СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЂОРЂА КРАТОВЦА

Блажени Георгије – Ђорђе родио се у српском граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим упехом. Затим Ђорђe изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе ce бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.
Овај лукави законик дође код Ђорђа тобож да наручи неки рад. Објаснивши Ђорђу шта да му изради од донетог сребра за добру плату, мухамедански учитељ похвали мајсторову вештину и његову даровитост. Затим му говораше: „Када би ти, младићу, примио нашу веру, оженио би се ћерком градског aгe, и тебе би обасипали поштовањем, те би постао први човек у граду“. Ђорђе му захвали на томе, и упита га: „А је ли слава земаљска трајна?“ Законик одговори: „Разуме се, све земаљско није трајно, али Мухамед је обећао рајска уживања онима који испуњују његове заповести“. – А у чему се састоје заповести?“ упита Ђорђе. – У доброј вери и чистоти телесној; а чистота захтева умивања и молитве, одговори законик. – Но ако човек, упита Ђорђе, живи блудно и ненасито се предаје задовољствима тела и стомака, да ли ће га примити у paj?
Мухамедов следбеник би приморан да призна, да ће човек без исправљеља срца допасти не у рај него у муку. „Ипак се, настави Ђорђе, ваши властодржци, судије начелници предају нечистим делима и умиру не мислећи на одрицање од прљавог живота. Нe подлежу ли они, према самим твојим речима, вечном мучењу?“ – Бог прашта грехе ради милостиње, говораше законик. Погледај само, колико наши султани и паше подижу џамија, мостова, чесама, гостопримних домова! – Жртва нечистог срца није угодна Богу, рече Ђорђе. Каква су велелепна здања подигнута од незнабожачких царева! Каква гласовита дела учињена! Нeћeш ваљда рећи, да су ти незнабожци у рају? Ето у нас при искупљењу жртвом Сина Божјег, при благодати Светога Духа, колико је царева, свештеника, мирјана, војника у броју светих, и они точе исцељење онима који им прибегавају с побожним поштовањем! Ако не верујеш: хајдмо, ја ћу ти у овом граду показати нашег краља Милутина, који досад почива као да спава и мошти њeгoвe миришу. Потпуно је јасно, да су ти људи угодни Богу и њихова се вера потврђује Богом који им даје чудотворну силу. И како ти хоћеш да се ја одрекнем вере која приводи Богу и вечноме царству? Ја сам уверен да ти сам увиђаш све то, али те саблазни света одвлаче за собом, далеко од свете истине. Зар није тако?
Законик умуче и оде, али му у души навре злоба. Он је осећао да је млади човек, за кога се надао да ће га лако придобити, збунио њега, чувеног законика. Он је видео да је такав заштитник хришћанства у стању не само да одврати од примања мухамеданства оне који су готови на то, него да и стотине обрати од Мухамеда Христу. О своме разговору са Ђорђем он обавести своју сабраћу, и додаде: „Ако се не обрачунамо с њим, зло по веру нашу“. Затим законик оде кадији са доставом, да Ђорђе хули Мухамедову веру и да за све султане вели да су осуђени на вечне муке. Па додаде: „Ако Ђорђе буде остављен као хришћанин, вера његова шириће се на рачун наше; то је опасан човек“.
Судија нареди да му Ђорђа доведу, али не силом; наложи да му кажу како он, судија, жели да му учини неке наруџбине. Ђорђе разумеде зашта га зову, али не хте избећи да сведочи о истини Христовој. Када Ђорђе ступи пред кадију, кадија би поражен његовом стаситошћу. Пошто учини неке наруџбине, кадија рече и то, да Мухамедова рајска блаженства вреде да човек буде мухамеданац. Ђорђе увиде да га нису позвали због наруџбина; и тајно се помоли Господу Исусу да му подари светлост и силу. Затим смело упита, чиме они могу доказати да Мухамед и ревносни поштоваоци Корана уживају блаженство. Кадија одговори: Нису ли нам се покорила царства земаљска? Нe плаћају ли нам народи данак? Када нас Бог не би љубио, Он не би узвисио царство наше. Ђорђе на то рече: И пре Мухамеда покоравали су царства мачем. Значи ли то, да су сви ти победиоци, иако незнабошци, по вољи Господу? Земаљска срећа није мера за вечност; а чешће говори: ти си примио добра у овом животу, тамо је теби други удес. – Законодавац наш Мухамед, рече судија, разговарао је са Богом, и од Њега примио закон. – Мухамед ничим није доказао, примети Ђорђе, да је био у вези са Богом: ни чудесима, ни пророштвима. Знате и ви, када је Мојсије примао закон од Бога, Синајска Гора се тресла од громова и муња; ту је сав народ видео и схватио да ће Мојсије, Божји посланик, предати народу не своја измишљања. A шта ви слично налазите у Mуxaмедовом животу? Он је говорио о себи разне ствари. Нo je ли то довољно да се има поверење у њeгa? А какав је закон његов? Он је предао лаку веру, врло пријатну људским страстима. Она се допада не светом садржином, него тиме што пушта на вољу животињским наклоностима. Забога, може ли се при здравом уму веровати да је таква гадост послана с неба?
Слушајући неодољива изобличења Ђорђева, мухамеданци беху ван себе од беса и заграјаше: „Умртвити безбожника! он срамоти веру нашу“. Судија нареди да Ђорђа вежу и одведу у тамницу.
Свештеник моли стражаре да му предаду Ђорђа на јемство. – Ако га волиш, одговорише стражари, убеди га да прими мухамеданство, па ће онда бити слободан. – Свештеник се обрати старешини тамнице, и овај из љубави према свештенику пусти Ђорђа на неко време. Када Ђорђе дође у свештеников дом и они остадоше сами, свештеник загрли исповедника и целивајући га говораше: Ђорђе, ти си сада прославио Господа, као првомученик Стефан. Буди чврст и убудуће! Мученици се славе у васељени; a каква их тек слава очекује на Последњем Суду! – Исповедник одговори: Бојим се да нећу издржати огањ. – А ти помисли, рече на то свештеник, да је огањ у паклу страшнији. И шта значи привремено страдање пред вечношћу? Сав наш земаљски живот пред вечношћу је тренутак. – Ђорђе замоли свештеника да се постара да га откупи, ако је могуће. Притом додаде: „Желео бих да се још потрудим на земљи за Господа“. Свештеник обећа да ће учинити све што може, па отпусти Ђорђа.
Сутрадан писмени Турци претњама и грдњом примораваху Ђорђа да, се одрекне Христа. Исповедник остаде непоколебљив. Онда га окованог метнуше у тамницу. Свештеник је тајно ишао к судији и обећао му велике новце да ослободи Ђорђа.
После недељу дана исповедник би понова изведен на суд. Судија, указујући на свог сина, говораше да ће и Ђорђа исто онако волети као што воли сина, и да ће га упоредо са сином учинити својим наследником, ако Ђорђе испуни познату жељу његову. Исповедник одговори: Ако ме тако волиш, онда ме остави да будем хришћанин; иначе, мени нису потребни ни богатство ни слава. – Нe захтевам од тебе, рече судија на то, да се одрекнеш Христа. И ја ценим Христа, као пророка, који ће судити људима; но још ценимо ми Мухамеда, пошто му је Бог предао кључеве од раја. – Нека је хвала Богу, говораше Ђорђе, што признајеш да је Христос Божји посланик који има да суди васељени. Али Мухамед није ничим доказао да је он посланик Божји. Пророци нису претсказивали о њему. Чулни рај његов, је ли рај? To je срамоћење људскога разума. Коран пао Мухамеду с неба? Где су докази за то? Басне, којих је пун Коран, показују да није паметно поверавати себе Корану.
Мухамеданци шкргутаху зубима, и судија их једва задржа да не учине насиље. „Спалити га! – викаху они, – јер он наружи Мухамеда, султана и све правоверне“. Судија, обраћајући се Ђорђу, рече: Правдај себе! Чујеш за шта те оптужују. – Исповедник одговори: да он није хулио створења Божја, него је само изразио истину о томе шта треба да очекују људи, слични незнабошцима; и да је готов умрети за истину. Је ли то хула? упита судија присутне. Они одговорише: Ми смо раније чули његове хуле; ако га пустиш, ми ћемо се жалити султану. – Судија, обраћајући се народу, рече: Нека грех буде на душама вашим; чините што желите!
Разјарени, они полетеше на исповедника: једни га пљуваху и грђаху, други га бијаху и гураху. Биров повика: Правоверни, доносите дрва, да се спали хулитељ закона нашег!
Када мученик пролажаше поред цркве свете Софије, свештеник Петар му приступи и рече: Нећеш дуго трпети, Ђорђе; потрпи! Ђорђе одговори: Помоли се, оче, да ме Господ укрепи. – Стражари отераше свештеника. Пошто у свештеника беше један човек који, иако је носио турско одело, вољаше хришћанску веру, само је из страха не исповедаше, то свештеник наложи овоме човеку да иде за исповедником и мотри све што се буде догађало. У то исто време свештеник моли јереје и све хришћане да се моле за исповедника Христовог. И сви се мољаху: Господе, укрепи га!
На тргу би направљена велика ломача. Још једном покушаше да ласкама и претњама принуде Ђорђа да се одрекне Христа. „Ја сам већ не јаданпут изјавио, да се нећу одрећи вере своје“, одговори исповедник. Тада му свукоше одело и оставише га само у кошуљи. Онда запалише ломачу и гурнуше Ђорђа у огањ. А када му се исплича, подмехури тело, они га извукоше и питаху га: Како ти је? Није ли врућина? – Верујте, не осећам, одговори светитељ; а за вас несрећне готов је вечни огањ. – Бесни од гнева, они га понова бацише на ломачу. Лице мучениково беше окренуто истоку. Када прегореше конопци којима му руке беху свезане, он осени себе крсним знаком и громко рече: „Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој!“
Један од присутних дохвати цепаницу и удари њоме мученика по глави, и он испусти дух. Одмах затим, иако је сијало сунце, појави се на небу облак и пљусну киша. Хришћани прославише Бога и молише управу да им да тело мучениково. – Нe надајте се, заграјаше Турци, цело ћемо га сажећи и у прах развејати. – И злобни, они набацаше на ломачу животиње, да се не би могли распознати опаљени остаци. Но све изгоре сем мученикова тела. – Свештеник се нада да се докопа тела, говораху фанатици; али ми ћемо га спалити до сутра. Ако не, бацићемо га у повијару.
Хришћани онда нађоше да је боље да се разиђу. Нoћу пак један од њих узе мучениково тело и однесе дому свом; одатле би пренесено у саборни храм светог Георгија. Сутрадан свештеник Петар пријави се судији и изјави: Јутрос рано дођох у цркву и нађох тамо Ђорђево тело; је ли дозвољено да га сахранимо? – Судија признаде: Ђорђе је светац; они који су га чували кажу да, иако су дометали много дрва, тело није горело. – И судија даде дозволу да се покојник сахрани.
Свети мученик пострада у недељу месопусну, 11. фебруара 1515. године, за време цара Селима.
Када пострада мученик имађаше осамнаест година. Растом беше висок и танак, обрва високих и густих, носа мало повијеног наниже; прсти му беху дуги и танки; по нарави беше смирен и простосрдачан; никада се није смејао напразно, и из његових уста није излазила празна реч; ничим се није хвалио и никоме није завидео.
*
Служба светом мученику Ђорђу налази се у Минеју под 26. мајем. To je дан преноса његових св. моштију. „Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио je у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. To je било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти“

Извор: Светосавље