О хришћанском подвигу

Подвиг треба почињати од испуњавања заповести Божијих

Подвиг треба започети чињењем заповести Божијих које су нам дате у Еванђељу. Старајући се за њихово извршење и видећи при том свој неуспех и немоћ, нипошто се не треба смућивати, већ смиравати се и кајати. Но ако бисте и ишли неодступно путем Божијих заповести, чувајте се опасности с друге стране: ђаво вас неће оставити, него ће вас нападати високоумљем и увереношћу у то да сте бољи, па ће вас тако вешто уловити. А ви, немајући још смирења, а видећи себе како испуњавате заповести, неприметно можете да склизнете у овакве помисли. Чешће треба на уму имати реч Господњу: тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, Говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Тако можете да изагнате високоумље. Но пошто смо ми још далеко од извршења заповести Божијих, морамо и невољно да се смиравамо и кајемо, како пише преподобни Марко Подвижник у Беседи о покајању. Покајање нам је свагда потребно, но желели бисмо да видимо себе поправљеним, како у молитви збори свети, Јефрем: “ Да, Господе, Царе, дај ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога“. То не значи – да грешимо намерно, већ – да видимо грехе које смо раније починили, и оне које сада чинимо, и да због њих не очајавамо, него да се кајемо, сматрајући себе у уму за последњег од свих.

У духовном подвигу треба бити храбар

… Не клони у унутарњој борби коју против тебе води невидљиви непријатељ душа наших; макар и хиљаду рана примао на дан, не одступај од подвига; одрекни се своје воље и расуђивања. Бог је благ и милостив, неће допустити искушење које превазилази твоју снагу, него само оно што је неопходно и корисно за поучавање. Сматрај себе за последњег од свих…

Не узимај подвиг који превазилази твоје снаге

...Не узимај подвиг који превазилази твоје снаге, јер ми треба да будемо „страстоубице, а не телоубице“. Код св. Исака у 85-ој беседи стоји: „тело је слабо, ако га присилиш преко његових снага, пашћеш у помрачење“… Ако ће умирење тела, које долази не од лењости него од немоћи, да те оснажи, онда можеш да си га приуштиш. А жаљење које осећаш због немењања на добро, Бог је у стању да преточи у делање (Исак Сирин, Беседа 89). Коначно, у храму, ако немаш снаге да стојиш, можеш и да седнеш, осим током неких најважнијих делова службе. Што се тога тиче, буди спокојна.

Подвиг без смирења доводи у прелест

Добро је што си имала поверења у савет мати О. поводом твоје некорисне жеље да прерано и самовољно примиш монаштво. Изненађен сам твојом незрелошћу и надобудном ревношћу која потиче од таштине и самоуверености. Мислиш да ћеш онда живети свето и спасти се. Како ти замишљаш светост? Чини ти се да се треба молити од свег срца, па ће ти се онда отворити небо. То је чиста прелест! Она лако може да доведе до тога да сиђеш с ума. Знаш ли то? А када мислиш да си је достигла или да ћеш је достићи својим подвизима, то је већ опасно: тако се показује твоја гордост, а за њом и прелест. Нису ли сви светитељи, и поред свог богоугодног живота, доживљавали себе као земљу и пепео? Оно што им је дато, што им је даровано од Бога, чувано је смирењем. Други су себе сматрали недостојним да приме такве дарове и остајали су у границама смирења. Ти покушаваш да на себи видиш умишљену светост, и узнемирена си јер је не видиш, уместо да се смираваш и тугујеш у срцу, сматрајући себе за последњу од свих. Тада би и у малим и слабашним покушајима да вршиш оно на шта си призвана, могла да будеш умирена благодаћу Божијом, која на смирене гледа. Сав твој подвиг мора да буде окренут на дела срца, од кога долазе најразличитије страсти и нападају нас. Пошто сама немаш снаге да се бориш против њих, дозивај Господа, и победу приписуј Њему, а у поразу приноси покајање и буди смирена. Ти очигледно не знаш како се ваља борити и супротстављати страстима, а толико држиш до свог делања и умишљених подвига. Какву ти корист доноси делање? Осим повреда никакву. Кад би живела са сестром, у узајамном општењу са њом, кроз речи и дела, могла би да спознаш своју немоћ кроз то што те повређују речи, љутња, неотрпљени прекори или шта друго, приносила би покајање, а временом би напредовала и задобила добро расположење и душевни мир. А сад, какву корист имаш од усамљености? Само се ум дичи да живиш усамљено. А где је душевни мир? Нико те не дира, а ти си узнемирена. Саветујем ти да пажљивије прочиташ књигу авве Доротеја, и то не једном, и да просудиш да ли ти тако проводиш свој живот. Уз то прочитај у књижици старца Пајсија писмо јереју Димитрију, у коме он предочава штету од безмолвног и неопштежитељног живота.

Подвизи који су праћени гордошћу, тешки су

Подвизи против страсти бивају тешки само онда када их упражњавамо с гордошћу и самоувереношћу, а кад их упражњавамо смирено, призивајући Божију помоћ, и када њој приписујемо успехе, они постају лако подношљиви. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11,30) – рекао је Спаситељ.

Најважнији подвиг – обнова унутарњег устројства

Наше делање мора бити такво, да себе сматрамо горим од свих: тада ће нас Бог оправдати… Саветуј да се чешће чита о смирењу, о самоукоревању, о трпљењу: то ће можда донети у срце сећање на њих, а и на делу ће помоћ добити: припремих се и избегох узнемирење (Пс. 118,60); а кад се узнемирење догоди, и ту постоји средство: клонуо сам и не могу говорити (Пс. 77,4). То ће бити подвиг и духовно делање!
Ви треба да се подвизавате не само на држању молитвеног правила и поста, већ и на обнови свога унутарњег устројства, обнови која се постиже љубављу и смирењем. Кажете да не можете да поднесете укоре и обличавање, и да у вама остаје жеља за осветом. То значи да је ваша гневна страна, која потиче од гордости, врло снажна. А како се против ње борити и како је побеђивати наћи ћете код св. Јована Лествичника, Поуке 8,9,10,24 и 25, затим код св. авве Доротеја „О томе како ваља укоравати себе, а не ближњег“ и код Нила Сорског „О страсти гнева“, те још код авве Доротеја „О томе како ваља ходити путем Божијим“… Без самоукоревања, трпљења и љубави, ова се страст (гордост) не може победити; за ово је потребно много времена, подвига и труда. Видећи себе у таквој невољи, неопходно је смиравати се; а где је смирење, тамо је и милост Божија. Без тога не можете наћи спокојство. Јер томе нас је научио Сам Господ, говорећи: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).

Подвиг је неоиходан ради заштите од деловања страсти

Из свих наведених сведочанстава видите да не смете да доспевате у униније приликом упражњавања подвига, него да треба да имате наду у доброту Божију. Не одричите се подвига, него их упражњавајте према својој снази и могућностима. Јасно да ђаво ратује против вас помислима: као, да немате никакве користи од упражњавања подвига. Јер ако прекратиш подвиге, покориће те горчином, различитим помислима и страстима, о чему пише свети Исак Сирин: „неће нас због правила кажњавати Господ у онај дан (дан суда), него ако услед остављања правила улазе у нас нечисте помисли“.

Од чега се састоји телесни подвиг

Свети Петар Дамаскин је у својој првој књизи набројао седам телесних активности: безмолвије, умерени пост, умерено бденије, појање псалама, духовна молитва, читање духовне књижевности и житија отачких, те тражење савета од оних који су искусни у свакој мудрости и подвизима. Све ово безмолвник треба да упражњава. У закључку он вели: „за ових седам телесних активности, ваља имати трпљење у свему што се догоди, што Господ допусти ради спознавања и искушавања, као и да бисмо постали свесни своје немоћи“. Даље описује плод овог делања: „и тада почиње ум да сагледава прегрешења своја, која су као песак морски, а то је зачетак просвећења душе и знак њеног оздрављења; укратко, душа постаје скрушена, срце смирено, и себе заиста узима као најмању од свих“.

Прво затворништво – затварање чула за грех

А поводом тога што желиш затворништво, ја то не одобравам и не могу да дам пристанак. Затвори врата ума и срца за гордост, а уста и језик за многоглагољивост, спорове и осуђивање, рукама не допуштај да ударају; прихвати савет оних који ти желе духовну корист, тако ћеш остварити своје затворништво, без и једне прелести и уплитања ђавољег.

О духовним подвизима

Какве подвиге помињеш? Збуњује те што не живите онако како би доликовало обитељи. Господ од нас тражи подвиге сразмерно нашим снагама, подвиге који ће да служе обучавању у добродетељима, али – са смирењем. А што се тиче вашег живота, када бисте видели да живите како треба, испуњавајући све што је заповеђено, све то још не би представљало достизање савршенства, док би самољубље могло да те одвуче у обману. Боље је, видећи своју беду, немати поверења у себе и свагда се унижавати пред Богом, са смирењем, него ли видети свој напредак. Држите се средњег пута, смирења, и не идите пре времена на узвишени пут, који није по вашој мери. Видећи своју беду, никога не презирите, не осуђујте, сматрајте себе за последњег од свих. Када се догоди да од неког доживите укор или презир, сматрајте да сте то и заслужили. Тачно је, ми немамо ни сенку од оног монашког живота, каквим су живели древни оци; и њихови дарови били су већи, а они су их чували у смирењу. Ми сада не можемо да видимо примере узвишеног живота и дарова, те о њима можемо само да читамо у отачким делима; но због тога не треба да клонемо духом и да сматрамо да смо изгубљени, него, по речима св. Јована Лествичника, треба да гледамо на себе као на сироте који стоје пред царским ризницама како би лакше постали свесни свога сиромаштва и како би се смирили. Да се подвизавамо против страсти, за то увек имамо и прилике и средстава; о томе треба да се старамо и на то себе да терамо – тада ћемо пред Господом постати они којима је помоћ потребна, па ћемо од Њега добити снагу и помоћ за извршавање Његових заповести (Мт. 11,12). И шта рећи о савршенству, када је св. Макарије Египатски за себе рекао да он: „није монах, али је видео монахе“. Дакле, буди миран и немој се смућивати; и онда, кад станеш пред суд Божији, немој полагати наду на своја дела, него на неизрециво милосрђе Божије и на Његове бесцене заслуге. Чак када бисмо ми и имали добра дела, она нас не би спасла без Спаситељевих заслуга и без нашег смирења, док смирење, уз наду на милост Божију, спасава и без дела!
Пишеш да живиш у расејаности и немару, и да од свег срца желиш да што пре одеш у манастир: добро је што тежиш том месту, на које ти је Бог указао као на оно где ћеш проводити свој подвиг и задобити спасење. Но наш се подвиг не састоји само у закључавању унутар зидова, у посту, молитви, чињењу поклона, послушању и осталом, него је од свих тих дела потребно тражити плод смирења. Не би било лоше да прочиташ св. Петра Дамаскина, другу књигу, беседу 9, о девојци чија дела нису била праћена смирењем. Шта јој је рекао мудри старац? Ако имаш у виду стицање љубави и смирења, не брини ни око чега. Љубав чак и својој истинској користи претпоставља ближње, а смирење даје снагу и утеху ономе ко га поседује. Сав наш подвиг треба да буде усмерен на ове добродетељи. Но да би их стекли ваља поднети велика искушења од насртаја ђавољих…

Извор: Књ: Свети Макарије Оптински – Речник спасења