Бој за певање

Најлакше је речи морао сам, а да ли је баш тако? Људски је имати страхове, плашити се, али одрећи се предака,себе и својих сигурно  није светосавски. Православна душа је једино искрено хришћанска. Морамо јој зато помоћи да остане таква. Сви који су рођени као православци нису довољно спремни и храбри да то и носе. Захваљујући онима који јесу смо опстали, захваљујући њима смо и даље поносни светосавски народ. Ти Обилићи, Југовићи, Синђелићи Србије су они због којих се и даље можемо звати Србима, то су управо они због којих имамо овако дивну и још увек поносну Отаџбину.

Несреће долазе и пролазе, ратови су неки пут неизбежни, али не трају вечно. Када се зна колико је живот кратак да ли је ишта онда вредно губљења части? Због мало живота које ће појединац провести лагодније вреди ли заувек изгубити душу и својим потомцима одузети могућност спасења? Колико човек мора да има себичности у себи да би се определио за такав пут? Да су тим путем ишли наши стари давно нас не би ни било. Да смо се предали и чинили што је другима воља одавно би и ми постали нека нова измишљена нација, претопили се у нешто непостојеће. Онаква каква одговара западним ауторима, попут Бошњака, Македонаца, Хрвата, Црногораца… Постали би и ми тако бивши Срби.

Живот је борба, а памтиће само оне чије борбе буду довољно часне, искрене и храбре да буду и опеване. Направимо зато од свог живота бој за певање. Оставимо потомцима чист образ, част и слободу. Сигурно је да то можемо Господ нам је подарио све што је за то потребно а нама је оставио само да о томе донесемо одлуку. Нећемо се ваљда понети тако да и поред херојске крви која тече нашим венама, поред непобедиве светосавске вере, поред аманета прађедова не скупимо довољно храбрости за оно мало, за одлуку.

Управо одлуке чине живот. Управо су оне тај мали корак између части и срамоте. Оне су пресудне у избору да ли ћемо живети „живот пуковника или живот покојника“. Онај ко прихвата туђе одлуке и решења не може се надати срећи. Такав ће служити оне којима је сам дозволио да му постану господари. Живеће тада безвредни живот понизног слуге. Дозволивши да му други доносе одлуке у животу боље није ни заслужио.

Онај ко сам одлучује сигурно је да ће донети одлуку да остане слободан, а онда ће тако и живети. Наравно да пут ка слободи није лак али је вредан сваке грашке зноја, сваке капи крви, сваке муке. То је једини начин живота достојан човека. Рођени смо као људи, морамо се потрудити да то и останемо. Како пролазе они други, они чији су ђедови посустали и пали, може се закључити из речи историчара и професора Салиха Селимовића:

„Од етничких Турака су се увек разликовали. Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав. Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами у души се нису тако осећали. После престанка османлијске владавине они су се нашли „ни на небу, ни на земљи“. Осећали су несигурност и повлачили су се у себе. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анационална.“ (1)

Данас се запад опет игра са њима враћајући им тај погрдни назив „Бошњак“ а заменивши историјске чињенице их убеђују да још буду поносни на њега. Поново их потцењују и исмевају, а како они то беспоговорно прихватају очито је да ништа боље ни не заслужују.  Бошњаци и Хрвати одувек су служили да спроводе одлуке својих газда све једно да ли су то некад биле Османлије, Аустроугари, Немци или данас НАТО и ЕУ. Запад се данас само труди да им на том путу антисрпства  прикључи новоизмишљене нације Македонце, Црногорце… Нажалост то им изгледа и успева јер потомци оних који су се једном одрекли себе много лакше то поново чине.

Зато су ваљда и зверства која су чиниле усташе и муслимани била таква. Осећали су да нису оно за шта се представљају а морају да у то убеде и себе и друге. За то им је било одувек потребно „да буду већи католици од Папе“.  Мада посматрајући Папе кроз историју то често и није било тако тешко. Важно је да нас више не морају да убеђују, ми им верујемо. Наравно да кад се одрекнеш душе много лакше постајеш звер. Одавно нам је познато да када постанеш бивши Србин, можеш бити било шта али човек тешко.

Ипак увек остаје нада да ће их истина пробудити, да ће изаћи из света лажи у коме живе и поново пронаћи своју душу. Као светосавци ми им то од срца желимо.  До тада морамо знати да су они само слуге западних господара. А слуге су врло често горе од својих „послодаваца“ јер се доказују и боре за њихову наклоност. Таква је судба и живот оних који кад је требало нису били спремни за отпор, оних који су побегли од боја. Оних који су живот достојан човека заменили за живот нечијег поданика и роба.

Свако бира свој пут они који су из страха изабрали лакши не видећи куда то води осудили су себе и своје потомке на вечиту понизност. Они други чија је душа била испуњена вером и поносом задржали су част и учинили да ми данас можемо поносно да корачамо. То није било лако, али православље и јесте вера непобедивих и неустрашивих. Како нам је било и какве смо све борбе водили и жртве поднесили кроз историју нам је углавном знано.

Многи од тих надљудских борби, битака, отпора и бојева су и опевани. Историја српског народа и јесте један велики бој за понос и певање. Подсетимо се ипак још једном како је то изгледало за време Османлија. Какве су све одлуке и борбе морали да воде они који су желели својим потомцима да сачувају образ. Део тога се може видети из још једног цитата Салиха Селимовића:

„Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари... Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“ (1)

Ми смо данас потомци управо оних који су поносно носили крст на челу, иако то сигурно није било лако. Оних којима су сечени и ломљени прсти да би остали оно што јесу, Срби. Они други који су се потурчили, покатоличили или већ нешто слично јер нису имали храбрости и срца, јер у себи нису носили част и чојство данас су неки измишљени народи. Као и све друге бајке које су писане и ова њихова лепо делује написана, али живот је нешто сасвим друго. Нису били спремни да зарад потомака носе крст вере на челу, зато сада њихови потомци на себи носе крст срама. Нису имали снаге за онај прави бој, па су водили срамне бојеве за друге. Немају иза себе ништа епско, па уместо да им деца расту на истинитим песмама и причама расту на западним лажима. Такав су живот одабрали када су одлучили да постану бивши.

Срби данас немају видљив крст на челу, али га морају имати и носити у души и то бранити свом снагом. На то нас обавезује и то што смо потомци оних који су част сачували одричући се за то не само својих прстију већ врло често и живота. На нама је да својим делима, срцем и рукама бранимо веру, част, правду и Отаџбину. Не смемо подлећи западним преварама и лажима. Морамо препознати и оне међу нама који су пали, оне који су зарад мало власти и материјалног одрекли се своје душе, одрекли се светосавља. Непријатељ је сад постао лукавији па оне који му служе не тера на промену вере јер је ни они немају, њихова вера је власт и новац. Зато је данас теже препознати оне међу нама који су већ постали бивши Срби. Можда је теже него што је било али морамо будућим покољењима оставити и слободу и веру и част, исто као што су и нама наши стари. Тиме ћемо доказати да смо и ми били „покољење за пјесму створено“.

„Покољење за пјесму створено

Виле ће се грабит у вјекове

Да вам в’јенце достојне саплету

Ваш ће примјер учити пјевача

Како треба с бесмртношћу зборит!“

                                                                                        Петар II Петровић Његош

Не воде се бојеви само на бојном пољу, они јесу најупечатљивији и најтежи па се можда зато најдуже памте, али има и оних других. Искрена православна душа зна да је цео живот један велики бој. Сваки наш корак је део неке битке, борбе, боја. Отаџбина и народ се брани и истином, вером, науком… Свако од нас ко на било који начин чува, улепшава, брани, воли, унапређује Отаџбину је учесник једног великог боја за мајку Србију. Боја који мора учинити таквим да га покољења са поносом памте. Важно је само на том путу не посустати, не стати, већ њиме храбро корачати. То је једини начин да на крају сви заједно са поносом уживамо у победи вере, љубави, истине и правде. Није лако добити бојеве, али зар нешто сме да нас спречи да својој деци вратимо наду, срећу, осмехе? Ко сме да нас заустави на путу да својим потомцима обезбедимо часну будућност?

Само док будемо знали ко смо и одлучно се борили за то постојаћемо. Само такви нећемо морати као други своју прошлост да измишљамо или да нам је не дај Боже исписује запад. Не, наша историја је стварна и пуна бојева, наша прошлост је за понос и певање, зато неизмерно хвала нашим ђедовима. Хвала им што су нам показали пут и оставили нас слободним и поносним. На нама је зато данас ништа мање лак задатак, да живимо тако да нам деца остану слободна и поносна а унуци сутра захвални. Ако будемо живели светосавски попут наших предака сигурно је да ће и наши бојеви поносно у будућности бити опевани.

*

Извор: ФСК