Стефан Каргановић: Ревизија пресуде Међународног суда правде из 2007. није правна радња него политички детонатор

категорија Мишљења / дана 06/03/2017 у 9:09 часова /

Печат, 3. март 2017.

izdvojena-slika Ако је задивљујућа англосаксонска упорност (у коју Срби са подједнако задивљујућом словенском упорношћу одбијају да поверују) икада била стварно у питању, сумње се сада развејавају. Контуре ажурираног стратешког концепта, продужетак напада на Републику Српску новим подлим ударом на Србију – све су видљивије.

Потез Сарајева, подношењем захтева Међународном суду правде у Хагу да ревидира пресуду по којој Србија не сноси одговорност за извршење геноцида, по много чему деловао је загонетно збрзано. Међутим, његова логика постаје све јаснија уколико се разматра као интегрални део уцењивачког пакета албанских странака у Македонији да ће западном играчу Зорану Заеву дати неопходну подршку да формира владу само под условом да се у Собрању изгласа закључак да су од 1912. године наовамо и Албанци у Македонији били жртве неколико „геноцида“ које су, такође, извршили Срби.

РЕПОВИ ПЕРМАНЕНТНИХ СТРУКТУРА

О широј концепцији која лежи у позадини ових повезаних операција најпрецизније се пре неки дан изразио Иван Стоилковић, вођа Демократске партије Срба у Македонији:

„На први поглед види се да је реч о регионалној акцији усмереној против Срба и Србије. Прво најава БиХ да ће покренути ревизију тужбе за геноцид против Србије, затим заједничка акција у којој то исто најављују Косово и Хрватска и, на крају, ситуација са Македонијом. Шиптаре и Турке не треба толико озбиљно схватити јер они раде по диктату међународне заједнице. То су репови одлазеће америчке админстрације.“

Напротив, баш због тога за чији рачун раде треба их озбиљно схватити. Репови, то они несумњиво јесу, али очигледно не „одлазећих“ већ структура перманентније природе које су ушанчене знатно дубље од било какве специфичне и пролазне администрације, барем судећи по томе што ни текућа администрација не предузима ништа да би их обуздала и уклонила. Локални актери свих ових потеза, и Бошњаци, и Албанци, и Македонци – не заборавимо – по инструкције се обраћају и даље амбасадама истих земаља као што су то чинили раније. Одатле, они добијају суштински непромењена упутства, без обзира на козметичке промене у хијерархијама моћи у матичним државама, које се голом оку привиђају.

СРПСКА НА МЕТИ

Посматрано са строго формалног становишта, тачно је, у правном смислу, да је као видљива мета свих ових потеза постављена – Србија, а не изричито Република Српска. Један од узгредних циљева ревизионог поступка у МСП, као и других поменутих иницијатива за утврђивање наводне геноцидне одговорности Србије у историјском и географском контексту који би, за разлику од неуспелог покушаја у Савету безбедности 2015. године, овог пута био много шири од Сребренице, јесте – наношење максималне моралне и материјалне штете Србији. То је зато што као држава Србија игра улогу најближег савезника и покровитеља Републике Српске. Међутим, поред наношења сваке могуће колатералне штете Србији, политичка логика диктира да права и крајња мета и даље остаје – Република Српска.

Природа правног питања којим се сарајевски захтев за ревизију бави – утврђивање одговорности Србије за лажни геноцид у Сребреници – на то недвосмислено указује. Проглашавање Србије кривом за Сребреницу, а истовремено и за наводне злочине сличне природе у Македонији, на Косову и у Хрватској – на шта Стоилковић оправдано скреће пажњу – важна је компонента у кампањи да се Србија морално онеспособи не само као таква, већ и као извор трајне подршке и гарантор опстанка Републике Српске.

Уколико би захтев за ревизију резултата тужбе против Србије постигао успех, Сребреница ће бити уздигнута на ширу основу и проглашена за плод „заједничког злочиначког подухвата“ две српске државе, а притисци на обе порашће експоненцијално. Ако под притиском упорног страног фактора и Собрање изгласа резолуцију осуде наводних „српских геноцида“ над Албанцима у Македонији, за политичку и пропагандну злоупотребу укупан досије деловаће више него уверљиво.

Од тог тренутка, обе српске државе биће гурнуте у моралну дефанзиву, са драстично суженим могућностима да једна другој помогну. Биле би натеране да се још интензивније правдају, уместо да све расположиве ресурсе уложе у учвршћивање и поправљање својих геополитичких позиција.

О контроверзама које прате подношење сарајевског захтева за ревизију већ смо подробно писали и оне су довољно познате. Да преовлађују редовне правне околности, многобројне процесне мањкавости у том предмету биле би довољне да онемогуће пријем, а камоли разматрање захтева од стране Међународног суда правде. Међутим, на основу богатог искуства са Хашким трибуналом јасно је да је у оваквим ситуацијама ослањање искључиво на поштовање формалних принципа непоуздан путоказ како ће се ствар одвијати. Јер, поред „дубоких држава“ које неформално делују као стварни центри моћи у појединим земљама, постоји и наднационална, глобална „дубока држава,“ са довољним средствима надзора и принуде да контролише рад свих кључних међународних установа, укључујући и Међународни суд правде, подједнако као Хашки трибунал. Зато би било не само наивно већ и крајње неодговорно потценити деструктивни потенцијал захтева за ревизију који је Сарајево поднело у Хагу, а уз то и реалну могућност да ће, у оквиру инсталирања на положај премијера западног агента Заева, у македонском парламенту у Скопљу бити изгласана и стратешки сродна резолуција коју, заузврат за своју политичку подршку, захтевају албанске странке.

Ревизија пресуде Међународног суда правде из 2007. године није правна радња него политички детонатор, а то је исто и парламентарна декларација која се припрема у Скопљу. Бошњачки члан Председништва Босне и Херцеговине не би смео ни да помисли на повлачење потеза са тако опасним далекосежним последицама без одобрења спонзора из западне алијансе, као што се ни Заев – без обзира на јавне демантије – неће усудити да се супротстави албанским захтевима за жигосање Србије ако добије наређење да им удовољи. Уколико се МСП не позове на бројне процесне недостатке и убрзо не одбаци поднесак из Сарајева, то ће бити јасан знак која је сврха босанског детонатора: радикално заоштравање стања у БиХ, а ако се са тиме повежу потези сличне природе у Македонији и другде, и шире у региону.

Британска резолуција из 2015. године, блокирана у последњем тренутку ветом Руске Федерације, сада се перфидно и са осветом враћа на неколико малих врата. Враћа се на начин који је не само неупоредиво лукавији него и опаснији, зато што својим безобзирним дејством у још већој мери распирује регионалне сукобе. А на све то српска руководства немају разговетан одговор, већ само непрекидно бунцају…