Пише: генерал Јован МИЛАНОВИЋ, из књиге „Србија и NATO, друго допуњено издање“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, март 2015.
- Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након процене на највишем државном нивоу, да ће у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, борбена дејства, односно, агресија бити пренета на територију Србије
- Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио. До краја 1998, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама
- Француски генерал, шеф њихове војне делегације у NATO, жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, упознао сам се са његовим шефом кабинета, мајором Пјер Анри Бинелом
- Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“. Погледао ме је и питао: „Шта не знаш“? Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови
- Бинел је своје одрадио. Иако је била безмало поноћ, морао сам да изађем из куће. Понео сам две кесе. Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд
ДАНАС, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен, делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат „злочиначког подухвата“ створен уNATO.
Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту NATO.
Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште најмонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.
Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и NATO снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно, агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије.
Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.
Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.
Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равне по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ.
Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.
Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију NATO.
Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета NATO. Француска се у то време противила агресији NATO-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланицаNATO, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностимаNATO-а, које су се односиле на моју земљу.
Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом.
Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором.
Пре функције у NATO-у, био је у француском конигенту УНПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен-Сир војну академију, коју су завршили Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности.
За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја.
У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим, размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у „обавештајну игру“, веома искрено, свестан свих последица.
Почетком лета ‘98, NATO је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којим ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије.
Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“
Погледао ме је и питао: „Шта не знаш?“ Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: „Знаш шта“, мада смо онда већ били на ти, „кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е, у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако“.
Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. „По чему?“ Ја кажем: „Кад је неко државу преварио, онда га ту вешају“. Погледао ме, и каже: „Па шта, неће вас да вешају?“
„Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију“. Каже: „То је опасно“. Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да верујем да као обавештајац знам да је дубоко загазио у „издају NATO“ и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски.
Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: „Па у реду, имаћеш их“. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио.
Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица, истовремено,бити ухапшени.
Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је излазио напоље и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је.
За мене је тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто није било паметно. Одлучим се. Постоје три излаза из зграде. Један је где излазе аутомобили, други је главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контејнери.
Не размишљајући много рационално, једино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу, па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе.
Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. Изашао сам где су контејнери. Бацио сам једну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања којим иначе идем, изашао сам на једну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд.
Ујутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства је освануо план за агресију. У њему су били сви детаљи који су били потребни. У то време, јединице су већ биле на положајима, диспергована је била муниција, складишта, авиони, радари, ракете, итд.
Донета је одлука да се извади тзв. „стратегија дисперзије“ и да се изврши премештање људских и материјалних ресурса на нове положаје. То је урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификацију позиција циљева. Да напоменем да је на једној томахавк глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војно-технички институт пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раније су одредили циљеве које ће гађати.
Наравно, током провере локације циљеви више нису били на ранијим позицијама. Сви борбени ресурси – људство и техника – били сууа новим рејонима. Настала је паника у NATO, јер су циљеви нестали. Наилазе зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операцију назвали „Балканска зима“.
Радикалном агресијом имали су за циљ да униште људске и материјалне ресурсе, привредни и политички систем земље, да изазову капитулацију оружаних снага, доведу NATO копнене снаге и изврше окупацију. Општа глад и смрзавање становништва је била мера за непокорност NATO-у.
План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требало да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“.
Фаза „Апокалипсе“ обухватала је више од 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресије, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се није одиграо онако како је NATO планирао.
Дисперзијом циљева план агресије „Балканска зима“ је пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегијског изненађења, што је први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресији одлучили су да 12. октобра ујутру крену за Београд, да преговарају са председником Милошевићем и државним и војним врхом. У суштини, агресија је одложена.
Том приликом, договорено је да се део наших војних и полицијских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисије. Увече су се вратили у Брисел. Известили су Савет NATO о томе шта је договорено са руководством у Београду.
Споразум је био да се до 17. октобра (72 сата) реализује договорено. NATO је остао у стању највишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, тај борбени статус NATO је продужен још десет дана, до 27. октобра. Тога дана NATO је снаге за агресију на СРЈ превео у „мирнодопско стање“.
Двадесет седмог октобра сам послао свој последњи извештај из Брисела „да је агресија избегнута, опасност није прошла“. Наравно, то се касније десило у марту, али су моји напори, уз помоћ мајора Бинела, агресију одложили за око пола године, што је знатно допринело да је спремније дочекамо.
Мајор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен је 19. октобра, одведен у Париз и био је десет дана под истрагом. Одмах је признао и рекао је: „Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: „Зашто си дао?“, одговорио је:“Због тога што сам хтео да помогнем Србима“.
У првом контакту са мном, рекао ми је да му је деда био солунац и да му је рекао: „Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу“.
Сви медији, и електронски и писани, саопштавају 01. 11. „да је ухваћен српски шпијун у NATO“. Бинел је остао у затвору, а ја у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизијске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликају. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То је трајало доста дуго, десетину дана.
Потом је, 19. новембра белгијски парламент заседао и на дневном реду је била „шпијунска афера Милановић-Бинел“. Била је то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, јер нису могли да ме протерају.
Европска унија нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгији, а NATO-у ја нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента је била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касније. Намера им је била да ме 15. јануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа која иначе даје белгијско Министарствоиностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од Муслимана или Шиптара ликвидира, пошто је то тамо било као „добро јутро“. Е наравно, ја сам о тој намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од једне врло значајне личности. Тај паклени план је осујећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгију и вратио се у Београд.
Бинел је био оптужен за националну издају и претила му је казна од 14 година због тога што није могао да докаже да ми није донео план о фреквенцијама летења француских авиона.
Тај план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Француској. Рекао сам : „Не желим да од тебе правим националног издајника.” О Француској, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео је десет месеци у истражном затвору, потом је, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заједно са истражним затвором, издржао је казну од три године.
У затвору је написао књигу „Ратни злочини NATO”. У њој је, поред осталог, описао овај „NATOзлочиначки подухват“.
Рећи ћу вам само шта му је рекао судија приликом суђења. „Желели сте да будете херој, постали сте издајник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.”A психијатар, док је лежао у затвору, и био под истрагом описао га је овим речима:“Ментално болесна, изопачена личност.”
Психијатар не каже да су му у ћелију убацивали злочинце и хомосексуалце.
Он је, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду је био маја 2003. године, поводом промоције његове књиге „Ратни злочини NATO“. Нико из државних институција није присуствовао тој промоцији. А изговорио је реченицу за историју: „Нисам се покајао, опет бих исто учинио“.
Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др са Сорбоне, Мили Алечковић.
Написао је у то време још четири књиге. Рекао је и ово: „Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник“. Рекао је и следеће: „Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моја следећа активност је учење српског језика“.
Има ли већег патриотизма од једног странца. И коначно, председник Републике Србије га је 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у једном подужем чланку, анализи, каже: „Да ли је његова судбина вредна за оно што је учинио“.
И следеће, у то време, Свилановић је био министар иностраних послова, каже: „Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему нису такви људи примерени.
Ето, то је најзначајнија епизода једне велике четворогодишње обавештајне операције. А било их је заиста много. Њима ће се бавити историја и историчари. У овој епизоди, учесници смо Бинел и ја. У мноштву других епизода било је више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезује.
О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што је он рекао у истрази и оно што је у јавности познато.
На крају, желим да истакнем да је мајор Бинел, за јубиларну 10-годишњицу обележавања агресијe NATO Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србије, послао поруку коју је назвао:
„Порука земљи хероја под бомбама убица“. У поруци је рекао да је имао и понос и стид, али стиди се због своје земље која је учествовала у агресији против поносног српског народа, са којима су у историји били пријатељи. И на крају, он каже: „Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још притајена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим. Нека је слава и дуговечност српском народу. Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел.”
Ја поручујем у своје име:
Хвала ти, брате, Бинел!
Хвала свима који су као Бинел допринели да се осујети злочиначки план агресије „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године.
Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у тајним депоима најновије српске историје. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења!
Хвала Белгији што ми је сачувала живот, а могла је применити „америчку рецептуру“.
