ОДБАЦИВАЊЕ “ТИРАНСКЕ ПЛАТФОРМЕ”

“Тиранска платформа“ за албанизацију Македоније је соросоидни НАТО производ, par exellence.

Упркос свим притисцима неолибералних структура ЕУ, НАТО и соросоида Џејмса Бејлија (који је у Скопљу још увек амерички амабсадор) на Преседника Македоније Ђорђа Иванова, да мандат за састав нове владе дâ лидеру СДСМ Зорану Заеву, дан уочи посете шефице ЕУ дипломатије Федерике Могерини Скопљу, македонски председник је одбио то да учини. Лидер опозиционе СДСМ, Зоран Заев, чија партија није победила на изборима 11. децембра 2016. године, уз помоћ постизборног “инжењеринга“, прикупио је 67 посланичких потписа, шест више од неопходних 61,  правећи савез са трима албанским партијама и прихватајући све њихове захтеве из такозване „Тиранске платформе“. Њихова намера је била да постану власт упркос изборној победи владајуће ВМРО-ДПМНЕ, чији лидер Никола Груевски претходно није прихватио уцењивање албанских партија и по цену губљења власти.

Одбијање Иванова одјекнуло је као бомба, судећи по насловима домаћих и иностраних електронских медија, а суштина одлуке Иванова је да, како је рекао, не може да дâ мандат некоме ко угрожава независност и суверенитет Македоније. Председник Иванов је рекао да, у складу са Уставом, неће именовати за мандатара неког ко преговара на основу платформе стране земље која се користи за уцењивање Македоније, угрожавање њеног суверенитета, независности и унитарног карактера. Та платформа представља постизборно кршење Устава и ставља Македонију у субверзивну позицију и у положај зависности од стране земље. Иванов је притом, пре свега, истакао да је реч о платформи албанских партија, којима су оне условиле подршку Заеву. Грађани су гласали за европске реформе, а не за страну платформу, нагласио је Иванов.

Европски комесар Јоханес Хан, Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг и амерички амбасадор у Скопљу, Бејли, од Иванова су јавно тражили давање мандата Заеву за састав нове владе.

Албанци су, наиме, платформу за подршку новој македонској влади донели још у јануару уз подршку званичне Тиране, па се тај документ у Скопљу још назива ”Тиранска платформа”.

Такозвана ”Тиранска платформа“, коју је албански преседник Еди Рама у Тирани поделио лидерима албанских партија из Македоније у суштини је план НАТО пакта за успостављање Велике Албаније. Оно што нико није рекао македонским медијима је да је једна од седам главних тачака „Тиранске платформе“  албански захтев  за стварање „интегрисаног управљања границама“  на граници Македонијe са Косовом и Албанијом, што је заправо покушај да се уклоне границе и да се имплементира концепт Велике Албаније.

То је концепт НАТО пакта из априла 2002. године, а идеју је у Скопљу представио  Роберт Сери, тадашњи директор НАТО пакте за операције и управљање кризама. Декларација, која је требало да се усвоји на предложеној конференцији о безбедности у региону је предвиђала успостављање заједничке граничне патроле између Македоније и Албаније, Македоније и Косова, као да се ради о „једној држави“. Тим амбасадора Серија није хтео да промени те предложене тачке у завршном документу конференције, те је наша оцена тада била да се конференција не може одржати.

Дакле, ово није први покушај НАТО пакта  да направи Велику Албанију на рачун  Македоније, али сада је то било преко „Тиранске платформе“, коју су лидеру СДСМ Зорану Заеву потурили као „кукавичје јаје“. Он је прихватио све захтеве из ове платформе са јединим циљем да добије подршку албанских партија у Парламенту и да се како-тако дочепа власти.

У платформи коју су усвојиле три албанске партије ДУИ, покрет Беса и коалиција Алијанса за Албанце, између осталог се тражи увођење албанског као службеног језика, решавање спора око имена Македонија, отварање дебате о застави, химни и грбу Македоније, као и равномерна заступљеност Албанаца у државним структурама. Позива се и на усвајање резолуције о Собрању којом се, како се тврди, осуђује „геноцид над албанским народом у Македонији” у периоду од 1912. до 1956. године, као и извињење Албанцима,  не само од стране  Македонаца, већ и од српског народа.

Платформа подразумева седам главних тачака, међу којима се истиче да Албанце треба сматрати конститутивним народом Македоније. Захтева се и употреба албанског језика на свим државним нивоима, као и да у Уставу треба да стоји да су званични језици Македоније „македонски са својим ћириличним писмом и албански са својим алфабетом”. Албанци су захтевали и дебату о застави, химни и националним симболима, „тако да они одражавају мултиетничност друштва и етничку једнакост”.

Дакле, нема сумње ко је „аутор“ ове Тиранске платформе. То је соросоидни, неолиберални НАТО пакт, у коме се још није одразила реална промена власти у Вашингтону. У том смислу, Генерални секретар НАТО пакта је себи дозволио да јавно дели наређење Председнику једне суверене земље, коме би требало да даје  мандат за састав владе. У ствари, потпуно исто, као и они из Брисела где Пирове победе славе соросоидни бирократи као Хан, Могерини, итд.

Мора се имати у виду и да је Барак Обама током своје опроштајне посете Атини имао Македонију високо на дневном реду, одмах после Русије. Такође је бивши шеф ЦИА, неколико дана пре но што је смењен, посетио Тирану и састао се са Едијем Рамом.

Отуда ово грубо мешање НАТО у унутрашње ствари једне државе, која при том није чланица Алијансе, пре свега значи да је Алијанса стала иза пројекта ”Велике Албаније”. Њима је изузетно важно да Заев направи коалицију са Албанцима у Македонији, а испуњавање њихових захтева би довело до федерализације Македоније. У ширем контексту, ово отворено и грубо мешање говори о томе да им се жури и да покушавају да ураде што више послова, да нову администрацију у Америци ставе пред свршен чин, где год је то могуће. И у Украјини, и у Македонији, и у Црној Гори, и у Србији.

Промене у ЕУ ће бити очигледне већ у марту, после избора у Холандији и у мају, после председничких избора у Француској. До тада, Македонци су чврсто решени да бране своју државу и да излаз из садашње ситуације нађу на новим изборима, који неће бити подложни соросоидном инжинерингу. Такође је неопходно и одржавање пописа становништва, од чега албанске партије беже, јер је врло вероватно да је њихов проценат у земљи мањи од 20%. И СДСМ и албанске партије само хоће власт, али не и нове изборе.

*Аутор је геополитички аналитичар и саветник премијера за спољно политичке послове у периоду од 1998. до 2002. године.