Немири регионалног мира
У којој вези је 57 оптужница подигнутих против Срба на Косову – казнене експедиције која би могла да се заврши новом „Олујом“ уколико се Срби не повинују свим захтевима Приштине, тачније, престану да буду Срби – са потписом који је Србија ставила на ССП.
Налоге за хапшење које је „Специјално тужилаштво за ратне злочине Косова“ подигло против 57 Срба осумњичених за наводне ратне злочине на Косову и Метохији 1998. и 1999. додатно је обеспокојило житеље северно и јужно од Ибра, али и актуелизовало питање може ли бити мира на Балкану док год један цео народ седи на оптуженичкој клупи.
Јер албанско тужилаштво на Косову спроводи само оно што већ годинама хрватско ради – пописује и „рашчешљава“ спискове оних који би могли да се уклопе у профил ратног злочинца, а такав је сваки Србин који не аминује политику тамошњих власти. Да ли Србија може да заштити своје грађане у овим монтираним процесима, те у ком тренутку је то наше право суспендовано?
КООПЕРАТИВНИ У МЕРИ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА
Да ли и Косово и Црна Гора и БиХ и Хрватска, знајући да је Србија притиснута обавезама регионалне сарадње, користе јавне и тајне оптужнице против Срба као вид притиска не би ли нас учинили кооперативним у мери задовољења хрватских, исламистичких и албанских интереса?
Разлози за чуђење када је у питању деловање Специјалног тужилаштва тзв. Косова отпадају, објашњава у разговору за „Печат“ правни историчар др Зоран Чворовић, ако се сетимо садржаја Бриселских споразума, али и чињенице да је Србија ставила свој потпис на ССП.
Чворовић подсећа да је Процес стабилизације и придруживања Западног Балкана Европској унији, који обухвата све земље бивше Југославије без Словеније, али и Албанију, покренула Европска комисија у мају 1999. године, у јеку агресије НАТО на СР Југославију. О циљу овог институционализованог процеса јасно говори, објашњава он, атрибут „стабилизација“ у његовом називу.
„Није случајно да је само на подручју Западног Балкана процес придруживања ЕУ добио додатни атрибут ’стабилизације’, нити је случајно што је Процес стабилизације и придруживања ЕУ овог региона проглашен у мају 1999, у јеку агресије НАТО на СРЈ. Стабилизација је еуфемизам за послератно цементирање и трајно институционално обезбеђивање свих резултата рата који је НАТО током деведесетих година водио против Срба; почев од бомбардовања Републике Српске 1995, преко подршке агресији на Републику Српску Крајину, па све до 1999. и агресије против СРЈ која је завршена окупацијом Косова и Метохије. У оквиру Процеса придруживања и стабилизације кључна је регионална сарадња, јер се кроз обавезу регионалне сарадње земље Западног Балкана приморавају да прихвате и правно санкционишу политичку мапу Балкана коју је исцртала НАТО војна интервенција. Зато у члану 5 ССП Србије са ЕУ стоји да је обавеза регионалне сарадње услов свих услова у процесу придруживања Србије ЕУ.
Ратификујући ССП Србија је пристала да тзв. Републику Косово третира као територију ван државноправног поретка Србије и да сходно томе сарађује с њеним органима, као што мора да сарађује и с другим квазидржавама насталим великим делом на насилно узурпираној српској националној територији.
Према члану 15 ССП Србија је дужна да са земљама обухваћеним Процесом стабилизације и придруживања, а од 2015. године то је и тзв. Косово, закључи уговоре о сарадњи, између осталог, и у области полиције и правосуђа. Уосталом, ову обавезу је Србија већ формализовала кроз уговоре о сарадњи са полицијама и тужилаштвима БиХ и Хрватске.
Уколико Србија не суспендује ССП, ваља очекивати исте уговоре и са тужилаштвом и полицијом тзв. Косова, јер то налаже чл. 15 ССП.“
РУКЕ ВЕЗАНЕ СПОРАЗУМОМ
Колико члан 15 Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ везује Србији руке и приморава је на сарадњу с правосудним органима свих земаља Западног Балкана, толико је, упозорава Чворовић, ограничавају и Бриселски споразуми. Све док Србија не поништи ове споразуме, њено садашње противљење радњама Специјалног тужилаштва тзв. Косова биће бесмислено и правно и политички неделотворно.
„Србија није у могућности да оспори деловање Специјалног тужилаштва тзв. Косова или да се оглуши о реализацију налога за хапшење када је једним од Бриселских споразума признала легалитет правосудном систему тзв. Косова. Јер, пристајући да противуставно укине свој правосудни систем на Косову и Метохији, Србија је признала законитим правосуђе које је установљено уставом и законима тзв. Републике Косово.
Сада имамо ситуацију да један орган правосудног система тзв. Косова, признат од стране Србије Бриселским споразумима, спроводи у оквиру своје надлежности истраге против Срба, осумњичених за извршење наводних ратних злочина и издаје међународне налоге за хапшење тих истих Срба.
Како после Бриселског споразума о правосуђу Србија може уопште кредибилно да реагује? Извесно је и да ће ЕУ извршити притисак на Србију да, сходно Бриселским споразумима и обавези очувања регионалне сарадње из ССП, прихвати и призна радње правосудних органа тзв. Косова.
Тек уколико би Србија суспендовала поменуте документе, онда би Специјално тужилаштво тзв. Косова и други правосудни органи постали противправне, криминалне установе, чије би деловање Србија могла да игнорише и сузбија радњама својих судова и тужилаштва, која би морала опет да оснује на КиМ, бар у деловима где живи наш народ и где постоје безбедносни услови.“
ПРОКРУСТОВА ПОСТЕЉА ЗА СРБИЈУ И СРБЕ
С друге стране, Србијини званичници, а то се види из изјава представника нашег Тужилаштва за ратне злочине, пристали су на сарадњу са тзв. Хашким судом, организованим да суди за кривична дела која је учинила ОВК. Овај суд је хашки само према месту свог рада, а заправо је суд тзв. Косова, јер је основан законом тзв. Републике Косово и то после промене устава која је омогућила његово оснивање. Спремношћу правосудних органа Србије да сарађују са овим судом Србија признаје правосудни систем Косова.
„Говори се о сарадњи са тзв. Хашким судом за ОВК, а у ствари Специјализованим судом тзв. Косова, а истовремено инсистира на томе да ће Србија игнорисати поступке Специјалног тужилаштва за ратне злочине у оквиру Државног тужилаштва тзв. Косова. Такав приступ је неконзистентан. Или се не признаје правосудни система Косова и уместо њега, а у складу са Уставом Р. Србије, оснивају се на КиМ правосудни органи Србије, или се у оквиру обавезе регионалне сарадње проистекле из чл. 15 ССП сарађује са свим инстанцама судске власти тзв. Косова.“
Очито је да је закључивањем ССП са ЕУ, као и закључивањем Бриселских споразума којима се реализује обавеза регионалне сарадње из ССП, Србија ушла у процес који представља Прокрустову постељу за Србију и Србе. Да ли ћемо, под притиском обавезе да сарађујемо с државама у региону и да чувамо регионални мир, морати ћутке да посматрамо прогон који против Срба спроводе органи околних НАТО држава?
ССП ЛИСИЦЕ НА РУКАМА СРБИЈЕ
Као што се на Србију врши политички притисак да призна пресуду суда БиХ којом је генерал Новак Ђукић осуђен на 20 година затвора, Србија би могла, упозорава Зоран Чворовић, да се нађе у ситуацији да мора да призна пресуде тзв. судова тзв. Косова по којима ће се поједини Срби огласити кривим за неке ратне злочине у монтираним судским процесима.
„Чињеница да Срби против којих се воде поступци данас нису доступни косовским органима и да Србија не жели да их изручи Косову које не признаје, ништа у перспективи неће значити уколико на рукама Србије и даље буду ССП лисице и обавезе регионалне сарадње.“
ПОТЕРНИЦА ЗА СРБИМА ИЗ КЛИНЕ
Основни суд у Пећи подигао је Оптужницу против 14 Срба из Клине који се терете за тешко кривично дело ратног злочина почињеног током 1999. године. За њима је расписана потерница и достављена свим полицијским станицама на Косову, укључујући косовске прелазе и аеродром у Приштини.
Суд у Пећи је ову одлуку донео у сарадњи са косовским специјалним тужиоцем за ратне злочине, а кривично дело које се осумњиченим Србима ставља на терет кажњиво је вишегодишњом казном затвора.
МИ СМО РАТОВАЛИ ЗА СВОЈУ ЗЕМЉУ, ОНИ СУ КЛАЛИ
На списку оптужених, како преноси албанска штампа, налази се и име Славка Никића, последњег члана специјалне јединице МУП-а која се борила против кријумчарења наркотика на Косову и Метохији 1998. и 1999. У разговору за „Печат“ Никић истиче да је ово покушај бајпасовања незадовољства које је уследило након хапшења Харадинаја и оснивања Суда за ратне злочине, те да албанска страна покушава да у исти ред стави официре и команданте који су часно и у складу за Женевском конвенцијом бранили своју територију са убицама и кољачима одговорним за масакрирање, киднаповање и клање 2.500 Срба са подручја Косова и Метохије.
„Ту има још једна ствар – докази које поседујемо а који сведоче у прилог томе да су они убијали и Албанце. Сетимо се зашто је убијен бивши припадник ЈНА и један од оснивача УЧК Тахир Земај, који је без обзира на избор да учествује у злочиначком покрету, поштовао кодекс части. Наиме, када је сазнао да је Рамуш Харадинај убио и бацио у Радоњићко језеро младу 16-годишњу Шиптарку, Земај је бурно реаговао. Тахир Земај, његов брат и његов син су убијени. Харадинају су сметали сведоци недела.“
Аутор: Наташа Јовановић
