ЦЕО РАЗРЕД ЈЕ ЗЛОСТАВЉА И ВРЕЂА ЈЕР НЕМА НАЈНОВИЈИ ТЕЛЕФОН: „Седим сама у клупи јер сам сиромашна, неподношљиво је!“

– Ако променим школу, можда ћу моћи да се упишем у разред у који иду две моје пријатељице из улице па ће ми бити лакше јер ћу имати с ким да разговарам – буди се мало оптимизма у Марини.

Девојчица Марина (12) из загребачке основне школе затражила је помоћ разредног старешине и школског психолога који, иако желе да јој помогну, у томе не успевају. Марина је само једна од хиљаде деце које су мете вршњачког насиља.
– Мама ти је *, а тата алкохоличар. Ту реченицу и хрпу других увреда чујем готово сваког дана чим седнем у школску клупу. Не могу више. Сви ме малтретирају. Цео разред. Кад су завршили школски празници и кад сам се сетила да поново морам у школу, дословно ми је позлило. Мучно ми је и сваког јутра повраћам… Не знам шта ћу. Страх ме шта ћу све чути док пролазим покрај својих колега. Сва та вређања постала су ми неподношљива.
Сама седим у клупи јер сам сиромашна. Вероватно ћу ипак морати да променим школу јер уопште не могу да се сконцентришем на учење – каже 12-годишња девојчица, чији глас дрхти док говори о изолацији и психичком малтретирању којем је свакодневно изложена од стране свих 28 ученика у 6. разреду своје основне школе, пише у ауторском тексту загребачки “Јутарњи лист”.

Истина је, каже, да су и разредна и школски педагог већ лани покушали да реше проблем, али то иде тешко. Након родитељског састанка обично се мало смире кад је реч о вређању и омаловажавању, но убрзо све постане исто. А како је све почело?
– Главни разлог је то што сам сиромашна. Ми смо сиромашни, а у мом разреду нема никога ко је сиромашнији од мене. Зато немам ни “најк” патике ни “дизел” фармерке. Обично носим оно што прерасте моја сестра. Немам ни “ајфон”. Мој мобилни више не ради него ради.
Тако стар, наравно, нема нико у разреду. “Носиш дроњке, погледај како си дебела”, чујем готово сваког дана од остале деце из разреда, а то је само мали део увреда које чујем на свој рачун. Није ми баш јасно зашто је то што сам сиромашна разлог да се са мном нико не дружи или зашто ме стално вређају.
Истина, мој тата је обични радник, не носи одело и кравату, зато су га након што ми је дошао у школу на отворена врата прогласили алкохоличаром – наставља Марина своју тужну причу о психичком малтретирању.

Није јој јасно ни зашто су јој маму прогласили *, осим што знају да ће је тако расплакати. Задиркивање и подсмех једини су начин комуницирања њених колега који се силно труде да буду што окрутнији и да је држе у потпуној изолацији. Кад више није могла издржати малтретирање, Марина је у једном тренутку ипак затражила помоћ разредне.
– Не могу рећи да ми нико не жели помоћи, али засад је све без успеха. Тренутно идем код психолога и чини ми се да ћу ипак променити не само разред него и школу јер и у другим разредима знају шта ми раде па некако не верујем да бих и код њих боље прошла – објашњава Марина. Мора се признати да би њен школски дан тешко поднели и одрасли.

– Док траје одмор, ја седим на свом месту у разреду. То је боље него да стојим сама на школском ходнику с обзиром на то да нико не жели да ми се приближи осим што у пролазу добаце: “Шта је, шта гледаш, хоћеш и ти овакав мобилни?

Сликаћу те у тим дроњцима да се видиш како си лепа!” Најгоре ми је кад то раде на часу. Професорка ме прозове да одговарам, а они се смеју, кревеље ми се и као сликају телефоном.
Док професор не гледа, гађају ме папирићима. Недавно је требало да професорки покажем домаћи задатак из хрватског, али нигде ми није било свеске. Сакрили су ми је у другом разреду у ормар. Случајно ју је након неколико дана нашла једна професорка.

Не могу да се концентришем на одговарање јер они стално нешто изводе, дошаптавају се и прстом показују на мене – врло верно описује садизам својих школских колега и атмосферу у свом разреду. Готово свако јутро пре школе повраћа од помисли које су нове увреде смислили за тај дан.
На питање да ли је туку Марина одговара одрично. Ипак, додаје како јој се чини да би јој понекад било лакше да је ударе него да је вређају и стално јој турају под нос да то све чине само зато што је сиромашна и нема све оне помодне новотарије које њима њихови родитељи могу купити. Тренутно јој помажу психолози, мама и разредна.

– Ако променим школу, можда ћу моћи да се упишем у разред у који иду две моје пријатељице из улице па ће ми бити лакше јер ћу имати с ким да разговарам – буди се мало оптимизма у Марини.
Каже како је лани некако издржала, али што време више пролази, то јој је теже.

– Пре почетка нове школске године размишљала сам да више уопште не идем у школу јер ми је неподношљиво. Знам да је основна школа обавезна, али овако је никад нећу завршити. Њих 28 у разреду сваки дан смишља нове ужасе којима ће ме вређати и малтретирати, а ја то све теже подносим – дрхтавим је гласом Марина завршила своју тужну причу за “Јутарњи лист”.

Извор: Београд ИН