за Србина је погубно (или – поново српски властодршци гурају жртву у загрљај џелата)

Ево већ читав један век српска политичка “елита” води политику гурања жртве у загрљај џелата. Велики српски песник Јован Дучић болно ридајући за покланим Србима у НДХ, пише да је заједница убица и убијених могућа само у браку дегенерика. После Првог светског рата када је сваки трећи Србин положио главу за спас Отаџбине, српска политичка “елита” је гурнула народ жртву у загрљај џелата. Краљ Александар ради “братства троименог народа” у првој Југославији практично забрањује да се говори о геноциду који су махом Хрвати (који су тада били под управом Мађарске краљевине у оквиру Аустро-Угарске монархије) починили у западним српским земљама. Срби су вешани практично у свим местима у којима је било муслимана и Хрвата. Да поменемо страшне покоље Срба у Добоју, Фочи, Земуну, Сребреници, Бијељини, Зворнику, Сарајеву, Авдовцу, Вишеграду, Билећи, у Славонији, Срему итд. И док у периоду између два рата Римокатоличка “црква” путем Католичке акције врши озбиљне припреме за нови геноцид над Србима, српски властодршци уче српску децу да су Срби, Хрвати и Словенци “један троимени народ” и забрањена је свака прича о покољима над Србима од стране Хрвата у Првом светском рату. И као логична последица такве политике, долази до правог холокауста Срба у Другом светском рату – поготово у логорској клеронацистичкој независној Држави Хрватској. Историја рода људског тешко да познаје монструознију државу од ове Ватиканско-нацистичке творевине. Само у Јасеновцу преко 700. 000 Срба уморено је на начин који није познат у животињском свету. И српски властодршци који после Другог светског рата долазе на власт, поново “бисере бацају пред свиње”, поново су жртве гурнуте у заједницу са џелатима, поново је практично била забрањена прича о српским небројеним јамама и стратиштима. Стара истина – ко не извлачи поуке из историјских грешака, осуђен је на понављање тих грешака. И као логичну последицу добили смо Бљесак и Олују, добили смо само у тим акцијама преко 400 хиљада прогнаних Срба, пре тих акција нове усташке државе из “лијепе њихове” пред новим покољима побегло је око 250 хиљада Срба. О злочинима у новој НДХ и данас се мало зна. Пре извесног времена на једној трибини у Чачку на којој сам учествовао, наш познати новинар и ако смем рећи врсни “кроатолог” Ратко Дмитровић, рекао је да је у новој НДХ поглавника Фрање Туђмана, само у Сиску убијено око 500 српских цивила.

Зашто пишем сва ова подсећања? Зато што је политика гурања жртве у загрљај џелата поново актуелна, зато што недоклане Србе савремени властодршци поново гурају у загрљај џелата. Зато што је ова нова власт почела да личи на деструктивну секту која национални организам српског бића доводи до пропасти, која секташки искључиво не допушта никакву сумњу у исправност и истинитост њиховог болесног “проевропског” пута. Зато што је ћутање о томе злочин, зато што је време такво да сваки Србин кога још није захватио процес евроунијаћења, мора да учини све што је у његовој моћи, да заустави ново клање још недокланог народа. Мислим да огроман део овог народа уопште не разуме језик којим му се после повратка из Брисела, Вашингтона или Берлина – наизглед срећна и са осмејком на уснама – обраћа ова његова квази-елита.

Који је разлог оваквог понашања српске политичке “елите” током практично читавог једног века? Разлог је врло прост – они су отпали од православног духа, од Светосавског и Светолазаревског Завета и њима је завладао по аутоматизму антисрпски, антиправославни, сад већ и помало секташки дух. Православна вера представља носећи стуб српског национа и верност начелима Православља вековима је давала снагу нашем народу, крепила душу српском народу. Да би схватили како је могуће да етнички Срби после издаје своје свете вере постају издајници и свог народа, чак и српски кољачи, морамо схватити једну једноставну ствар. Пре тих физичких злочина које су починили, они су направили један још страшнији духовни злочин – издали су свето Православље.

Због тога људе који се труде да духовним очима схвате догађаје, не изненађује издаја савремених српских властодржаца. Присетимо се само да је садашњи “потпредседник владе за све” још пре 7-8 година позивао српског генерала-хероја да се убије. Убиство је злочин, али се и убиство може окајати, а самоубиство је смртни грех који се не може окајати и канони Православне Цркве забрањују опело самоубицама.

Или да се присетимо да се актуелни премијер пред изборе залагао да се Ужицу врати име Титово Ужице. Значи, он се залагао за указивање почасти највећем србофобу и србождеру који је све ово закувао, који се током Другог светског рата састајао и са Римским папом и са Павелићем, који је после рата поделио Србију на покрајине, а Хрватској дао српске територије које никада у историји нису биле Хрватске, који је забранио повратак прогнаним Србима са Космета и Македоније, који је створио Македонску и Црногорску нацију и цркву, који је…, требало би исувише папира да би се побројали сви антисрпски злочини овог зликовца.

Што се тиче трећег члана овог “трилинга” српске политичке стварности, председника државе, он је заиста многима личио на српског домаћина. Док се не сетимо мудрих речи Ф. М. Достојевског, који каже да човек може све одглумити, али осмех не може. И цинични осмех актуелног председника, православном Србину је говорио да му се не сме превише веровати.

У култном руском филму “Брат”, на једном месту главни јунак каже: “Оно што је за Немца спасоносно, за Руса је смртоносно”. Као и у многим другим случајевима, ова максима у потпуности важи и за Србе, али на жалост, српској обездуховљеној квази-елити отпалој од православног духа, то не може да уђе у главу.

Српска историја представља добар пример да јагње не само може да опстане међу вуковима, већ и да сачува стадо, уколико има добре пастире и чврсту веру. У том својеврсном логору, вековима окружен само вуковима, српски православни народ-јагње је опстао захваљујући управо том светосавском чеду – Српској Православној Цркви и Светосавском и Светолазаревском Косовском Завету. На жалост, данас поједини папољубиви архијереји СПЦ више личе на вукове који растурају стадо, него на пастире који га чувају. Из дубине свог генома наш народ је осетио да се смрћу Патријарха Павла завршава једна епоха колико толико благочестивог стања наше мајке Цркве и у милионском броју је изашао да испрати свог духовног пастира. Много тога не зависи од обичног Србина, али зависи једно, сваки Србин може да покуша да се учи на светоотачким поукама, а не на западним шареним лажама. Свети Серафим Саровски каже – спаси себе и спасиће се и хиљаду људи око тебе. Окупирани смо, није нам то први пут у историји. Имамо се у шта поуздати, имамо Светог Саву и венце српских светитеља и мученика, којима се можемо обратити за помоћ и помоћ сигурно неће изостати. Имамо Цркву чији врх јесте рањен екуменистичком и новотарском стрелом, али још је свети Игњатије Брјанчанинов упозоравао да у последња времена неће бити сасуда Духа Светог и да треба да будемо задовољни и савесним духовником коме се можемо исповедити. А таквих у Српској Православној Цркви сигурно има још доста. Страшно је читати да Патријарх Српски римског јеретика ословљава онако како се ословљавају само Православни Патријарси са “Ваша Светости”, али никада не смемо заборавити да је главна разлика Цркве Православне од римокатоличке јереси у томе, да је Глава Цркве Православне наш Господ Исус Христос, а не Патријарх или папа. Бог је судија свима, па и палим Епископима и Патријарсима, али народ мора знати да изван Цркве нема спасења. Свети Сава није стварао Српску Православну Цркву да би она постала јеретичка организација и сигуран сам да ће и овај данашњи екуменистички муљ са првим “побољшањем климе” да отплови из Српске Православне Цркве.

На крају сваке приче, требало би да се извуче нека есенција, нека порука или препорука. Шта чинити у ситуацији када је народ буквално биолошки угрожен, када Србија данас подсећа на браниоце Брестске тврђаве, осуђене на јуначку смрт – како ми недавно написа једна дивна руска пријатељица, велики пријатељ Срба. Свети владика Николај у пророчкој песми “Небеска Литургија” предвиђа ово време страдања због српског отпадија од Бога и губљења историјског памћења, пластично карактеришући сатанине слуге, данашње непријатеље српске, као Божије противнике. Свети владика свесрпски каже да је Господ одрешио сатану из пакла и пустио га на Србе:

“Да до рока своју вољу врши,

И да чини што је њему драго,

Са државом и са српским тјелом,

Само да се не дотиче душе.

А сатана војске подигао,

Од звериња свога и људскога,

Све од самих Божјих противника,

И својијех једномишљеника,

Којих би се марва застидјела,

И вепрови дивљи посрамили…”[1]

Дакле, оно што мора бити утеха за све нас, по светом владици Николају – Господ није дозволио сатани да погуби душу Србинову. Боље је и страдати и бити слободан у Христу, него силом постати брат у антихристу западних разбојника, како би рекао Берђајев. Потом владика приказује учинак сатаниног деловања:

Бљуну огањ из адових жвала,

Па запали кућу Србинову,

Све разгради што је саграђено <…>

Све раскући што је закућено,

Све попљува што је освећено…[2]

Имамо јуначке и свете претке, остаје нам да се надамо у њихову заштиту и да се њима молимо. Да се молимо Господу за Помазаника Господњег, Руског Цара и у оквиру Царства и српског помазаника Краља, јер демократија као диктатура греха, као механички подстицај распадања народног јединства, свакако неће донети Србима препород. Молимо се Господу како би се што пре Срби обратили Богу, како би што пре после страдања дочекали и ово предсказање владике Николаја:

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова истина,

Зацари се милост и поштење,

Анђели се са Неба спустише,

Па Србију земљу загрлише…[3]

Недавно је Владимир Путин изјавио да је “главни ресурс моћи Русије у њиховом историјском памћењу”.[4]Као и у наслову текста, као и у небројеним другим случајевима, ово апсолутно важи и за Србе. Сачувајмо историјско памћење нашег народа и Бог ће нас сачувати. Амин.

Ранко ГОЈКОВИЋ / Фонд Стратешке Културе